Драги пријатељи,
Срећну и берићетну Нову 2012. годину вам желим!


Ваша Тодора Шкоро

КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ - Јован Николић

 КАД ЈЕ СВЕ ВОЛИМ

Када ми упадне у собу
И унесе снег на трепавицама
И мирише на напоље.

Кад купи пса па овај
Хтео не хтео, убрзо
Почне да личи на њу.

Кад се сетим да је била фетус
И такву је волим
У стадијуму пуноглавца

На фотографијама из детињства
Као бебирону са локницама
А најволим зато што се она
Од тих фотки данас
Уопште не мења

Кад ноћу пише
Батеријом по ваздуху
Шаље поруке ванземаљцима

Кад ме на Рилкеове
Стихове пита
А је л ти се свиђа
Моја нова ташна?

Кад усисава тепих у аљинчету
И кад је уштинем отпозади
А она врисне
Јеси ли нормалан
Могла сам тако да погинем овде

Кад слушамо музику
А она подигне кажипрст
Слушај сад овај прелаз
Како је добар
Рам-тара-рам-тира-там

Кад је погледам на неко место
А она стави руке преко тог места
Каже што си покварен,
Марш тамо!

Кад донесе ћумур
На послужавнику
Ево, мало су ми
Изгореле кифлице каже

Док чита ове белешке
Па се изнервира
Што лажеш, за оне кифлице!

Кад ми каже
Боже, колики ти је нос!
То је зато што ме лажеш
Па ти стално расте
Ко Пинокију...

Кад каже
Ја бих те нешто питала
Ако обећаш да
Нећеш да се смејеш

Кад изађе из купатила и
Кад јој коса личи
На дечији цртеж

Кад шмрца на љубавни филм
И кад опази да се једва
Уздржавам да
Не праснем у смех
Па стане да ме гађа
Корама од поморанџе

Кад ми каже
Ти мене кад би оставио
Ја бих само легла
На патос
И умрла...

Јован Николић

__________________

 Јован Николић, немачко-српско-ромски књижевник, пореклом из Чачка, а вољом судбине већ више од деценију житељ Келна. Ових дана, био је представљен у овом немачком граду као најбољи писац ове године, својим романом "Бела врана, црно јагње". Пре њега, ово престижно немачко признање добијали су светски познати писци, међу њима и нобеловац Орхан Памук... О Томе, и о веома необичном животу овог уметника, прочитајте у његовом интервјуу на овом линку.

МОЈА ЦИГАНЧИЦА

МОЈА ЦИГАНЧИЦА

Боса је стопала

нудила ђурђевској

роси

у коси је

оркане

кротила

и змије

за гладне очи

паланачке

што тамнопуто

једро голо бедро

гуташе...

Она је

обрве и тело

извијала

смехом на грех

наводила

и измицала

измицала...

А ја више

не идем

на вашаре

 руке ми

остарише

 празне

испружене

за чергом том

што је у неповрат

однесе

Тодора Шкоро

______________________

Е, мој народе...

Е, мој народе …

 у срцима

и у погледима

тмина

ни псовке

на уснама

тврдим

замуклим

бивши људи

сене неме

тумарају

градом

  ресто живота

нуде

у бесцење

у пакту

са неким новим

врагом

проклињући
свевидно око

што се и оно

склопило

Тодора Шкоро

____________________

Илустрација: Д.М.Тапи “Е, мој народе“

Гладна земља

ГЛАДНА ЗЕМЉА

Нема је више

шапућу погрбљене старице

без кривице што она млада

пре њих оде

И пиште троје малених

уз оца свитих

као уз стуб пољуљани

И горе воштанице брзо

да облак кишни претекну

(а неће, каже веровање,

никад путујући не покисне)

И земља већ јако мирише

тражи своје

И све пребрзо буде

Тодора Шкоро

___________________________