четвртак, 31. децембар 2009.
OPOMENA
Pazi
kako me uzimaš,
ja se dajem samo cela.
Ne veruj zato
mom nežnom osmehu,
zamišljenom pogledu
i šapatu.
Ne veruj
nijednoj varci tela,
ono hoće da te obmane
neopreznog
dok misliš
kako ti mene osvajaš.
U samo jednom treptaju
pretvoriću se u buktinju,
u nevestu ispod plamenog vela,
u kraljicu, a ne u robinju.
Zato pazi
kako me uzimaš,
budi spreman
sve da izgubiš,
da poslednji put ljubiš
i osvajaš.
Znaj,
ja sve uzimam
jer se i dajem
cela.
Todora Škoro
среда, 30. децембар 2009.
SAMI
недеља, 27. децембар 2009.
IZNOVA
Jednom,
kad sećanja bude više
nego želja
učiniću sve
da prevarim vreme,
da umesto napred,
ono unatrag krene.
Spaliću zato uspomene
da samo pepeo ostane.
A onda,
moraću da opet budem mlad,
smišljaću iznova
ljubavne zavete
i želeću ponovo da te sretnem
pod lipom u junu, kao nekad.
Kad jednom, iz pepela,
moj novi svet iznikne
biće lepši od ovog sad
a biće isti kao on,
ali on biće, a ovaj bio je.
Zato,
spaliću sve
da bi opet moglo
da bude kao pre.
Todora Škoro
четвртак, 24. децембар 2009.
DOLAZAK
Ledena noć,
zvezdana, duga, snežna,
i plamen sveće i ognjišta,
i bol i strah i nada,
i stisak zuba kao da to
nije ništa..
Htela bi da bude
i jaka i nežna.
Ipak, prolama se krik,
poteče krv,
odskoči radosna
iskra iz plamena
i jedna zvezda nova
stidljiva zasja malena
uz plač nejaki prvi,
ispunjenje njenih snova.
Todora Škoro
уторак, 22. децембар 2009.
STAZA SNA
недеља, 20. децембар 2009.
NEMAM VREMENA
петак, 18. децембар 2009.
ZAUVEK
Sanjala sam noćas tvoje oči
u kojima su daljine i uspomene
bile neizmerne, a sutra
titralo kao varka.
Oči u kojima je postojalo pre,
a ničega posle nije bilo,
osim mene posle tebe.
Govorio si da sam mlada,
da posle tebe imam života,
a da ti nemaš posle,
da imaš samo sad i krảj puta,
i mene kraj sebe.
Ali je to sebično, govorio si
i pustio si me u moje posle
pre nego što je tvoje sad iscurilo.
„Da ne bi plakala“, govorio si.
I nisam plakala.
Bila sam besna, a plačem sad.
Znaš li, moj dragi jurodivi,
da to moje „posle tebe“ samo za suze zna.
I za tebe pređašnjeg.
i za nas pređašnje.
Iako pokušavam da gledam
tvojim očima koje su videle kraj,
jedno ne shvatam:
kako nisi bio bar toliko moćan
da naše sada pretvoriš
u večnost i trajanje
gde nema ni posle ni pre,
gde sve je samo ljubav
što ne poznaje rastajanje.
Todora Škoro
четвртак, 17. децембар 2009.
STAZA U SUTRA
уторак, 15. децембар 2009.
MAGIJA PRAZNIČNE NOĆI
Neupaljene,
na stolu čekaju sveće
i dve čaše prazne
jer vino iz boce neće.
Ona stoput rukom kreće
da sipa ga,
pa odustaje.
Bliži se ponoć,
uz prozor staje,
biserima ukrašena
oko vrata
i sa dva u očima.
Sama.
U nebo gleda
dok padaju
nestašne pahulje,
kao pisma.
Bisere trga,
oni se razleću,
i ona dva iz oka ispadaju.
Okreće se, a sto blista,
obasjan plamenom,
i dve čaše se grle
napunjene vinom.
Osmehne se, zna,
to je magija,
njegov način
da i ove noći
bude sa njom.
Todora Škoro
понедељак, 14. децембар 2009.
SUZA I ROSA
субота, 12. децембар 2009.
USHIT
четвртак, 10. децембар 2009.
ТАЈАНСТВЕНА
То парче тротоара, од капије до кола, прелазила је увек одмереним кораком, погледа упереног негде испред врхова својих лакованих ципела. Ретко, то би чинила подигнуте главе, али увек подигнуте мало више од погледа љубопитљивих, ужарених очију дежурних «стражара» из улице који би висили на оградама и пратили сваки њен лагани корак.Није Леа избегавала да се сретне с тим горућим погледима. Она их једноставно није опажала. Горуће очи то нису могле да знају. Испративши је погледима до њеног маленог аутомобила, остајали су запахнути мирисом који је ширио њен свилени, лепршави шал и загрцнути бесом који се у њима рађао.
- Опет је тачна у минут! И вратиће се до седам, кажем вам. Хоће неко да се клади у то? – први се огласио Сергеј, пијанац и пропалица који је највећи део времена и проводио ту, на тротоару, преко пута Леине куће, испред малог дућана, где је предано испијао боце хладног пива.
- Ти то најбоље знаш – пецнула га је комшиница извирујући преко ограде, док је заливала травњак. – А шта си још успео да сазнаш, паметњаковићу, о нашој «дами»? Можда кад иде на спавање! И у каквом вешу! Не би ме изненадило, вуцибатино, да јој и кроз прозоре, ноћу, завирујеш. Што не гледаш своја посла?
- А гледаш ли их ти, матора роспијо? – обрецну се пијанац. – Него увек кад госпођа изиђе, и ти као неког посла имаш наједном у дворишту, испред капије. Хтела би и ти да знаш, хтела би. Али, нећу да ти кажем, ни кад десето пиво испијем, да знаш...
- Шта, шта, шта си сазнао, матори? Знаш ли бар како се зове, јер јој досад само презиме знамо. И број кола. А да, и број ципела, ко је вешт да процени, и марку парфема ако имаш добар нос. А тебе је твој давно издао... – убаци се одједном Иван, апсолвент са подужим стажом, у коме једином тајанственост елегантне комшинице није изазивала гнев, него неки занесени израз лица којим би је пратио док одлази.
- О, о, младићу, ти си је баш добро одмерио! Да се ниси и заљубио случајно у тајанствену? – попрска га водом времешна подебела комшиница.
- Како могу да се заљубим у некога кога не знам? – одговори он набусито.
- Лепо, младићу, онако како се заљубљује. У ход, у мирис, у свилени шал. У очи, крупне, црне, чак и ако те не гледају – мрмљао је већ припити Сергеј. А онда, уздахнувши дубоко, рекао:
- Лепа је као сан. И несрећна као живот!
- Ма, причај већ једном, луди човече – сад се већ разгоропадила од заливања мокра комшиница, треснула пластично црево, изишла на тротоар, дограбила празну гајбу, сместивши се тик до Сергеја и поновила непоколебљиво:
- Причај.
И почео је, седећи на бетону, забацивши главу уназад и вртећи флашу с пивом , што створи обилну пену која је кипела напоље, своју причу Сергеј.
« Зове се Ена. Удовица је већ нешто више од годину дана. Муж, много старији, умро је прошлог пролећа. Живели су у другом граду. Кад је умро, она оболела од жалости и самоће, дуго била по болницама. Иначе је писац. Има ћерку, девојчурка од петнаестак година. После његове смрти продала све и решила да се пресели у други град. И, ето, усрећила се, дошла међу вас, напасти, да јој не дате мира својом знатижељом. Ето, јесте сад задовољни...»
- А што не носи црнину? – прва одреагова дебела.
- А где јој је ћерка, ако је има? – сумњичаво одмахну студент.
- Писци не иду на посао, а она сваког дана од један до седам негде одлази – убаци се и доброћудни декица, који је дотад стајао на излазу из радње, не журећи да кући однесе бакалук.
- А и не делује да је болесна – зачуди се поново дебела.- Све си ти то измислио. Она не личи на удовицу, ни на мајку, ни на болесну жену. Она је ... лепа. Да, лепа. И тајанствена.
- Е, па сад више није тајанствена. Знате, рекао сам вам, па ви верујте или не! – наљути се Сергеј и искапи запенушано пиво.
- А откуд ти то све знаш? – упита студент.
- Шта те се тиче. Знам и тачка. Никакве тајанствености ту нема, ништа посебно није она, а ни њена животна прича. Прича к׳о прича, мало тужна, али сви ми имамо такве приче. А ви навалили: тајанствена, па тајанствена!... Никакве тајне ту нема. Додуше, мало је охола, неће с нама да се дружи, али мистерија – јок! Тако је како вам кажем.
Ућуташе сви питајући се да ли да верују пијаном Сергеју. Његова прича би, упркос рупа које је имала, могла да прође, али некако нико од њих није могао, или хтео, у њу да поверује.
Ћерку комшиницину нико није видео, то стоји. Али и никога другог ко је посећује, па би, упркос шаренилу њених елегантних хаљина које је носила, могло да се верује да је удовица. А, опет, никад уплакану на прагу, или у башти где би седела, а где би сви, кришом, упирали погледе, нису је виђали. А ни болесно није изгледала. Јесте била бледа, али усправна, моћна, лепа. И тајанствена...
«Жена старог човека. Па још и дете», мислио је студент.
«Писац, како да не! Па да дође у наш крај где само пијанци и пропалице живе...Додуше, отмена је, могла би да буде и писац», превртала је дебела празну флашу коју је пијанац одгурнуо. А он, Сергеј, размишљао је:
«Ако је све то истина што су ми о њој рекли, неће бити лако, ни нама, ни њој. А прича к׳о прича, тужна, трагична, није важно. И ми обични имамо сличне. Али, невоља је што нас она не види, не чује, што је не занимамо... Охола је. Или само тајанствена. И то ће да буде проблем, мој брале... И њој, и нама. А, опет, има жена право да живи живот како хоће. Само...Ни кафенисања, ни коментарисања политике преко ограде, ни позајмљивања шоље шећера од дебеле... Е, није на то навикла ова улица... Ништа од свега. Ништа! Тек благо климање главом на наше «добар дан», уз благи, благи осмех... Шта да радиш, тајанствена. Тајанствена и лепа. Као сан...»
Ућуталом друштванцу погнутих глава клизећи скоро бешумно, приближи се такси. Тик за њим, малени ауто тајанствене комшинице. Стадоше оба. Друштванце се тргну из дремежа и различитих мисли којима су се били предали.
Из таксија најпре изиђе млада, витка, мало премршава бледа жена. Лепа, али са угашеним осмехом. За њом девојчица, њена слика и прилика, погнуте главе, озбиљна, прерано одрасла. Обе у црнини. Из маленог аутомобила елегантна, усправна, миришљава и тајанствена, искорачи лепа жена, али оживљених сјајних очију, осмеха топлог који обујми обе прилике у црном, снажно, као и њене руке које су их дуго грлиле...
Нетремице, тротоарско друштво је пиљило у тај призор. Маленом старчићу испаде кеса са бакалуком, али се он не осврте.Дебела није дисала. Студент, опчињен, утапао се у осмех Тајанствене. А пијанац Сергеј, тек се беше придигао на лактове, намрштен, збуњен сценом.
Залепршао је тад свилени шал, запахнувши улицу познатим мирисом још једном, а онда су лаковане ципеле поново ушле у малени ауто који је клизнуо низ улицу...
- Ја сам Ена – обрати им се млада жена у црном.- Ово је моја ћерка Ива. Ми ћемо живети овде, одсад. Имале смо трагедију, умро нам је муж, и отац, недавно. Разумећете што можда баш одмах нећемо моћи да се много дружимо. Али, кафу увек можемо да попијемо, позвани сте сви, увек. Ја ионако радим само ноћу. Пишем... Верујем да ћемо се лепо слагати. Она ми је рекла да ћете бити дивне комшије...
- Драго...драго нам је – промуца студент.- ...А ви ћете ту живети, и писац сте... и удовица... И добри смо, кажете да је рекла. А – она? Ко је она вама, госпођо?- питао је гледајући за аутом који је већ био на крају улице.
- Она је Тајанствена. Тако је зовемо моја ћерка и ја, већ годину, откад смо с њом у контакту. Знамо само да се зове Леа . Она је наша доброчинитељка. После наше трагедије, задесила нас је још једна. Сав иметак отишао је на дугове. Остале смо саме и на улици и ту бисмо и остале да није било ње, Тајанствене. А дивне. Обезбедила нам је ову кућу, да буде наша. Средила је и све папире. А ми о њој ништа не знамо. Нити имамо шансу да јој једном, кад живот удеси, захвалимо, вратимо доброчинство. Јер о њој не знамо ништа. Тако је хтела. Да остане тајанствена – рече, уздахнувши.
Уздах се чуо и из још четири грла. Прва се сабрала дебела:
- Кафу ћу за све приставити ја, за добродошлицу. И да се боље упознамо – пожурила је, гегајући се према свом дворишту.
Студент је био замишљен, а пијанац Сергеј отвори нову боцу пива. Старчић тек тад покупи намирнице које се беху расуле по тротоару.
Почео је већ да пада мрак.
Тодора Шкоро
уторак, 8. децембар 2009.
OBRIS
понедељак, 7. децембар 2009.
VARKA
недеља, 6. децембар 2009.
субота, 5. децембар 2009.
BEG
ŽIVOT SNOM OMEĐEN
ПРИЧА ИЗ ЗБИРКЕ "ВАРКЕ ДУШЕ" ТОДОРЕ ШКОРО
Тог јутра сам се упорно враћао у сан.
Нашавши пролаз кроз једну накривљену жалузину, у томе ме ометао зрак сунца, пламен, оштар, заривајући ми се посред левог ока, пржећи и будећи ме. На покушај да подигнем капке, остајао бих заслепљен па бих брзо зажмурио, док су румене звездице лелујале у мом склопљеном оку, успављивале ме, спречавајући ме у намери да се окренем на другу страну и на миру одсањам цео сан. Зато сам га и сањао у прекидима, једно шест-седам пута, док ме најзад није пробудило гашење зрака у мом оку или крај мог чудног сна.
Лајао сам из свег гласа. Упорно, ритмично, са кратким паузама, тек да чујем клик браве или видим упаљено светло, као знак да сам успео да пробудим свог газду и упозорим га на опасност.
Ништа се није догађало. Газда је опет, изгледа, попио пилулу за спавање и сад га ни топови под прозором не би пробудили, а камоли мој упорни лавеж. Зато сам залајао јаче, дубље, грлатије. Почео да скачем на капију од кованог гвожђа, не бих ли оне с друге стране уплашио, отерао. Нису се обазирали, али су ипак били врло тихи, толико да их нико, осим мог псећег слуха, није могао чути.
«Баци више ту шницлу!» - зачух нервозни, промукао глас.
Трен касније, преко капије долете мирисна румена шол-шницла, најлепша и најмириснија коју сам у свом псећем веку видео. Такву сам и од свог газде, иначе галантног господина који ме је недвосмислено волео, добио само једном. И он и ја смо тад били изненађени. С тим што ја мислим да је њега тог дана издао нос па је помислио како се шницла мало «осећа». Није се осећала. Била је то сочна, свежа, божанствена шницла, скоро као ова што је сад долетела пред моје шапе и мамила да је раскомадам.
Знао сам да не смем то да урадим. Да је натопљена нечим што ће ме убити или, у бољем случају, успавати и тако омогућити уљезима да несметано уђу на мој посед и с мојим газдом ураде ко зна шта.
Размишљао сам брзо, лајући и даље и наскачући на капију. Онда сам схватио: ућутао сам, зграбио опрезно парче мирисног меса, пазећи да ми опасна супстанца не клизне у грло, одвукао га до бокора црвених божура, само га ћушнуо ту немајући времена да га закопавам, вратио се до капије, легао на бок, повремено подизао главу, ћулио уши лајући све ређе, све невиније, све тише, страхујући да ли то онима с друге стране капије делује довољно уверљиво, та моја представа у којој глумим глупог пса који је, упркос основном псећем правилу, прождрао бачену шницлу и сад тоне у сан или у несвест. Можда и у смрт, не знам, никад пре нисам појео нешто отровно.
Ућутах сасвим, спреман да их, кад прескоче капију заскочим и прекољем. Да им гркљане почупам, да их раскомадам...
«Па ја нисам никад никога ни ујео, ни грицнуо, а сад се спремам да их насмрт изуједам, раскомадам, рашчеречим двојицу или тројицу! Како?!» Нисам знао, али сам знао да морам.
Како сам и претпостављао, капију су прескочили хитро, бешумно. Била су тројица. Мишићави, огромни, са рукавицама и капама које намакоше преко лица, остављајући само очи да вире, сјајне, крваве. Прођоше крај мене, а један ме шутну не баш нежно посред стомака. У себи јаукнух од бола, али остах укочен, непомичан. Једно око напола отворих и згранух се. Сва тројица су имали пиштоље!
Мој план је пао у воду! На први мој скок, док још не бих ни првог успео да оборим, неко би ме упуцао и све би било узалуд. Брзо сам размишљао. Они су се, прикрадајући се, приближавали улазу, а ја сам знао шта морам да урадим.
Претворио сам се у бољег чувара него што је то верни пас, испузио сам испод прага шиштећи и кренуо према њима. Био сам змија-чуваркућа пред животним задатком: сачувати доброг газду који блажено спава не слутећи шта му се спрема.
Вијугала сам се, напрежући се да делујем страшније, злокобније, веће.Црна тројка ме уочи и застаде, устукнувши. Тек један од њих се насмеја:
- Не бојте се, ово није змија, није ништа. Верујте ми, ја познајем немушти, језик змија. Ово није змија, ово није ништа...
Прескочише ме и ја погледах место где сам лежала шиштећи. Тамо заиста није било ничега!
«Готов је!», помислих. Ући ће, опљачкаће га и убити, а ја не могу ништа да урадим. Очајнички зацврчах на јастуку крај уха мог доброг газде, прометнувши се у зрикавца. Загаламих јако, најјаче што могу не бих ли га пробудио, па нек се брани сам, уме он то. Осетих његов дах на алкохол док је хркао и мрмљао гласно.
- Зри. Зрррри, цвр,цвррррр - напрезао сам се из свег гласа. Спавач се окрену свом тежином на другу страну, прекину хркање на трен и ја помислих да сам успео да пробудим милог газду, кад ме његова снажна шака поклопи и ја осетих да издишем. Моје зрикање замукну и последње што сам стигао да помислим било је:
«Ово није добро, ово никако није добро. Убити зрикавца у кући предсказује смрт!»
Зграбих душу умирућег крхког тела племенитог инсекта и она одлепрша негде изнад мог уснулог доброг газде треперећи и лагано поче да се претвара у нешто светло, прозрачно, нежно, што осветли читаву собу. За трен, обликовала се та светлост у сјај малог Божијег створа који се нечујно спусти на газдино раме.
«О, Боже, сад само анђео чувар и може да те спаси!», мислих гледајући га уснулог како се смеши.
Црна тројка је већ била пред огромним стакленим вратима кроз која је продирала снажна меечева светлост и обасјавала постељу мог добротвора. Анђео је и даље лебдео над његовим раменом, не знам да ли су ови смртоносци могли да га виде, ја јесам. Један од њих петљао је око браве и само трен пре него што је попустила, онај који је знао немушти језик, блед, укочен, прозбори:
- Не, не, не...Знате ли ко је он?
Двојица га погледаше.
- Шта ти је?
- Не, не, то сигурно нећемо. Њега не... Бежимо...О, Боже...
- Шта је, мали? Ниси се ваљда уплашио? – гледали су га компањони.
- Јесам. Бога – рече. – Знате ли кога хоћемо да опљачкамо и можда убијемо? Мог спасиоца! Онога који ме је као дечкића спасао смрти од уједа змије. Отад и знам немушти језик, отад га сањам стално...Говори ми да ово не радим, да то није добро...Не грди ме, не кори, само моли...То је он...Мог спасиоца хоћете... Не дам! Прво мене убијте!
Двојица мрачних застадоше, видевши како се убледели, нејаки међу њима мења, расте, како из његових беоњача нестаје крв, а како се оружје у његовој руци претвара у цвет...
Све је опет било мирно. Двориште и кућа спокојни. Отворих очи лежећи и даље на боку док се мирис шницле ширио чак из бокора божура. Видех тек како се, са првим зраком сунца, у газдиној соби гаси бљештава светлост и попут муње одлеће према небу. Црна, вијугава змија отпуза у пукотину прага, а зелени зрикавац ме поздрави веселим зриком и одскакута у траву.
Чух познати кашаљ, потом мрмљање слично брундању, знак да је мој добри газда будан. Никад му се нисам више обрадовао него сад. Скичао сам, цвилео, млатарао репом, желео да му наскочим на груди и олижем цело то мило буновно лице. Отворио је врата и ја полетех ка њему.
- Добро, добро, Патрик, смири се, не лудуј, шта ти је?! – умиривао ме је зачуђен толиком радошћу, - Ниси ваљда већ гладан? – рече док смо излазили из куће и баштенском стазом кретали према летњиковцу где је увек пио своју јутарњу кафу.
- Видим, ниси. Украо си најлепшу шницлу – рече дошавши до божура, сагну се и дохвати парче скривеног меса. Погледа ме прекорно и баци га пред моје шапе.
- Лопужо једна! – рече, а ја, покуњен, ни не омирисах месо. Растужих се, али кретох за њим.
«Лопужа! Јесам, али сам ове ноћи украо само твоју смрт!», помислих лежећи крај његових ногу, кад се његова рука спусти на моју главу чешкајући ме иза ушију, што сам највише волео...
* * *
Пробудих се, али очи још нисам хтео да отварам. Не због зрака који ме био прописно изубадао у лево око, он се одавно склонио, склизнуо у неко друго око да га буди. Не због зрака, него због пса, змије, зрикавца, анђела чувара, смрти и спасења.
Желео сам још мало да осећам величанство сна или величанство живота, лепоту спасења. Лепоту светлости коју исијава само небо или Бог. Светлости која можда само у сну натера окорелог зликовца да устукне... Ако отворим очи знао сам да ћу тај осећај неповратно изгубити.
А онда ме нешто натерало на то. Влажан, топао осећај разлио се целим мојим лицем. Од даха и језика којим ме је лизао по челу, носу, образима, нестрпљив, онако како то увек, тачан у минут чини, будио ме мој мали пас. Подигох капке и утонух у топле псеће очи.
- Добри мој – рекох – никад не узимај шницлу од странца, ма колико мирисна била.
- Ав, ав! – био је једини одговор.
Тодора Шкоро
петак, 4. децембар 2009.
GLAD I KRV U AVGUSTU
Žega topi grad. Vreo je drum.
Glad mrači um.
Mirno poteže nož
i krv poteče iz rasprsle lobanje
kao iz lubenice raspuknute
na pločnik pale.
On čupa bodež, o rukav ga briše,
srce lubenice lomi i halapljivo guta.
Novčanik iz staračkih grudi vadi i psuje.
Prazan je.
Krv se crveni, ili je to lubenica,
Niko dugo ne prilazi,
avgustovska je vrelina
i pusta ulica.
Todora Škoro
четвртак, 3. децембар 2009.
KAP VLAŠKE KRVI
среда, 2. децембар 2009.
MOLITVA
уторак, 1. децембар 2009.
POSLEDNJA SLIKA
Kad te prokune oko
nezahvalnog,
zaboravnog,
za sliku sokola u letu,
u snegu planinski vrh
i bistro jezero duboko;
kad te prokune
što ti je lepote dalo,
a ti ih, bahat,
treptajem brisao,
znaj:
to poslednju ti sliku nudi,
upij je i pamti,
širom oči otvori
pre no što ih sklopiš
i dušu, dok je
ne ispustiš.
Todora Škoro
понедељак, 30. новембар 2009.
UČITELJU DUŠE
Ni izopa dah,
ni korak lak kao po oblaku,
ni orao moćan sa ramena
ni zmija tvoja ispod kamena
nisu mogle da nas pouče,
Učitelju duše.
Tek staza tvoja bez kraja
kojom si otišao,
miloduhom je posuo,
mudrošću zmije blagoslovio
i snagom orlova omeđio
učinila je
da u ljubav verujemo.
U nebesa zagledani,
i umireni i očajni
zavetom tvojim
ispunjeni trajemo.
Todora Škoro
недеља, 29. новембар 2009.
PREĐA POKIDANA
субота, 28. новембар 2009.
TVRĐAVA
петак, 27. новембар 2009.
KAO TREPTAJ
Zalud mi bežiš,
u tebi trajem
od onog dana,
od onog trena
i pogleda
kad sam ti se u oko
utopila.
Između dva treptaja
sam stala,
pa nestala
iz tvog života.
ali u oku ostala.
Njegov sam deo,
kroz njega me
u tebi ima,
makar se branio,
makar poricao,
makar to ne hteo,
poznaćeš me jednom
kao svoj nasušni deo.
Todora Škoro
четвртак, 26. новембар 2009.
MISAO BLUDNA
среда, 25. новембар 2009.
MAJČINE RUKE
Drhtave,
kao da se boje
da me ne povrede,
dodirnu me pa uzmiču
pod cicanu kecelju
natopljenu hiljadama suza
daljine.
Smežurane,
kao dve ptice promrzle,
na moje krilo
sletele.
U njima vidim sebe,
i neke predele davne,
i vidim ih nežne,
Uzimam ih i molim blagoslov
da, sad kad blizu su,
zagrle svoje čedo
i nikad me
ne puste.
Todora Škoro
OGLEDALO
PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"
ОГЛЕДАЛО
- Зашто ја не препознајем своје лице у огледалу? – питала ме је девојчица.
- Како га не препознајеш?
- Онако као твоје, као мамино, татино, кад вас видим. Своје опет нисам препознала јутрос. Је ли то стварно моје лице?
- Твоје је, наравно.
- Како ја то да знам кад га никад нисам видела, осим у огледалу, а оно, можда, лаже?
- Не лажемо мама, тата и ја. То си стварно ти.
- Ја знам да сам ја – ја, али ти мене не разумеш: ја не знам да ли је моје лице стварно моје, и зашто је баш моје и мислим да га не бих препознала кад бих га срела. Нисам га ни јутрос у огледалу поново препознала, као да није моје...Волела бих да могу да га бар замислим, или да могу да га видим као што га видиш ти, да га запамтим, да ме не изненади кад се ујутро погледам у огледало... Не разумеш ти мене. Растужује ме што цео свет може да стане у моје очи, да ми буде познат, само моје лице не...
Опет сам се сетио тог чудног давнашњег дијалога, рашчупан, необријан, спремајући се за посао, док ме из огледала заиста гледало неко лице које, била је у праву, можда и није било моје.
«Никада нисам волео своје име и своје лице», рече неки лик читаног писца. Знао сам да своје лице не мрзим, нешто посебно нисам ни био фасциниран њиме, није имало кад да ме освоји, очара или одбије, у томе је била ствар. Нисам имао прилике да га упознам гледајући га кад је љуто, насмејано, замишљено... Такво нисам могао да га видим. Видео бих га само онакво каквог сам желео: искривљено у гримасе док сам се бријао, искежено док бих проверавао белину зуба и тек понекад, на крају јутарњег спремања, процењивачко. А то је било мало, јако мало да би се о једном лицу, а и његовом власнику могло сазнати више, да би се могло сазнати довољно.
Не познавајући своје сопствено лице, био сам склон да помислим како је онда разумљиво што људи не познају ни свој карактер, своју душу, што најмање од свега на овом свету познају себе! Настављао сам да светом носим своје лице, мени страно, неистражено, незапамћено, скоро непознато, не одмакавши даље од тумачења промућурне девојчице о том феномену, а то и није било тумачење, било је то питање на које јој тада ја, а касније вероватно нико није одговорио.
То ме, наравно, није спречавало да, са највећим жаром истражујем туђа лица. Више од хобија, то ми је постала опсесија.
Највише сам волео да посматрам лица у гомили, док су промицала једна крај других, различита, непоновљива, а утисак би био потпун кад не бих чуо гласове, нити икакве звукове, већ само био концентрисан на њихове гримасе које бих тумачио, проучавао, предвиђао њихов наредни израз и био срећан кад бих у томе успео. Зато су ми омиљени моменти опуштања били док седим у препуној башти ресторана крај најпрометнијег шеталишта док су преда мном дефиловала најразличитија лица.
Никоме нисам причао о својој опсесији, нисам смео. Знао сам да је бесмислена, да никоме или ничему не користи, да је и уврнуто, можда болесно, али тешио сам се да и други људи имају неке своје маније о којима не говоре, које су само њихова тајна, брижљиво чувана, али безопасна, по њих и по друге.
Помно их посматрајући, онда кад не знају да су гледани, уочио сам да већина људи у трену преобрази своја лица кад стаје пред огледало или пред камеру, фото-апарат. Потпуно несвесни да у том моменту престају да то буду они, да ти намештени изрази и гримасе никако нису њихови, да више личе на било кога другог тад, него на себе саме. Зато је девојчица била у праву: огледало лаже!
Још по нечему сам то недвосмислено утврдио. Шетајући градом и гледајући излоге, не једном би ме изненадило излог-огледало, најчешће какве банке или канцеларије, којим се спречавало да они напољу виде унутрашњост, али им је тако, наједном, пружена могућност да виде – себе! У том делићу секунде, кад бих замицао крај излога и кад бих налетао на такав, од огледала, требало ми је неколико секунди да у елегантном шетачу, витком, мало погрбљеном, препознам себе! Не бих се одмах препознавао, чак ми је тих пар тренутака некад било довољно да о оном у огледалу нешто помислим, донесем неки суд, далек од онога што сам о себи мислио, док не бих схватио да сам то ја.
Како сам бивао тада изненађен! О том «пролазнику», кад се «сретнемо», сећам се да сам помишљао како је расејан, други пут намћораст, трећи да је уображен. Једном чак да је несрећан и мора да му је умро неко драг! Најпре бих се насмејао себи кад бих установио забуну, а онда би ми поново пало на памет оно промућурно дете и нерешива дилема: лаже ли огледало или не. Свеједно, кад бих следећи пут пролазио крај излога за који сам већ знао да је од огледала, ловио сам себе како се припремам за сусрет са својим одразом! Мада радије не бих више туда ни пролазио, него бих прешао на другу страну улице, или гледао у врх ципела, док крај њега не замакнем.
Забуна или истина? Илузија или стварност? Јава ли сан?
Нисам знао, а осећао сам да ми мој начин – путем огледала – неће дати одговор на питање које је људски род, од постања до данас на разне начине тражио и није налазио никад поуздан, никад потпун, никад умирујући одговор на питање: шта је на свету стварно!
«Шта јесам?» нећу сазнати ако се загледам у огледало, већ у себе. А да је све материјално само привид, само сенка, увериле су ме једног дана моје очи, као једно од најлажљивијих огледала којима сам се помно бавио.
Испијајући кафу у башти омиљеног ресторана, наравно препуног људи, у једном моменту остадох без даха: за столом до мог, испијајући кафу из исте шоље, налакћен на сто на исти начин као ја, испод истог рама за наочаре у пролазнике је гледало лице – исто као моје!
Као хипнотисан зурио сам у другог себе. Скинуо сам наочари, протрљао очи, одмахнуо главом, није помогло! Мој лик је и даље седео мирно и испијао кафу, мени окренут профилом. Онда се лагано окренуо гледајући негде преко мог рамена. И његов анфас је мој. Био сам то ја! Само сам чекао да нам се погледи сретну и да у његовим очима угледам шок какав је био у мојима.
Није се то догодило. Погледао је, мојим очима, оним истим, зеленим, са смеђим мрљама и дугим трепавицама, право у мене, али је, не трепнувши, склонио поглед на нешто друго. Наставио сам да зурим у њега, вилица ми је већ била претешка, осећао сам како се обесила, како од мог лица прави блентав израз. Нисам могао да верујем да ме није препознао! Да се у мени није препознао! Иста смеђа, природно коврџава коса код њега је била тек нешто краћа, али су зато густе, чекињасте обрве биле исте, истурена брада, високо чело и тај специфични орловски нос потпуно идентични!
Погледао ме је поново и ја, радостан, помислих како је до препознавања дошло. Међутим, благо намрштено чело и кашљуцање открише ми, иако збуњеном, да је њему само непријатно што пиљим у њега.
Устао сам и пришао му. Промуцао:
- Господине, да ли ви мене препознајете? Мислим, ја вас знам… Хоћу да кажем, уствари, видите ли ви колико нас двојица фрапантно личимо!? Питам глупости, наравно да видите… Само сам хтео да вам приђем, да се уверим и ево, уверио сам се, ви сте исти ја! Зар то није невероватно?
Устукнувши до краја високог наслона столице гледао ме мојим чекињастим, густим, подигнутим обрвама. Насмешио се несигурно, благо.
- Па, не баш… Не бих рекао. Можда мало – рекао је, а ја на његовом, на свом лицу, видех онај израз препознавања који се мучи и тражи, али узалуд.
Насмејао сам се, сео на слободну столицу поред, унео му се у лице и тихо, као у поверењу, или кад се прети, рекао:
-Господине, не можда мало, него ви и ја личимо апсолутно! То се догађа једном или никад у животу, а вама то није довољно фасцинантно!
Ћутао је, гледајући ме, а у тим очима опазих сажаљење.
- Господине, да ли бисте се ви кладили у то да смо нас двојица близанци? – упита он конобара који је , у пролазу, мењао пепељаре на столу.
Две или три секунде било је довољно младом , округлом, бундевастом лицу да пресуди:
- Никад! Па ви уопште ни не личите!
Нисам дисао, нисам вуше смео да га погледам, њега, то љегово, а моје лице. Зарио сам свој поглед у управо промењену пепељару, угланцану, сјајну. У њој, изобличена конвексношћу материјала, видех два лика, један другом насупрот, али различите, потпуно различите, онако како се од јаве разликује сан. И не препознах ниједан.
* * *
Већ дуго се бријем наслепо, вешто, без посекотина, а на шишање не одлазим у салоне. Долази ми млада комшиница, фризерка, брзо и тихо укроти моју косу и не нуди ми огледало. Само једном је то урадила, бацио сам га и разбило се у милион комада. И у милион различитих слика. Лажљива справа!
Тодора Шкоро
уторак, 24. новембар 2009.
SENI ME PRATE
понедељак, 23. новембар 2009.
PRIVID
недеља, 22. новембар 2009.
SKADARSKA
BDEOČE MOJ
субота, 21. новембар 2009.
PROZOR
PRIČA IZ ZBIRKE "varke duše"
ПРОЗОР
Увек сам био мимо света. Док су сви око мене, још од старта животне трке, тамо негде у раној младости, јурили за каријером или новцем, други за породицом, љубљвљу, децом, ја сам трагао за прозором свог живота!
Већ оматорио, поставши власник бројних прозора, умем и сад, налакћен зором на неки од њих, да чежњиво гледам у неке друге, увек лепше од мојих, али недовољно лепе да тврдим како сам свој прозор из маште нашао!
Да га нисам сањао неколико пута, упамтивши до детаља сваки његов превој, склон бих био да помислим да је опседнутост прозором само безазлена фантазија, игра ником потребна, осим мени, а ни мени ако би ми била мучење. А мука би свакако била потрага за једним одређеним прозором међу хиљадама њих у овом великом граду, да ми то није било уживање. Годинама, деценијама.
Ако занемарим неколико чворуга које сам добио налетајући на саобраћајне знакове док бих, фасциниран, гледао неки од прозора на старој, отменој згради у центру града, као и псовке оних на које сам налетао, моја потрага за прозором из маште причињавала ми је само задовољство. И искуство богатије него сва кафанска окупљања и седељке у животу.
Сваки прозор који је био вредан моје пажње, био је прича за себе. Временом, почео сам на њих да гледам као на пријатеље, познанике. Неке бих виђао врло ретко, друге сам једноставно морао да видим бар недељом, као што кума морам да видим на партији преферанса. Неки су били насмејани, срдачни, ведри, други тајанствени, можда охоли, трећи туробни, злокобни...
Увек мимо света, ја сам тако имао колекцију прозора!
Од оног првог упамћеног, на бакиној кући у селу, мајушног, са четири окна одвојена двема унакрст постављеним летвицама, црвоточним, и у коме су увек стајале две саксије са црвеним мушкатлама, прекривеног дводелном хекланом, уштирканом завесом из које је извиривао бакин насмејани лик, проверавајући да ли сам безбедан напољу на трешњи, па до овог који ме данас освојио само једним мигом, једним погледом, стао је цео мој живот, сви моји снови.
Највише сам волео да прозоре посматрам ноћу, осветљене, седећи на клупи у парку. Други су гледали телевизију, ишли у позориште, а ја сам имао своје прозоре. И неколико симултаних представа, све док неко унутра не би приметио да је давно пао мрак, па без упозорења навлачио тешке брокатне завесе, с треском спуштао ролетне или, нагињући се, с муком склапао металне жалузине.
Како бих тад бивао тужан!
А никако се нисам сматрао воајером. Једноставно, уживао сам у животима који се догађају, уоквирени рамом прозора, несвесни туђих погледа, па зато искрени, без позе, онако како то не би могли да изведу ни глумци у најуигранијој представи.
Знао сам да ме у младости та фасцинација држала јер сам нисам имао свој прозор, иза кога би се догађао само мој живот. Мемљиве подстанарске собичке и заједничке собе студентских домова не бројим. Не волим ни да их се сећам, а њихов ниједан прозор нисам запамтио.
Кад се најзад догодило и то да први пут у животу стекнем своје прозоре – неколико њих на маленој кућици на периферији – у општем метежу око реновирања, доградње, набавке и натезања с мајсторима, ја сам у целој тој гужви најважнију ствар у свом животу потпуно заборавио. Док сам се освестио, моја малена кућа, окречена, бела, смешила ми се са неколико истих, малених прозора који ме изненадише.
Неупадљиви, величином и стилом уклопљени, али су ме гледали некако празни, обични. Нису то били моји прозори, оно што сам хтео да буду моји прозори! Зато сам се, уместо куповине намештаја, свом енергијом бацио на уређење прозора. Баш сам се намучио!
Прво сам, по сећању, пресликао на својима бакин прозор мог детињства. Данима сам обилазио цвећаре док нисам нашао довољно велике и расцветане мушкатле, завесу ми је исхеклала и уштиркала комшиница, вешта, хитра, збуњена што сам на крају тражио да ми рукотворину преправи, расецајући је на пола. Учинила је то одмахујући, док се столар мучио да од већ формираних прозора, накнадним постављањем летвица у крст направи нешто из моје маште. Кад је било готово изишао сам у двориште, погледао и био разочаран: између две половине хеклане завесе није ме гледао бакин ведри лик, а и ја сам ту слику гледао са земље. Трешњу у дворишту нисам имао.
Заменио сам све: и завесе – ставио беле обичне, мушкатле поклонио комшиници, а уграђене летвице расковао, ионако нису биле црвоточне. Престао да се бавим својим прозорима иако ми је, кад бих се примицао кући, сметало што ме не дочекују радосно, насмејано, као да нису моји. Гутао бих кнедлу због равнодушности мојих прозора кад наиђем, а онда и даље кретао у потрагу за прозором мојих снова који ме је негде тамо чекао и који ће да ме усрећи, био сам уверен. И даље, гледао сам туђе прозоре, најчешће у томе уживао. Тек понекад, осетио бих завист коју нисам разумео.
Није било боље ни кад сам стекао своје друге прозоре у животу. Сви исти, у малој четвороспратници ,а кад сам их добро осмотрио само су ме моји растужили.
«Ја никада нећу наћи прозор који ће ме усрећити», био сам очајан. И даље гледао туђе, бивајући све више тужан. Чак ни зависти више није било. А године су пролазиле, прозори мењали облике, власнике, боју, али је нешто остајало исто: у њима је био живот. Смех или свађе, забаве или ћутње, цика деце или старачке седељке, али је у сваком било заједништво. Само не у мојима. Само су моји ћутали, празни, без иједног глумца, јер једини који би у њих стао сам био ја. Ја сам.
Знао сам то одувек, од младалачког доба, први пут отргнут од родног дома и прозора с мушкатлама кроз који је бака просула, уплакана, бокал воде за срећу – знао сам од тог трена, онако како човек уме то непогрешиво да предвиди – да ће сви моји потоњи прозори остати пусти. И празни, без живота...
Сам, са сазнањем да ће увек бити тако, нисам се више ни трудио да моји прозори оживе. Никад се нисам са комшиницом довикивао на недељну преподневну кафу преко прозора. Ни мушкатле више нисам стављао у њих. Ни чипкане завесе. Давно сам их затворио, спустио мрачне ролетне, као да спавају, или да су мртви, да ме не би болела њихова празнина кад наиђем.
Гледао сам од тада само туђе прозоре. Ништа ми друго није преостало. Осим туђих живота у прозорима и мале, мајушне наде да ће ме срести и усрећити прозор из мог сна.
Данас ме такав, ненадано, срео. У главној, широкој улици, са старе зграде украшене орнаментима и извајаним киповима на фасади, гледао је у мене мој прозор.
Препознали смо се одмах. Он мене по тузи у очима, ја њега по сваком луку и превоју. Велик, онолико колики је био и зид који гледа на улицу, пружао се, моћно, од пода до плафона, од једног до другог бочног зида. Издељен на квадратна окна танким летвицама, са тешким драперијама склоњеним устрану, пружао је, као на позоришну сцену, величанствен поглед на целу собу. Барокни намештај, обложен бордо плишом, осветљавао је огромни кристални лустер. Клавир у углу блистао је црн, поклопљен. У другом столица на љуљање, мирна, празна. Ту оковану слику отменог давног света оживљавао је само стари сат на камину, чије се клатно кретало лево-десно, куцајући као и моје срце, збуњено сценом, чеканом и жељеном годинама, чији смисао нисам разумео.
Знао сам да је то прозор мојих снова, а нисам знао зашто! Нисам то одмах видео. Видео сам само окован призор у, додуше величанственом раму, призор отмености и сјаја. Али мртав.
Тад сам, тик крај прозора, уочио штафелај. И на њему скоро завршену слику. Али не било какву слику! У мене је гледала слика мог прозора из детињства, са две саксије црвених мушкатли, застртог дводелном чипканом завесом, са летвицама унакрст које су твориле четири окна тог малог, мајушног прозора мог детињства. Све је било исто! Скоро све, само је бакин насмејани лик, са наочарима насред носа, недостајао да извири између завеса!
Некоме тамо, иза тог мог прозора из маште је прозор мог детињства био драг, био познат, био инспирација, фантазија, машта...
Као на знак да представа почиње, иза тешких брокатних завеса појавио се човек. Ситан, повијен, огрнут од боја умазаним огртачем, пришао је штафелају, спустио палету крај њега, померио слику у бољи угао, измакао се, осматрајући је дуго, дуго... Напољу, са плочника, гледао сам без даха. У слику, тужну без бакиног лика, у клавир, поклопљен, тих, у њега ситног, повијеног. Самог. Знао сам да је сам. Да је увек, као и ја, био сам.
А слика је иначе била лепа. Дошао је до ње, брзо дограбио палету, не гледајући мешао четкицом боје, а онда је наглим потезима уништио слику мог детињства. Махао, шарао по њој, немилосрдан, киван, тужан.
Уморен, сео је у наслоњачу, обухватио лице шакама. Ваљда плакао.
Кренуо сам. Према првој цвећари са црвеним мушкатлама. Са фасада су ме поздрављали ведри прозори. Нисам их препознавао. Имао сам најзад своj.
Тодора Шкоро
DUŠA IZ KAMENA
петак, 20. новембар 2009.
PRIJATELJI
четвртак, 19. новембар 2009.
MLADA TKALJA
SAMOTNJAK
TIHI ZAVET
уторак, 17. новембар 2009.
U NOĆI DUGOJ
Razmičem zidove
sobe grobne
da me ne stesne
i zgnječe,
U ćošku sedim oprezan
da mesec pojedeni me
ne proguta.
Drhtim i ćutim
molitvu zaboravljenu,
krevet me kao odar gleda,
a ja sebe bivšeg
vidim na njemu.
Tek srce drhtavo
sećanjem luta
i nalazi me u nekim
poljima davnim,
u kojima voleh jako
i radovah se svemu.
Todora Škoro
BLAGODAT
понедељак, 16. новембар 2009.
SUĐAJA
PRIČAO MI PRAG MOG DETINJSTVA
IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"
Тужно је кад се родиш у солитеру. Никад у животу не можеш да изговориш, с поносом, реченицу: «моја родна кућа». А то се увек с поносом изговара. Без свести о једној лажи, да у тој кући ниси рођен, него си само, као мрва од три-четири кила, донет прво у њу, из породилишта. Свеједно, то ипак буде родна кућа, срећницима које нису однели на 13. спрат неког солитера, него баш у кућу.
Моја родна кућа, међутим, заиста је то и била. Родио сам се у њој, у једној од две собе, те године кад су никољдански мразеви били страшни, а снежни сметови до испод крова. Постојала су и тад породилишта, једно чак недалеко. Али, огромни сметови , као и храброст моје мајке, другоротке, одлучише да се то обави ту, у кући.
Вештим рукама баба-Анке, уз искуство моје мајке и моју журбу да, не правећи проблеме, што пре дођем на свет, врло брзо се из те, бочне, за ту прилику посебно загрејане собе, зачуо мој први плач. Дочекан и увијен у најлепши стољњак у кући (« да буде добар домаћин, и гостољубив», рече бабица-Анка!), док је бацала кецељу, припремљену за случај да сам девојчица, ја стекох истински свој родни дом, и он мене.
И та соба, некако од тада, па дуго, дуго, остаде «моја». Какву надмоћ сам осећао над старијим братом, што је тако! Сав важан увек сам могао да му кажем: «То је моја соба, моја родна соба, ја сам се ту родио!» Он није, родио се, попут осталих, у породилишту. А тек кад сам схватио да су сва деца из улице рођена такође у породилишту, а својим кућама донета неколико дана потом, мом поносу због сопствене изузетности није било краја! Ликовао сам због тога. А онда, први пут, кад ми је, у парку, једно дете на моје питање где му је родна кућа, показало ружни, степенасти солитер, моја охолост, и понос, и надмоћ се истопила. Било ми је жао тог детета! Било ми је тад жао њега, и све деце, до данас, која на питање: које је твој родни дом, морају да покажу на неку зграду, ружну или лепу, али свачију, а не само њихову.
Не знам да ли ме је мајка први пут подојила и пресвукла на том мом кућном прагу, али од целе куће, моје родне куће, волео сам највише баш тај праг. Невелик, једва да би се двоје на њему могли мимоићи, са само три степеника, од црвене цигле, постављене «на кант», али вештом руком моје баке рибан, увек рибан недељом пре подне, црвенео се издалека, радовао ме, усхићивао. Колико сам пута заглављивао своје малене прстиће између две његове цигле! Умео је да буде и хладан, мени занесеном, неопрезном који бих на њему предуго седео ( а увек сам предуго седео ту!), па ме кажњавао високом температуром, прехладом. Нисам се ни тад љутио на њега. Опет и опет сам му се враћао. Чучао, клечао на њему, касније, школарац, ту учио. Крцкао орахе, љутећи баку која сатима после није могла да истреби ситне оштре љуске из њега...
Мален, на њега је ипак могао да стане дедин троножац на који би деда смештао свој велики стомак, мене привлачио и подизао једном руком на своја колена и цупкао ме, причајући ми приче које сам тако волео...
- Гледај их, никад од њих радника, домаћина. Обојица би по ваздан само да седе на том прагу...- гунђала би бака гледајући нас, ипак, с нежношћу.
Од вољеног прага најпре се одвојио мој добри деда. Маленог, уплашеног, хтели су да ме склоне, да не гледам како деду, чудно бледог и тетуравог, изводе и скоро преносе преко тог прага, тамо, према капији испред које су чекала болничка кола. Усправивши се наједном, деда је грубо одгурнуо своја два пратиоца, погледао ме, намигнуо и чврстим, војничким кораком прекорачио праг, наш праг. Осећао сам , последњи пут.
Неколико година потом нисам више могао да видим ни ситну прилику моје баке како на дедином троношцу, ту на нашем прагу, хекла разне мајсторије, кад бих , из великог града где сам већ био отишао на школовање, понекад долазио. Остао је само преврнут троножац на прагу који ускоро неће бити изглачан, црвен. Ионако се цела породица, осим баке, већ била преселила у нову, лепу, велику кућу, конфорну, саграђену тик поред старе. Моје родне куће.
Смејали су ми се родитељи, и мој старији брат, не разумевајући, што сам, кад-год дођем из великог града на дан-два, волео да седим само на том прагу. Сва друга места, удобнија, боља, одбијао сам. Седео сам само на свом прагу, испијали бисмо кафу, сећали се добре баке и деде-хедонисте, најчешће спремног за добру капљицу и залогај. И седење на прагу, кад год може. А увек је могао. Други су радили, он седео.
- Добро је, ниси се уметнуо на деду – рече ми брат. – Додуше, волели сте обојица да седите по ваздан овде, онако ленствујући, али ти баш ниси толики нерадник, попут деде...
Устајао бих тад и кретао према вратима моје родне куће, да уђем у њу, пусту после бакине смрти и мог одласка. И мама, и тата, и брат повлачили су се тад, одмахујући главама. Знали су да то волим да чиним у самоћи. Да проборавим неколико тренутака у том простору у коме сам први пут удахнуо ваздух, први пут заплакао, први сан сањао...Остављали су ме на миру, а ја се опијао ваздухом који је у тим двема собама, из године у годину, бивао све мемљивији, зидови све оронулији, а крш у њима сваки пут све већи. Моја малена родна кућа претварала се у шупу, у оставу, крцату свим оним непотребним стварима које моји родитељи не би знали где би.
Али ми то није сметало. Улазио бих, седао у ћошак где су рекли да је стајала моја колевка, или у други, где памтим да сам највише волео да седим и сричем прва слова и сећања би кретала... Каква сећања¬?! Филмови! И више од тога. Као да су оживљавали и бака, и дека, као да сам се ја смањивао до пет, до четири године свог узраста, а две кршом крцате собе би се, неком магијом, рашчистиле, уредиле, уместо паучине на мајушним прозорима би обет бљеснуле бакине хеклане завесе... И мирис дединих прстију на дуван, и бакин поглед, намештен да буде прекоран, а немоћан за то, па онда благ... Све је то искрсавало тад, кад бих улазио сам, у царство свог детињства...
- Јеси ли нешто нашао тамо, у својој кући? – умео је да ме задиркује брат, попут детета.
- Читаво богатство, не можеш ни да слутиш – одговарао сам, насмејан. Смејао се и он. И био збуњен како бих успевао њега, већ маторог, да натерам на бесмислицу каква је рибање и глачање тог малог црвеног прага, до изнемоглости.
- Ружан је овако, обрастао маховином – говорио сам и рибали бисмо дуго цигле, извлачећи из њих ону црвену боју, давну. Успевши у томе, седали би задихани. Ја, наравно, на троножац коме се, додуше, разглавила једна нога, али је бар преживео.
- За следећи пут, поправи ово - скоро сам наредио брату, клатећи се.
- Ти си стварно луд – рече ми.
Следећи пут, а то је било тек после две године, колико сам провео у иностранству, вођен бољом зарадом која би, и мени, и мојим
родитељима, олакшала живот, није ме, испред родног дома сачекао поправљени троножац.
Сачекао ме брат, насмејан, поносан, нестрпљив да ми нешто покаже. За руку, као дете, ухватио ме и вукао кроз двориште.
- Да видиш шта смо урадили, шта смо лепо, за тебе урадили од пара које си слао. Само за тебе. Да ти буде добро, добро...- понављао је, као убеђујући мене, више себе, а кад ме погледао, учини ми се да у том погледу видим страх. У погледу који је, с мојих очију скретао негде поред, желећи да и ја погледам тамо.
Бљеснула је у мојим очима малена, али лепа, нова, потпуно нова бела кућа, са црвеним црепом, модерним, не од ћерамиде; омалтерисана и офарбана неким савременим материјалима, као са реклама; са пластичним, оштрих, равних ивица прозорима који су сијали. Издигнута тек неколико степеника од тла, спремна да домаћина – мене - и госте, дочека широким бетонским, мермерним плочама поплочаним прагом, великим, ограђеним сјајном црном оградом од кованог гвожђа...
Трошне куће и црвеног прага од цигала - прага мог детињства -нигде више није било! Болно зајечах у себи за својим домом, својим родним домом, вапијући да га, бар у машти, никад не изгубим. Киван, жалостан, љут, брату рекох само:
- Хвала, бато. Ни не слутиш шта си учинио.
Одахнуо је, сиромах, не схвативши.
У ту кућу још нисам крочио. Нити ћу.
Todora Škoro
"Varke duše"
недеља, 15. новембар 2009.
LJUBAVI ZGASLOJ
ŠARA DETINJSTVA
субота, 14. новембар 2009.
POSLEDNJI POGLED
петак, 13. новембар 2009.
BORBA SA AVETIMA
U kolo svoje
aveti me uhvatile.
U transu igraju
gazeći moje sve,
živote,
nade,
utehe.
Iz tame izronile,
golog i jadnog
me zarobile.
Upregle aždaju
u crnu kočiju
da me ponese
negde u zlo.
I vitla kolo avetno,
bolom i krikom
radosno,
svu noć.
Iako slab i nem
glas pustih nejaki
i on ljubavlju
prozbori,
otera mračne aveti
i kolo njihovo
raspoluti.
Todora Škoro
OGRLICA
PRIČA IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"
ОГРЛИЦА
Увек је сањао једну исту огрлицу. Бисерну, белу, ни по чему изузетну, како иначе не могу да буду изузетне бисерне огрлице.Све оне личе једна на другу.
Сањао је и ноћас. И опет исто: нагло буђење, у зноју, усплахирености и лупању срца. И ове ноћи бисерна огрлица расула се у милион светлећих куглица, полетевших према небу, а он је опет видео само огољени врат, бео, истегнут, и тек врх браде, дрхтав.
Није Јон знао шта га је у том сну узнемиравало: његова увек иста садржина, расути бисери или немогућност да и један једини пут види коме су припадали. Никада му тај режисер његовог упорног сна није дозвољавао да види даље од огољеног врата и шпица браде, увек дрхтавог, као кад се плаче. Ове ноћи, међутим, на младом врату угледао је и танак траг крви. Целом ширином, где је стајала ниска бисера, пошто су се расули и нестали, појавио се једва видљив крвав траг, као да је неко затегао нит на који су били нанизани бисери прејако, да се она зарила у младу кожу и пробила је...
...»Како је тужан Банат», помислио је Јон, скрећући колима на прилаз кући својих родитеља, обрастао травом толико да се видело како она не прима госте пречесто. На крају села, бела, од набоја, са улегнутим кровом, ајнфортом са маленим огледалцем на дрвеној капији огуљене фарбе, та тужна кућа поодавно није имала ни домаћине. Јонов отац, оболевши пре пет година, скончао је брзо, мргодно, не жалећи се, али и не трудећи да се болести супротстави. Мајка, тиха, нежна, онако како га је и у животу у стопу пратила, отишла је за њим брже него што је то Јон могао да поднесе. Не због бола и ожалошћености, није знао колико га је заболела смрт оба родитеља. Него због тајне коју је слутио, годинама, а сад дефинитивно нема ко да му је реши...
Враћао се зато стално том кућерку у банатској равници. Превртао по сликама, старим ковчезима, тражећи, тражећи... Ни сам није знао шта. Наилазио на амове, узенгије, прапорце, најчешће. Сетио се како је његов отац целог века волео коње. «Више од деце», умела је да промрмља мајка, тихо да је не чује. Коњи су били његов понос, цео његов живот. Тек кад би их истимарио, упрегао сва
четири у бљештаву, излакирану кочију, пуцнуо бичем кроз ваздух и појурио их пуним касом низ банатске шорове, престајао би да то буде мргодни, опасни Трајан како су га сви у селу доживљавали. Усправан, пркосно дигнуте главе, насмејан широко, чак и Јону је тад бивао леп. Орловског носа, великих, густих бркова и бујне косе која је извиривала испод забаченог шешира, јурио је сокацима, све док не би ватрена коњска четворка завршила у дебелој пени. Сатима је умео да витла селом , а ту његову недељну представу нико није разумео. Ни Јон. Сад, кад се присети, највише се као мали оца бојао управо тад, насмејаног, раскалашног, у пуној снази четворопрега који је јурио селом...
Мајке се, напротив, најрадије сећа управо из тих момената, док оца који јури селом, није било у кући. Како би он са своја четири дората заминуо кроз ајнфорт, тако би са мајчиног лица нестао онај грч, страх, снисходљивост толико наглашени, да се Јон сећа како су му увек били чудни, никад у њих, својом детињом душом није поверовао. Слутио је да испод свега тога има неког пркоса, а да су бојазан и потчињеност само маска, неопходна њој, оцу више.
И опет му је у сећању искрснуо мајчин лик благ, осмехнут, миран, док би затварала капију за помахниталим коњима. Окретала би се Јону, узимала га у наручје, мазила дуго по плавој, слабашној коси и говорила : «Јадно дете, јадно моје дете!» Успевала би, не зна зашто, увек да га расплаче том реченицом, да га растужи толико да ју је грлио, свијајући јој се на груди, док су његове крупне сузе падале на њену црвену мараму коју је увек носила око врата. Увек, и лети, кад нико није.С таквом, црвеном марамом, сетио се Јон, машном увезаном, отпратиле су је и комшинице које су је већ биле обукле за њен последњи пут, кад је, онако хитро, пожурила за преминулим оцем.
«Увек ју је носила око врата», говориле су « нека са њом и оде». Сложио се Јон, било му је свеједно, али се тад, на сахрани, гледајући како, ношена поветарцем, из мајчиног ковчега лепрша црвена марама, први пут запитао зашто је то чинила. Остале банатске жене носиле су мараму на глави, забрађене све на исти начин...
... На гробљу, где није био већ више од пола године, сачекао га је угланцан споменик, около свеже покошена трава, а на плочи цвет, један, на мајчиној страни гроба. И опет се изненадио. Никога од сељана није молио да брине о њиховом гробу, а опет, сваки пут, иако не пречесто, кад дође затицао је уредан гроб, угланцани мермер, цвет са мајчине стране и насмејан очев лик са слике на споменику. Мајчину још није био ставио.
Упалио је свеће, запалио цигарету, гледајући у очи насмејаног оца, лепог, црног, маркантног. Какав он није био. Помислио на трен како би било боље да је наследио ту очеву лепоту, али није. Благе, велике плаве очи Јонове, никад нису могле да делују мушки освајачки, попут очевог погледа. Питоме, као мајчине, само су њене биле зелене.
Бацивши опушак, спремао се да пође, кад на пет-шест гробова одатле угледа прилику која се брзо заклони иза једне плоче. Погледа пажљивије и виде да се заиста један човек крије иза споменика. Пође према њему. Тек кад је схватио да је откривен, мушкарац се одвоји од мермера, окренут Јону, очекивао га је гегајући се с ноге на ногу, стиснуте једне песнице крај тела. Другу руку беше ставио иза леђа. Јон га препозна, једва. Био је то комшија, три куће од њихове, коме никада у авлију није ушао као дете. Било је забрањено. Само Јону. Остала деца су могла. Јонов мргодни отац тако је само једном, непоколебљиво, док је Јон био још сасвим мален, наредио. И Јон је то поштовао целог детињства, све донде док га нису отац и мати, одмах у вишим разредима основне школе, послали у град. Само дотле трајало је Јоново детињство у родном дому. Пре од остале деце из села, јер све њих су слали у град тек после основне школе, ако би хтели да уче, Јон је напустио своје блатњаво село у тужном Банату. И оца, мргодног у кући, или раскалашног у сулудој вожњи шоровима. И мајку, уплакану, а некако мирну док је пратила Јона у свет, кроз ајнфорт, бришући сузе својом црвеном марамом око врата...
Јон приђе гегајућем комшији и, са запрепашћењем, схвати да му се ово сад, обраћа први пут:
- Комшија, хвала вам, ако сте ви тај који брине о гробу мојих, док ме нема да дођем – рече, пружајући руку.
- Ништа, ништа, није то неки посао. Ја дођем, мојој Мари, па, к׳о велим, да уредим и ту, код њих. Ваља се... – набрајао је, не подижући поглед.
Јон га понуди цигаром. Узе. Али, кад је требало да обема шакама заклони цигарету како би је упалио, Јон у његовој другој руци спази смотуљак. Збуњен, одбијајући густ дим који га замало не загрцну, пружи му комшија то из руке.
- Ово је за вас. Никако да вам дам, а за вас је...- промуца. – Слика, Дорикина, за камен, за споменик, њу да метнете, тако је хтела.
И још нешто, исто за вас...Извините ме, сад, журим, њива ме чека... Збогом.
Окрете се и хитро, спотичући се о камене плоче, поче да се удаљава.
- Станите! – загрме Јон гласом који га подсети на онај из детињства, очев, страшан.
Комшија стаде. Окрете се. Обешене руке су дрхтале, а песнице се стискале јако, јако...Полако, бескрајно полако подиже поглед.
У Јона су гледале плаве, питоме, округле очи.
Јон зајеча.
Док је тргао пожутели папир смотуљка у рукама, човека нестаде. Цепао је омот журно, бесно, ишчекујући, али не стрепећи. Знао је. Из омота, указа му се слика лепе младе жене зелених очију, дугог белог, пребелог врата, на коме беше бела бисерна огрлица...
Испод слике, свијена попут змије отровнице, стајала је та иста огрлица. Знао је Јон, није морао, али учини то: потрга наглим потезом ниску, бисери се расуше, звечећи и одскакујући по црном мермеру, а њему у руци остаде само нит, некада бела, а давно, једном, умрљана крвљу једног младог врата, око кога је била стегнута јако, јако...
Todora Škoro
(zbirka "Varke duše")
Пријавите се на:
Постови (Atom)