уторак, 17. новембар 2009.

U NOĆI DUGOJ




Razmičem zidove
sobe grobne
da me ne stesne
i zgnječe,
U ćošku sedim oprezan
da mesec pojedeni me
ne proguta.
Drhtim i ćutim
molitvu zaboravljenu,
krevet me kao odar gleda,
a ja sebe bivšeg
vidim na njemu.
Tek srce drhtavo
sećanjem luta
i nalazi me u nekim
poljima davnim,
u kojima voleh jako
i radovah se svemu.

Todora Škoro

5 коментара:

  1. Jake slike. Znaju noći biti takve, kada osećanja i sećanja bivaju takva...

    ОдговориИзбриши
  2. DOBRA PJESMA SA MNOŠTVOM IZRAZA KOJI SU TOLIKO JEZGROVTI I JASNI, DA BI SAMI ZA SEBE MOGLI DA BUDU PJESMA.

    ОдговориИзбриши
  3. Emo_serpice, draga, znaju noći da budu još i mnogo gore,ali neka granica u pesničkoj intarpretaciji ipak mora da postoji. Hvala na čitanju.

    Pesa, hvala na komplimentima.

    ОдговориИзбриши
  4. Čudna je to snaga molitve - kao da u njoj tražimo izlaz za sopstvenu teskobu, ili u sebi pronalazimo ono malo davno izgubljenog mira...?!

    ОдговориИзбриши
  5. To i jeste snaga molitve, u tome i jeste njena suština, Alex. Hvala na javljanju.

    ОдговориИзбриши