среда, 29. јануар 2014.
понедељак, 20. јануар 2014.
КУЋА ЗА ЛУТКЕ (колумна)
На Конкурсима региона нова, јануарска колумна, о факултетима некад и сад...
Колумна Тодоре Шкоро: КУЋА
ЗА ЛУТКЕ
Три пута сам обишла кварт док нисам пронашла адресу коју тражим.
Кад ми је љубазни пролазник рекао да треба да уђем у зграду на чијем је улазу у
приземљу стајала велика месингана табла са именом стране трговинске фирме, попнем
се на трећи спрат и да ћу тамо наћи нешто што се зове универзитет, помислила
сам да се шали.
„Ново доба, госпођо“, добацио је, уз смешак, одлазећи.
Док сам на реченом трећем спрату међу бројним плочицама интерфона
тражила презиме свог друга из гимназије и са факултета који ми се ономад похвалио
како је постао универзитетски професор
и позвао ме да свратим у његов кабинет
да се испричамо, и док сам пролазила великом салом чудно издељеном преградама од
плексигласа на нешто што је личило на боксове,
сетила сам се зграде државног факултета
који смо обоје похађали, камене, раскошне, са бројним орнаменттима, и њених слушаоница
са високим плафонима у које је могло да се смести и по стотину студената. У овој
хали подељеној на боксове скоро да никога
није било. Срела сам само две девојке на ходнику док пријатељ није изишао мени у
сусрет да ме дочека и срдачно ме увео у свој кабинет. У четири квадратна метра тог простора омеђеног плексигласом од осталих кабинета, сместио се његов
модерни, малени писаћи сто са компјутером, столица и поред још две, једна до друге,
металне. Сместих се најудобније што је у тим условима могло, кад ми пријатељ, извињавајући
се, рече да има само да испита још две студенткиње па ћемо онда да се сити испричамо,
можда ипак негде напољу, а не овде. Збуњена, устадох да изиђем, кад ме он задржа
рекавши да ја никако не сметам и да ће то бити брзо готово, тај испит.
Насмејах се у себи кад су ушле, онако сићушне, као по мери
овог простора. Дотеране, дугокосе, плаве, перфектно нашминкане, подсетише ме на
лутке. После прилично опуштеног и необавезног ћаскања са професором о сунчаном времену
усред јануара, једна седе на једину слободну столицу и мој пријатељ јој рече да
почне. Предмет који је полагала звао се нешто као теорија масовних комуникација
и она је почела да говори брзо и гестикулирајући, уз обиље жаргонских израза, а
да то, ако сам добро разумела, није било у циљу илустрације теме коју је апсолвирала. Прекинуо ју је убрзо уписавши
оцену у индекс и погледао у другу девојку. Прва тад врисну. Десетка! Хвала, професоре...
Друга је, на врло сличан начин почела да говори потпуно исте ствари као претходница.
После минут-два и она је прекинута, оцена уписана, нови узвик одушевљења, нова десетка.
И нигде цедуљица из којих би се извукла испитна комбинација
питања, нигде осталих студената као публике, нигде потпитања, нигде оне старе добре
студентске треме и нервозе, нигде озбиљности у свему томе, нигде... много тога што
памтим као факултетска и испитна искуства.
Видевши моју запрепашћеност
коју нисам на време успела да сакријем, мој пријатељ је, чим су две лутколике студенткиње
изишле ћеретајући о вечерњем проводу који их је тога дана чекао, устао и замолио
ме да ипак седнемо преко пута, у кафану, у којој ћемо се, насмејао се, можда осећати
пријатније.
Можда? Насмешила сам се и ја, и док смо у тих пар сати евоцирали
успомене из студентских дана, сложивши се, као и сви које је младост неповратно
напустила, како је све некада било право и
најбоље, ипак ниједном нисмо направили
поређење са овим сада.
„Кобајаги“, помислила сам о оном што сам видела на том месту
које би требало да буде храм знања. Све је ту кобајаги. Као и у кућицама за лутке,
уосталом. И у њима ништа није право. Ни
велико.
______________________
субота, 18. јануар 2014.
среда, 15. јануар 2014.
БОЖИЋНЕ ВЕСТИ
БОЖИЋНЕ ВЕСТИ
Ватрогасци су га из
смрсканог аутомобила извлачили више од сата, али је у болницу довезен свестан.
Са његовог мобилног телефона неко је позвао последњи бирани број, био је то мој, и ја сам за мање од петнаест
минута стајао над његовим креветом у шок-соби.
„Немој да кажеш
мајци“, прошапутао је. „Реци да сам због невремена одложио долазак, да не брине. Извући ћу се ја. Ни оцу не говори...“.
Врата њихове куће отворио ми је његов отац,
изгубљеног погледа, блед, скоро лелујајући се. Помислио сам да зна. Скрећући
поглед ипак сам промрмљао како је велики снег на Алпима спречио његовог сина да
допутује за божићне празнике. Климнуо је главом, а онда ми испричао да се
управо вратио из болнице где су одвезли његову жену. Не зна шта се догодило,
стајала је крај прозора, док је он слушао вести у три, а онда је само вриснула
и пала, рече ми. Сада је у коми.
„Немој да му кажеш кад
се будете чули“, замолио ме је на растанку. „Реци да смо обоје добро, да се не
секира, много је везан за мајку. А извући ће се она...“
На путу до куће укључио сам радио у колима. На
вестима су јављали да ће ово бити најхладнији Божић у последњих педесет година.
Стресао сам се.
(Тодора Шкоро)
недеља, 12. јануар 2014.
субота, 11. јануар 2014.
О ЛЕПОТИ ЖЕНЕ (три минијатуре)
Кад је села на
ниско седиште његовог старог аутомобила, узана сукња јој се задигла до пола
бутина. Има широке кукове, помислио је. Само се код жена широких кукова сукња
тако подигне кад седну. А он је волео такве жене. Његова је била мршава, узаних
бокова и никада није могла да изведе ту ствар са подизањем сукње кад седа. Зато
је он увек кад на путу сустигне неку жену, стајао да је повезе до града. Ретко
би се преварио у процени.
ЛЕПОТА
Имао је изузетно ружну жену, о томе су се, шапатом,
слагали сви. Стога су избегавали да у његовом присуству говоре о лепоти жена,
чак и глумица. Једном, док су, после партије голфа, седели на тераси ресторана,
наишла је висока, црнокоса и дугонога девојка. Сви су је допратили погледом. Само
он је, међутим, рекао, Боже, како је лепа! Остали су погнули главе.
МАГИЈА
Гледао је тај балет осми пут, опчињен њеном лепотом, грациозношћу и сексепилом који је
избијао из њеног дугог врата, из покрета руку, из сјајне затегнуте пунђе, чак.
Чекао је стрпљиво на задњем улазу позоришта да се појави после представе.
Истрчала је и пролетела поред њега у сусрет момку који је чекао. У избледелим
фармерицама, широкој мајици и у равним патикама, вијорећи распуштеном косом личила
је на многе девојке које среће на улици. Где ли се загубила она магија, питао
се, тужан.
(Тодора Шкоро)
четвртак, 9. јануар 2014.
ДОСТОЈАНСТВО
ДОСТОЈАНСТВО
Пржило сунце, ни дашка ветра. Она нагнута над хрпом
изгужваних старих одевних предмета, ко зна чијим знојем натопљеним. Још млада,
руке јој то говориле. И префињена, витким прстима и лаганим, одмереним
покретима којима је покушавала да сложи ту гомилу старудије, да јој дâ иоле
мало достојнства. Дуга кестењаста коса јој, онако сагнутој, покрила лице
сасвим. И боље, да мука и нелагода не буде још већа ако је лепа, а лепа је
сасвим извесно, све је указивало на то. Ипак, требало ју је ословити, упитати
да нешто од ствари дода, да каже колико цени искрзану кожну јакну или изношене
војничке чизме. Тад би морала да подигне главу, да проговори, да се насмеши,
макар горко. Па да потом сакрије поглед. Не, није могао то да уради, није могао
да је толико понизи. Наставио је лагано осматрајући понуду других уличних
продавца старе робе јер заиста је морао да купи друге патике, ове које је носио
једва да су држале одлепљене ђонове. Али никако није хтео да их купи код те
дивне девојке.
(Тодора Шкоро)
петак, 3. јануар 2014.
PESMA LOŠEG PESNIKA
PESMA LOŠEG
PESNIKA
Ona pesma,
sećaš li se, Vedrana,
koju sam ti
napisao o planinaskom vrhu
što u suton
surovo probija sunce
a ti me tužno
pitala da li ga to boli
Ta pesma, Vedrana,
nije bila moja
Danas sam na
onom istom mestu na žalu
čekao celo
popodne
i bili su
nedaleko mladić i devojka
ali ona nije
bila tužna kao ti
jer on joj nije kazao
kako će taj planinski vrh
probosti sunce
Govorio joj je
neke druge stvari Vedrana
i oboje su se
smejali
a ja sam verovao
kako su oni ukrali naš smeh
i našu priču
koju smo tada zaboravili da ispričamo
Nije ono bila
moja pesma, Vedrana,
shvatio sam to tek
u suton
kad sam video sunce koje je zapravo žurilo
da zagrli more
iza grebena
I oprosti mi što
si plakala
bila je to samo
jedna pesma lošeg pesnika
koju sam sasvim nehotice
izgovorio
dok si odlazila
(Todora Škoro)
четвртак, 2. јануар 2014.
PRAVEDNICI
Ja znam, rekla
je, da zlo stanuje
u tvome levom
oku
Zato ne škilji u
mene
i ne pokušavaj nikada
više
da ga prikriješ
I znam da su
tvoje želje gramzive
a tvoji snovi večito gladni
jer blago
sabiraš na pogrešnim
mestima
I sve tvoje
očaje i srdžbe poznajem
na boga, ljude i na mene
dok pokušavaš da
se sa svojim životom
izmiriš
Ali znam da te
ni takvog
ne zaslužujem
jer o sebi
mislim mnogo gore
nego o tebi
ikada
Eto u tome je
naša tajna,
rekla je
okrenula se
prema zidu
i prvi put zaspala
snom pravednika
(Todora Škoro)
Пријавите се на:
Постови (Atom)