Bol

Kliktao bih kao soko,
ali mi glas zamire,
pa ćutim,
Ali me izdalo oko
pa visine tek
slutim,
Ali mi krilo ranjeno
pa ne mogu da
uzletim.
A kliktao bih i leteo
visoko, visoko

Todora Škoro

Lov leptira

Neka me puste sva htenja
i nadanja
Ja u sećanja zaranjam
tek pedalj viša od trave,
sa suncem u pletenicama
mesto mašne.
Neka me puste želje varljive
kao Šeherezadine priče,
dok život promiče a ja ga
od njih prokletih ne vidim.
U sećanju me zato tražite,
negde u vlatima zelenim
kako još nekog leptira lovim
pre nego što uzleti.

Todora Škoro

Ni nalik

Lice mi jutros
nije duši nalik
Kao tuđe me gleda,
i vređa
Mahnit vičem
da duša ne ište
obličje,
ogledalo razbijam
i vidim
iz jedne od stotinu
krhotina opet tuđ
ničem.

Todora Škoro

Put do sebe

Koliko stranputica ima
na stazi do Svetog Graala?
Koliko padanja i nadanja?
Koliko lažnih pehara bez sjaja?
Ako na tom putu
napoji me žednu
tek kap iz čaše
mojih sanja
i mojih verovanja,
zašto još hodim
stazama mnogim?
Zašto mi ne kaže neko
da Sveti Graal je daleko,
daleko...
U srcu mom skriven.

Todora Škoro

Razlika

U mom snu
boje se smeše,
a u tvom plaču.

U snu mome
razležu se pesme
raskalašne,
a tvojim vlada
svetački mir.

Moj san
mirisom ljiljana
opija,
tvoj tek za
tamjan zna.

Kako me onda
sanjaš,
moj grešniče?

Todora Škoro

Dar neba

Ne secite krila
pticama zlatnim
koje vam na dlan
slete
Ne stavljajte im
prstenje i okove
Ne pravite za njih
krletke
Zahvalni u nebo
pogledajte
što vam ih je
na tren dalo
i nebu ih vratite
da još nekome
lahorom krila
izmame osmehe

Todora Škoro

Nevinost

Jesam li žena ili sena
u nedohodu
tvojih sanja?

Jesam li svetlo ili tama
dok spokojan u san
uranjaš?

Jesam li, čedna,
ljubavi vredna
da čist mi se daš?

To samo nebo zna,
i ti,
moj Spavač
budnoga sna.

Todora Škoro

Jasmin Latić - pesnik koji peva bolom

Njegove pesme su kao slike, poput doživljaja velikih slika pred koje se možda samo jednom u životu stane, a njihov prizor ostane u sećanju urezan večno. Kao pred Trojeručicom, ili Mona Lizom ostje čitalac zadivljen slikom koju ovaj pesnik Ravnice, kako sebe naziva, očas, u par stihova naslika – za večnost.
Jasmin Latić peva bolom. Bol je njegovo najsnažnije čulo, bol je njegov usud. Uvek na granici trajanja i odustajanja, tek u stihu ovaj bečkerečki poeta nalazi smisao.
„ Moje su pesme kao ponornice“, kaže. „Što ih više čitaš, sve dublje te u sebe vuku...“
U Latićevim stihovima i ono najobičnije dobija dimenzije univerzalnog. Ustvari, u njegovoj lirici i nema ničeg običnog – prožeta bolnim krikom, ona je snažna, moćna, uznosi u Nebo, ili vuče u Pakao, ali se pred njom ne ostaje miran.
Jasmin Isak Latić (1957) živi i radi u Zrenjaninu. Objavio je zbirke poezije „Skeleti govore govorom ptica“, „Pesme ljubavi i smrti“, „Mali san o sreći“, „Psalmi izgubljene duše“


SLIKA

Stojiš tu i gledaš
prazno bezrečje.

Čemu su služile
strasti?!

Stojiš tu i znam
proplakao bi gorko,
kao orkan,
kao kaplja rose
na polju,
Da ti staklo nije
zarobilo oči i usta,
u nečemu što
su zvali
Ikona.




OGLEDALO

I sve beše
Nebo i Voda

I sve beše
Zemlja i San.

Kad stariš,
od pepela ruke
ne brišu se.

Kad shvatiš
Ogledalo ti više
nije ni potrebno.



POTPUNI KRAJ

U noćima meseca punih,
sa pesmom gladnih kurjaka

Tebe tražim kroz crveno
svetlo,
Kao mamac za crve sakupljam
spržena krila nemuštih leptira.

I šta su praznine zagubljenih
misli,
I šta su Metak i Mozak
u srodstvu?

Ja snagu Straha kroz Mušku
slabost izvlačim.
I kristalno plavetnilo laži
u kosu mi se plete
kao zmija,
kao suton,
kao zagorelo jutro u molitvi
slepca na ulici,
kao dozvani pesnik
sa vizijom uravnoteženog ratnika,
i sjaja što priziva
strelu u srce
za poslednja tri minuta
potpunog kraja.


PORQUE TE PAS?

Vo imja tvoja,
do imja moja...
Od lika tvoga,
do lika moga...

Ima li granicu
pustoš...
pevaju li ptice
po nagonu,
ili ih jutrom
izigra dan...

Vo imja tvoja,
do imja moja...
od traga tvoga,
do bola moga...

Nisam pronašao reči,
ni izgovor dobar
za laž...
samo je ostala suza
na otvorenom dlanu
u pesmi
bez početka.


Jasmin Latić

Objavila: Todora Škoro

Buđenje

Iz čijeg sna
sam prognan
da proklet lutam,
severcem nošen,
okamenjen.
Bez bola i sećanja,
bez nadanja,
kao da me nije.
Zaslepljen
zorom što nadire
i bez milosti
ubija me,
već ubijenog,
iz sna izgnanog.
A čijeg?

Todora Škoro

Nerazumnom

Ne uznosi se,
ne budi ohol,
čoveče.
U onome što ti se dả
nisi sam.
U kolopletu
vrlina i greha
ti, malen,
samo plaćaš obol
čuda božijega.

Todora Škoro

Po meri

Jedan dlan
sanjam,
topao, pouzdan,
dovoljno velik
da se u njega
sklupčam
kad me rane,
snažan toliko
da me ponese
daleko od zla,
a nežan
da me osmehne
uvek.
Tražim dlan
samo za mene
sazdan
i dok ga ne nađem
stiskaću pesnice,
jednu kao ratnik
grugu kao gubitnik

Todora Škoro

Snohvatica

Samo sam siva sena
sna nekoga,
salutiram na jednoj nozi
nepojamnoj nekoj moći,
suzim i túžim
bez glasa,
na oku mi koprena
pa ne vidim da sam hroma,
da druga noga korača sama
negde na izmaku noći
ka videlu dana,
na osloncu bezbednom,
ali bez divnih sảnjā.

Todora Škoro

Tajna

Ako me iznenadiš
kao pesma u zoru
što otima san robu svome,
pohotna i željna
da samo njoj se dam
Ako me iznenadiš
kao stih blistavi
ili rima za kojom tragam,
vratiće se sunce
na moje umorno lice.
Mada se više ne nadam,
sit greha, a bez osmeha
što odnela ga mladost odlazeći
da sačeka me možda na kraju puta
kad budem pred smirajem.
A ipak,
ako me iznenadiš
u neko besano svitanje
razumeću zašto ničiji,
zaklonjen snom
i čudnim mirom trajem.

Todora Škoro

UTEHA

Ako je sve grehota
prelest i zlo
što činjah
u neznanju, jadan,
čemu se još nadam,
šta, bedan, da sanjam
dok izmiče mi
ruka-tvoriteljka,
dobrotvorka,
tešiteljka,
grleći one
čiste, prečiste,
bez greha.

Todora Škoro

CARLA GALVAN - SRBIJA U SRCU I U PERU

Ljubav ne poznaje granice. Ni umetnost ih ne poznaje. Čak ni pesništvo, iako je onim jezičkim granicama omeđeno i njima ume da bude „zarobljeno“. Carla Galvan, rođena 1952. godine u Vićenzi, uspela je da te lance raskine, da porekne sve barijere, i one etničke, i kulturološke, i socijalne. Oslobođena, ona, na našu radost, danas peva o Srbiji, nosi je u svom srcu, kao što i naziv jedne njene zbirke govori („Srbija u srcu“), nosi je i u peru. Piše o Srbiji srcem koje ju je zavolelo, razumelo, usvojilo...
Carla Galvan diplomirala je nemački jezik, ali ju je život povukao prema srpskom – jeziku, kulturi, tradiciji. Danas piše na srpskom podjednako dobro kao i na italijanskom. Ima više objavljenih zbirki pesama, a za onu iz 2004. pisanu u koatorstvu sa Radom Rajić-Ristić „Most među dušama“ – dobila je i nagradu „Petar Kočić“.Godine 2006. objavljuje zbirku „Moja Srbija“ u čijoj recenziji Rade Rajić-Ristić, naslovljenoj kao „Svetlosni krug Carle Galvan“ piše:
„Pesnikinja Carla je uronila u univerzalni svet gde se život ljudi i životinja prožima, a njihovo savezništvo obogaćuju zvezde i zvezdana prostranstva. Pesnikinjin boravak u Srbiji je duboko obeležio njeno pesničko stvaralaštvo. Njena inspiracija nema granica. Carline pesme su više od himne prema našoj zemlji i našem narodu, njena empatija premašila je sve prepreke, od jezika, do načina života našeg naroda...“


CRVENA SVILA I KRST

Bila sam u Peći
ispod drevnih zidina
manastira i
katedrale
iz čijeg kamenja kaplje
milosrđe pravoslavaca.

Stari patrijarh
deli hleb mira
i blagoslov
sa travom kraljeva,
vodom, crvenom svilom
i krstom,
sa molitvom
Ocu
Sinu
i Svetom Duhu,
pričest iz Izraela,
donesena iz Rima,
od svete braće
Ćirila i Metodija.
Zašto ko ne zna
kaže –
da nije više Srbija?

Carla Galvan


Ovako Carla Galvan peva o Srbiji. Na radost svih nas, a pogotovo na radost onih desetak hiljada Srba, nastanjenih u Vićenzi, gradiću sa oko 120 hiljada stanovnika, toj najvećoj „srpskoj koloniji“ u Italiji. Hvala, Carla!

Objavila Todora Škoro

VEČNO

I vinovnik sam zla
i mecena dobra,
i suza razlog
i osmeha zalog,
i bola rob
i ljubavi sam bog,
na večnom bojištu
duše mi rastrzane,
ni nadmoćni,
ni poraženi
do smiraja
rob sudbine

Todora Škoro

TAMA

Svetilo moje,
svet bez tebe
ne svetli,
ni sveci mi
nisu sveti,
ni njihovi oreoli
svetli,
bez tebe,
Svetilo moje,
moj svete
na nebo
vazneti.

Todora Škoro

IZ "ČAROBNJAKOVE RIZNICE"

DEO IZ PRIČE O JEDNOM NEOBIČNOM ČOVEKU

Piše: Todora Škoro

Nije smeo da ga pogleda, a nešto je neodoljivo gonilo Petra da podigne pognutu glavu i spuštene očne kapke, uspravi se i sudari s tim pogledom koji počiva na njemu, smušenom, osećao je to.
Nije bilo prvi put da ga Čarobnjak zbuni, skoro unizi, ili bar učini da se oseća kao đače pred učiteljem, krivo i preplašeno što zadatu lekciju nije savladalo. Čarobnjak i jeste bio Petrov učitelj, odnedavno čak i jednim čudnim dogovorom između njih dvojice, postavši učitelj koji ima sva prava, čak i da unizi. Petar mu je dao tu dozvolu, željan znanja što pre i što većeg koje je posedovao taj čudni čovek. Sećao se Čarobnjaka, blago osmehnutog kad mu je izneo svoj plan, tačnije molbu da ga udostoji prenošenjem znanja za koje je Petar intuitivno osećao da je vrhunsko, ali koje ne bi mogao da usvoji bez njegove pomoći.
- A ako ti bude isuviše bolno? – pitao je gledajući ga prozorljivo ispod rama za naočare.
- Šta bi moglo da bude bolno? - bio je zbunjen Petar.
-Mnogo toga, mladiću. Ali, kako-god, tvoja volja. Ali da znaš , nijednu istinu nećeš moći da usvojiš ni za mrvu brže nego što si za to spreman. Ni za mrvu!
„Mrva vremena“, pomislio je Petar, ponovo zbunjen Čarobnjakovim čudnim nazivanjem stvari i pojava. Gledao je u njegove ruke, umazane sitnom rastresitom zemljom koju je obilato posipao oko tek zasađene ruže. Svaku iole veću grudvu uzimao bi i vrteo između prstiju, mrveći je skoro u prah, koji bi onda zagrtao oko tog malog dvožilnog bodljikavog stvora koje će uskoro da bude divna ruža puzavica. Kao da je mogao da vidi kako Čarobnjak tom čokotu, svojim rukama udahnjuje život.
„Bože“, pomislio je „baš preterujem.Dajem mu moći koje i nema! Moram da sačuvam bar malo kritičkog duha. Naravno da nije stvar u magiji njegovih ruku, nego jednostavno ume sa cvećem, pa mu uspeva. Voli ga...“

- Volim cveće – promrmlja Čarobnjak.- U
je tajna.
Petar zinu.
-Volim ruže – dopuni. Jako volim ruže, u tome nema ničeg čudnog.
- Nema.
- Ruže volim više od ljiljana, više od gladiola, volim ih najviše od sveg cveća, znaš.Ali, šta je u tome čudno? – upita.
- Nnništa – zamucnu Petar.- Ništa tu mije čudno...
- Mislim, kad izgovorim rečenicu:volim ruže najviše od sveg cveća, to je u redu, ništa strašno, ni neobično, je l’ da?
- Ništa – samouverenije odgovori Petar, misleći „kakva besmislica!“.
Ustajao je polako, sa kolena na kojima je dotad klečao, brižljivo je istresao zemlju, a onda i sa ruku, zagledajući se u nokte napunjene blatom.
-Tvoj brat, Petre, jedan je vrlo mio i drag dečak. Inteligentan, bistar, vredan. Jedan sasvim kvalitetan čovek u svakom smislu, znaš li to?
Petar se ozari.“Moj dragi, mili bata. Volim ga više od svega na svetu! Ali ovo, ovo nisam očekivao – da je i Čarobnjak primetio koliko je moj mlađi brat jedna kvalitetna ličnost!“,pomisli. Ushićen, pogledao mu je u oči tek tad.
-Ali, Petre, ima nešto što ne znaš. Za mrvu, samo za nrvu mi je taj tvoj vanredni mali brat draži od tebe, za mrvu, samo za mrvu mislim da je kvalitetniji od tebe u svakom smislu. Mislim da bi to trebalo da znaš.
Petrovo ushićenje se zaledilo negde oko područja brade i poluotvorenih usana koje se načas ukočiše. Blenuo je u njega, ćutao. Učitelj je vodom iz plastične kofice obilno zalivao zasađenu ružu, obilazio oko nje, sav se predavši tom poslu, kao da Petra nije ni bilo, kao da ništa važno nije upravo rekao.Spustio je koficu, još jednom obrisao ruke o nogavice i podigao ih do mladićevih ramena. Rekao je:
-Upozorio sam te da će biti bolno. I ni za mrvu pre nego što si za to spreman, rekoh ti, nijedno znanje usvojiti nećeš. Ni ovo o ljubavi. Drugi put, kad te pitam besmislicu nalik onoj da li je čudno kad kažem da volim ruže više od drugog cveća, a ti požuriš da odgovoriš kako nije čudno, malo zastani i razmisli. Najzad, ja zaista najviše volim ruže, ali to ne boli nikoga, misliš ti. A ako kažem da tvog brata volim više nego tebe, onda to nije isto... Ili jeste. Razmisli
Oborenog pogleda, ramena su počela da mu se tresu. Hteo je da sakrije, ali nije mogao. Suze su mu kliznule niz obraze. Ućitelj ih je jasno video.
„Moje prve suze znanja“, gorko je pomislio Petar.

IGRA VREMENA

Razvejan u trajanju
prostranstvima hrlim
na oblaku mekom.
Iz sećanja izranja tren.
To moj je zavičaj,
okupan suncem u mom oku,
ali ga leptir na krilu odnosi
u neki davni maj.
Nošen rukom Tvorca
davninama prkosim
i daljinama.
Slutim da prostor i vreme
varke su tek slabašnoga uma.
Srećan, u večnost stupam,
mlad kao mesec,
svetao kao osmeh deteta.

Todora Škoro