Nova kolumna na
"Konkursima regiona"...
„Čuvajte jezik, čedo moje“
„...jer
reč se može izgubiti kao grâd, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li
grad, zemlju, dušu?“
Mogao bi ovaj amanet Stefana
Nemanje, velikog srpskog župana, da se primeni na sve narode, na sve jezike
sveta, ne samo na srpski. Pogotovo na male, a takvi su svi na Balkanu. I
pogotovo danas, danas više nego ikad. Iako
ratova (onih vidljivim oružjem) ovde više nema, ima, međutim, agresora manje vidljivog, ali ne manje pogubnog, koji
žestoko preti da poruši jezik, taj najčvršći bedem identiteta.
Oholima često nazivaju Francuze koji
odbijaju da komuniciraju ijednim drugim jezikom osim svojim, kad god to mogu.
Nisu oholi, samo su svesni rečī Stefana Nemanje, makar da za njih i nisu nikad
čuli. Mi ovde jesmo, a opet puštamo da se događa ono na šta nas je očinski upozorio.
Govoriću o onom, doskora jeziku,
odnedavno jezicima, kojim se mi na
ovim prostorima sporazumevamo vekovima, a kome preti opasnost iz rečene oporuke
velikog vizionara. Nije to opasnost od pukog učenja i prisvajanja tuđih jezika.
Jeste od agresivnog i preteranog njegovog korišćenja i onda kad to nije nužno.
Za Beograd tvrdim, a za Zagreb, Sarajevo, Podgoricu pretpostavljam, da im je
većina gradskih kafana, tržnica, lokala, ne na maternjem, nego na stranom
jeziku. Engleskom. A nije neophodno. I nije moralo da se to dogodi. Dogodilo
se. Kao što za scenu (podijum) čujemo retko, a za „stejdž“ svakodnevno. Za
izgled znamo šta je, ali skoro svi govorimo „look“. Kad u razgovoru hoćemo da načinimo neko pojašnjenje, ne
činimo više to „usput“ ili „budi rečeno“ nego listom „by the way“ ( u pisanom
obliku „btw“)... Primera bezbroj za učinak ovog prvog „agresora“ na jezik. Gde
stranom jeziku sve više i sve češće dajemo prednost. A ne mora tako.
Agresor drugi, rođen poslednjih
decenija, nije neki pojedinačni znani svetski jezik, nego skup termina (koji se
iz dana u dan povećava, pa ga već zovu – jezikom), nastao kao proizvod novih,
pre svega informacionih tehnologija, gde je svakoj novoj vezi, novoj radnji, novom
aparatu (ili njegovom delu) davan novi naziv. Televizija, teleks i telefon su
stotinu godina sa nama, navikli smo i na njih i na njihova imena, data im na
„rođenju“. Ali – mail, ipod, smartphone, downloads, facebook, skeniranje,
bagovanje, baferovanje, banovanje... i ko zna kakve još pojave, rođene u tom
novom, svetu informacionih tehnologija, učinile su da, govorili mi ma kojim od
ovdašnjih jezika, teško da možemo da ih prevedemo (ili to sasvim namerno ne
činimo) i da ih „odomaćimo“. Pa, ako time i ne urušavamo sopstveni maternji
jezik, a ono ga, tom čudnom jezičkom mešavinom činimo – smešnim.
I kako onda „sačuvati svoj jezik kao
očinji vid (...)“, Sveti Simeone?
Kako, kad osim ovih, stranih
„agresora“ imamo i domaće koji sopstveni jezik ruže, e da bi se makar kako
upisali u istoriju? Na ovom mestu govoriću o srpskom, za druge ovdašnje jezike
ne mogu da tvrdim, a govorim o pojavi da se svako malo pa se oglase „jezički
znalci“ menjajući jezička pravila ( u duhu sa vremenom). Jezik jeste živ
organizan, razvija se, treba da se menja, ali ne po svaku cenu, pogotovo ne po
cenu besmisla u koji može da odvede. Ne budu sva nova pravila na korist, ni
jeziku, ni narodu koji njime govori. Odnedavno, slušajući i gledajući medije u
Srbiji, ono što nepodnošljivo para uši jesu neki novi akcenti reči. Kažu oni
koji se time bave i koji o tome odlučuju – ispravni. U jeziku u kome postoje
tek par pravila akcentovanja, možda je zaista sve moguće, ali ne znam nikoga
kome ne smeta kad na vestima čuje „prodUcent“, „asIstent“, „telEvizija“...
Opravdanje jezikoslovaca: u srpskom je nedopustiv akcenat na poslednjem slogu i
silazni akcenat po sredini višesložnih reči. To što se ovde uglavnom radi o
stranim, a ne o srpskim rečima, njima nije mnogo važno, ostaje da nam se uši
priviknu na melodiju reči kakvu dosad nismo znali. I koja baš nije preterano
milozvučna.Ili primer sa nasilnim uvođenjem imenca ženskog roda kod zanimanja i
titula, nastalom pod pritiskom jakog lobija za rodnu ravnopravnost, koje tek
pokazuje sav besmisao u koji jezik može da zapadne. Pa odnedavno imamo
„sekretarke“, „psihološkinje“ i slično. Pitam se kako bi cenjeni jezikoslovci u
tom „rodnom istrajavanju“ izišli na kraj imenujući ženu koja je livac?! (a ima
ih, videti film „Flešdens“). Rečju, jedna besmislica.
I, najzad, za kraj, kao
najosetljiviju temu, kao najbolniju ranu možda, koju činimo svom maternjem
jeziku svi mi na ovim prostorima, da
pomenem i sav besmisao na silu i na prečac izmišljenih „novih reči“, kako bi
svaki od naših pojedinačnih (a nekada jednog jezika kojim smo se sasvim lepo sporazumevali)
dobio na samosvojnosti, razlikovao se od „suseda“: srpski od bošnjačkog,
hrvatski od crnogorskog, bošnjački od hrvatskog... Otišlo se i dotle da se
uvedu nova slova za glasove specifične za jednu malu sredinu (sada državu).
U ratovima (koji nisu morali da se
dogode) dobili smo od jedne više državica. Svaka od njih je potom proglasila
svoj jezik. Ali, nevolji što ti jezici liče, što je to zapravo jedan jezik,
doskočilo se sumanutim izmišljanjem reči čak i za najširu svakodnevnu upotrebu.
Neću da ih nabrajam, stid me je.
I kako onda, veliki župane, da i svi
drugi - veliki, a neznani, koji bi da se
tvojim amanetom vladaju – da istraju? Kako da pomognu svome rodu da ne bude
okupiran, potčinjen, uništen, ako mu jezik uzmu, a uzimaju polako? A kad ga oduzmu
sasvim, neće nam naše male teritorije značiti mnogo, neće jer nećemo znati ni
ko smo, ni šta smo.
Čuvajmo, zato, rode moj, jezik kao
zenicu oka.
Veliki u svetu ga čuvaju. I ostaju
veliki.
A mi nećemo, izgubimo li jezik, (p)ostati
mali. Nas jednostavno – neće biti.
______________