ISPOVEST

PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"

Nesporno sam voleo dedu. Sve do njegovog poslednjeg dana. Otad ga mrzim. Mrzim ga i unazad, ako je to moguće. Nijedan od brojnih psihijatara kojima me vodila moja brižna majka nije uspeo da čitavu godinu pronikne šta se to u mojoj čupavoj glavi dogodilo, pa sam zanemeo. Progovorio sam ponovo tačno na godišnjicu dedine smrti.
- Neću da idem - rekao sam miran. - Nikad neću da odem na njegov grob.
Roditelji su istovremeno hteli da vrisnu od sreće što sam ponovo progovorio, a onda im se lica smračiše kad su shvatili šta sam rekao. Stotine pitanja kovitlalo se njihovim glavama, a majka se usudi da izgovori, mislila je, nebitno:
- A hoćeš li bar u crkvu, na parastos, mili?
- Ne, ni u crkvu nikad više neću ući.
Uplašeni da ponovo ne pobegnem u ćutanje, roditelji su tek nakon nekoliko dana bojažljivo predložili da ponovo, svi, posetimo psihologa. Spremno sam pristao, ali sam dragoj doktorki vezao ruke rekavši joj na početku razgovora da možemo o svemu da pričamo, osim o mom pokojnom dedi i mom novostvorenom otporu prema crkvi. Složila se, računajući na svoje godine i profesionalno iskustvo, da će ipak da otkrije tajnu mog poremećaja, preokreta, traume, kako-god da je krstila to što se u mojoj glavi zbivalo. Ništa nije otkrila.
A ja sam nastavio svoje detinjstvo, naizgled poput mojih vršnjaka, sa istim interesovanjima, željama, tugama. Skoro istim. Samo je moje ćutanje bilo drukčije od njihovog. Samo je moja tajna morala da ostane samo moja, osuđena da nikad ne bude izgovorena, čak ni zapisana, ne bi ni to bilo bezbedno, znao sam.
Budio sam se i usnivao sa svojom tajnom, gurao je od sebe, ignorisao, branio se od nje, nisam znao šta s njom. Odrastao sam, ne znam u kakvog čoveka, ne znam kako su drugi odrastali, neopterećeni tajnom, strašnom tajnom koju nisu hteli da čuju, kao ja.

Imao sam dvadeset pet godina kad sam shvatio da više ne mogu, ili neću da nosim to čudovište u sebi. Slučajno, šetajući gradom, zapazio sam raskošnu zgradu, zaklonjenu borovima i zaštićenu velikom kapijom na kojoj je pisalo: Vladičanski dvor. Imao sam sreće. Preosvećeni episkop je upravo završio neke svoje obaveze i nije nikud žurio, pa me je primio. Kad sam mu, zbunjen, rekao da bih da se ispovedim, već je hteo da me isprati, objašnjavajući da ja imam svog paroha i da njemu treba da se obratim. Zastao je kad je čuo odakle sam i kako se zovem. Rekao je:
- Pričaj i olakšaj svoju dušu, sine. Vreme je.
Prvi put posle dvadeset godina izgovorio sam rečenicu: "Voleo sam svoga dedu. Nesporno sam ga voleo, sve do njegovog poslednjeg dana. Otad ga mrzim. Slušao me je, pognut, prebirajući brojanicu.
A ja, drhtav, konfuzan, i ne brišući suze koje me zbuniše, kao da sam ponovo bio onaj petogodišnji dečkić koji je sedeo podno dedinog kreveta, šćućuren, uplašen za njega bolesnog i slabog, ali odlučan da ni na tren ne napuštam njegovu sobu. Usnulog tek, majka bi me prenosila kasno uveče u moj krevet. Toliko sam ga voleo. Kad je tog dana čudan neki mir u kući, sveća i Sveto pismo kraj dedinog kreveta, a i bakine reči "sad će otac Pera da stigne..." označilo da će nešto značajno da se dešava, brzo sam se sakrio u podnožje dedinog ormara, ne odazivajući se na majčina i bakina dozivanja. Čekao sam.
Uskoro je stigao sveštenik. Pošto se smestio na klimavu stolicu kraj dedinog kreveta, navukao epitrahilj, očitao molitvu, rekao je:
- Pričaj. Olakšaj svoju dušu.
Deda je pričao tiho, ali sam čuo svaku reč. Nabrajao je grehe iz mladosti, sitne, činilo mi se. O izneverenom prijateljstvu zbog nekakvog konja, o krađi u radionici kod gazde kod koga je radio, a koji je bio jako dobar prema njemu, zbog čega se deda kajao, pa je posle, i sam postavši gazda, uvek pomagao sinu tog čoveka, na opšte čuđenje svih. Govorio je o batinama kojima je častio baku kad se jednom usudila da ga pita zašto je tek u zoru stigao kući.
Virio sam kroz ključaonicu ormara i video da se sveštenik već sprema da okonča ispovest, kad ga deda uhvati za ruku i reče:
- Ima još nešto, oče. Veliko.
Sveštenik ponovo sede.
- Vi znate, oče, da ja u vašu crkvu nisam ušao mnogo godina. Nisam ušao tačno trideset dve godine, znate?
- Toliko ima?
- Da, tačno toliko. Ustvari, tačno onoliko koliko je prošlo od smrti vaše pokojne žene Mare, vidite. Od njene smrti ne idem u crkvu. Ne zbog crkve, oče. Nego zbog Mare, zbog vas... Sećate li se kako je ona umrla?
- Kako se ne bih sećao?! Našli smo je u reci. Izvesno se okliznula i pala, a nije, sirota, umela da pliva. Eto, Božija volja.
Deda ga je gledao užarebih očiju.
- Nije bila Božija volja, oče . reče. - Nije. I nije samo Marin život okončan u reci. I nije se okliznula i pala. Maru sam ja, oče, udavio ovim rukama. Nju i njeno, to jest naše nerođeno čedo koje je nosila i koje je htela da rodi, a ja to nisam mogao da podnesem. Voleli smo se ludo, neobuzdano, grešno. Sve dotle dok nije zatrudnela i odlučila da rodi to dete, naše dete. Morao sam da sprečim nesreću. Ja sam imao porodicu, troje dece, nisam hteo nevolju, ni sebi, ni njoj. A svi su znali, i vi ste oče već godinama pre toga znali da ne možete da imate poroda. I kako bi to bilo sad... Pomračilo mi se, drmusao sam je, vikao, pretio, ne znam kad i kako, ali sam je uhvatio šakama oko tankog vrata i stezao, stezao...Onda sam je zaronio u vodu, držao je tako dok se nije skroz umirila...Morao sam, morao...

Drhtala su mi kolena, zubi su cvokotali toliko glasno da sam mislio kako ih pop čuje i kako će me otkriti u mom skrovištu. Nije me čuo. Ništa više nije čuo. Moj, zamagljen od suza pogled kroz ključaonicu ormara video je samo priliku sveštenika , nagnutu nad mojim dedom kako preko njegovog lica pritiska veliki jastuk i tiho, tiho ponavlja:
- Jesi joj ovo radio, ovako? Je l' ovako? A? Morao si, je l' da, morao.. Moju Maru...I čedo...nerođeno...Ovako, kažeš. Jako si stiskao, ovako, ovako... Dok se nije umirila. Umirila...Moja Mara...
Onda je ućutao, uspravio se, gledao sam u njegova ramena koja su dugo drhtala, pa se umirila. Otvorio je vrata i rekao glasno, valjda baki:
- Uzeo ga je Gospod.
Zamagljenim pogledom od suza gledao sam u vladiku, ličio mi je na onog popa, ličio mi je na mog dedu na obali reke, njegove ruke koje su držale brojanicu već sam video kako se podižu i stežu oko mog vrata, da uguše istinu, da ubiju tajnu, ali se tajna ne može ubiti sve dok postoji ijedan njen svedok, a sad je to bio on, on i ja, jedan naspram drugog, jedan protiv drugog, obojica zatrovani tuđim grehom i tajnom. Drhtao sam, pognut, očekujući presudu i bilo mi je nekako svejedno.
- Uzeo ga je Gospod - reče vladika tiho. - Juče je umro otac Pera. Ispovedio mi se, olakšao je dušu, ispričao mi isto što i ti. Neka im Bog oprosti, obojici. Jedino on sme da sudi. A ti budi blagosloven, sine.
Za prve zadušnice obišao sam dedin grob. I ne samo to. Pronašao sam i Marin, i sveštenikov. Upalio im svima sveće. U crkve zalazim ponekad, ali u Vladičanki dvor nisam više ušao. Sve dok stari vladika nije preminuo. Bio sam na njegovom pogrebu i kao da sam s njim pokopavao i decenijsku tajnu. Ipak, nisam bio umiren. Tajna je i dalje u meni. A možda i greh svih njih, ne znam. Nekako živim s tim.

Todora Škoro
(iz zbirke priča "Varke duše")