среда, 20. јун 2012.

НЕПРИСТАЈАЊЕ


НЕПРИСТАЈАЊЕ



            Очекивао сам да се пропије. Или да се, мрачан и туђ, повуче негде иза тог новог оклопа у себе и тамо, далеко од свих, поготово од нас њихове деце војује своју битку са болом због мајчиног стања. Погрешио сам. Док је држао налаз у коме је савршено јасно било исписано да мајчин организам, измучен дугогодишњом опаком болешћу која је узнапредовала толико да јој више никакве терапије не би могле помоћи неће још дуго издржати, руке су му тек незнатно задрхтале, али не више од уобичајеног за његових седамдесет година. Поглед, кад га је најзад подигао, био је бистар и директан, а глас миран.
„Ово су глупости!“ – рече и врати ми папир.
„Тата, суочи се са тим, нису глупости“... – тихо сам протестовао. „Дали су јој још месец-два, у најбољем случају пола године живота...“
Само је одмахнуо и отишао према кухињи где је, пажљивије и дуже припремао за мајку салату од свежег поврћа и цријемуша који је ишао да набере чак на периферију.
„Сад је најбољи, млад и сочан... Већ за пар дана неће то бити то...“ промрмљао је док је са посудом спремљеног јела кретао у болницу.
„ Не бој се, нећу јој рећи... шта тамо пише“ – рече још.
„Одбијње“, помислих. Можда је у оваквој ситуацији, кад се човек нађе пред неминовношћу, најбоље не прихватати ту истину, оглушавати се о њу и живети као да је све у реду, као да ће и сутра, и за месец или два све поново да буде у реду кад нам се мајка врати. Неће се вратити, видео сам то и по њеном стању, по истањеној и избељеној кожи која се на мршавим надланицама скоро провидела, по њеном тешком и плитком дисању, сваки пут све убрзанијем. Најзад, и по њеном погледу у коме није било више оне воље и пркоса, оне снаге за коју сам једино знао у њеним очима, којима нас је сво троје, сестру, оца и мене, водила кроз живот и кад је било најтеже, а било је тешких момената на претек.
У посету смо одлазили одвојено. Најпре отац сам, а сестра и ја бисмо заједно, негде предвече, крадом улазили у болницу на задњи улаз и тихо вијугали ходницима до њене собе, како нас не би спазила дежурна сестра и избацила нас напоље јер је време посете давно било прошло. Затицали бисмо је мирну и осмехнуту, главе на јастуку окренуте према прозору иза кога су се беласале крошње расцветалог дрвећа. Нисам знао откуд тај спокој у њеном погледу, али сам веровао да је за њега био заслужан отац који би је нечим разгалио, неком причом из младости, храбрењем или једноставно прећутним држањем за руку. Волели су се увек тако, без снажних  излива, али постојано и нераскидиво целог века.
„Мили моји“, прошапутала би и покретом руке тражила да се сагнемо до изнад ње како би нас истовремено загрлила. Сестра би одмах заплакала, једва гушећи грцај, а ја бих се брзо усправљао, не испуштајући крхку руку из своје и удисао бих дуго и дубоко њен знани мирис косе на лаванду којом ју је увек неговала. Ћутала би неко време, чекајући да се сестра прибере, а онда би питала:
„Како вам је отац?“
Тако би увек о њему говорила, а мене је чудило што пита за њега, кад су управо  неколико сати провели заједно.Збуњен, мислећи да она жели да зна како отац подноси истину о њеном стању смушено бих нешто неодређено одговарао, како јој не бих открио суровост те истине.
„Једе ли редовно? Како спава? Буди ли се често ноћу?“, опет би ме збуњивала.
„Не секирај се. мама, ти за оца, добро је он, мисли ти о себи, скупљај снагу да се опоравиш и вратиш нам се јака и здрава. А отац је добро. Добро је он...“, убеђивао сам је.
„Ти заистза мислиш да неко ко има седамдест може да буде добро?“ – одмахнула је и поновила:
„Припазите га.“.
Поштујући мајчин аманет заиста сам на оца мотрио неколико дана. Јео је можда мање него пре, будио се и устајао једном или двапут у току ноћи, али за његове године то је била уобичајена ствар. И није се ни на шта жалио, чак и кад сам га питао да ли му је добро. Скоро да се обрецнуо на мене.
„Добро ми је. жив сам. Упркос свему, упркос овоме што нас је задесило... Брини ти о мајци, и о себи више, сав си се изгубио, као и твоја сестра... А о мени не мисли!“,
И послушао сам га. До дубоко у ноћ размишљао шта мајци сутрадан у посети рећи, чиме је обрадовати, како се понашати а да то не буде усиљено, извештачено, напорно и њој и нама. Најчешће не бих успевао да смислим ни тему, ни начин сутрашњег разговора, пуштао бих да се све одвија онако како мора. Али бих зато мислио о себи, о томе шта ће бити кад се истина једног скорог дана обистини, кад се са њом суочим у телефонском позиву из болнице у зору (а то некако увек буде у зору!) или, још горе, кад ме истина дочека једног дана мајчиним испражњеним болничким креветом кад јој у неко предвечерје одем у посету и згранут будем угледао  голи душек и металне шипке кревета у коме ње више нема, а коју су „...баш сада одвезли у мртвачницу и жао им је, управо, да управо су хтели да ми јаве, али сам ја ето  наишао...“
Згрозих се. Човек можда може, мучећи се унапред и дозивајући све те болне сцене које ће га кад-тад сачекати, и да разуме шта ће се догађати кад се догоди, и како ће се то догађати ( са незнатним одсдтупањима, у то сам се касније уверио), али оно што не може да зна, што никако не може да појми, јесте како ће се тада осећати. Мучио сам себе таквим мислима, покушавао да их одагнам, али није ишло. Превртао бих се у кревету и питао какве су очеве мисли, каква његова осећања, за сестру сам знао, она би по целе ноћи плакала, то су јасно показивале њене натечене очи, али за оца нисам могао ни да слутим. Мир којим се огрнуо и непристајање  којим је, по мојој оцени, пркосио, нису ми дали да заиста продрем у његову душу. Чуо сам га како једне ноћи у купатилу дуго повраћа. Кренуо сам да му помогнем, па сам одустао. Туга и бол се, кажу, најчешће, и најснажније осећају управо дубоко у утроби, пустио сам га зато да их, бар на тај начин, избаци. И сам сам пар пута повраћао откад је мама у болници.
„Понеси јој ручак данас ти“, рече ми наредног дана. „Уморан сам и велика је жега напољу, она неће замерити“.
Напољу је било тек нешто изнад двадесет степени Целзијуса, није било жеге. Није  ни мајка замерила, само се смрачила, ћутала све време моје посете, а тек на поласку ми рекла:
„Пази на оца...“
Сутрадан, читав сат пре уобичајеног времена, отац је са цегером спремљених намирница за мајку, стајао на вратима куће.
„Идем“, рече. „Боље је  да стигнем на време“.
Отпратих га погледом до капије. Кад ју је подигао једном руком да је затвори, лице му се преобрази у болну гримасу, а другом руком се ухвати негде лево испод груди. И са те раздаљине видех да је моментално пребледео. Кад сам истрчао из куће и хтео да помогнем, само ми одмахну:
„Ништа ми није... Ударих се у проклету браву баш јако... Иди, иди, све је добро...“
Није га било да се врати дуго, а већ је требало и ја да кренем према болници, кад је телефон зазвонио:
„Дођите одмах. Вашем оцу је позлило“, била је штура сестра са одељења.
У „мушкој“ болесничкој соби, смештеној одмах до оне у којој је била мама, затекао сам га, измењеног, непрепознатљивог. У пругастој пиџами, болничкој, местимице поцепаној, коју су му обукли, покушавао је да ме погледа оним одбијајућим погледом. Из боце му се у вену сливала инфузија, а из њега као да је за тих сат или два откад се догађало нешто што нисам знао, исцурила сва ведрина, сва нада, сав пркос и сво оно његово непристајање. Избезумљен, галамио сам ходником за дежурном сестром, тражио да ми објасне, говорио да су погрешили, да је тата добро, а онда ме неко, тако хистеричног, склонио у собу за посетиоце, рекавши ми да се смирим и будем стрпљив, да ће доктор доћи све да ми објасни кад и сам буде знао шта је, кад преглкеда снимак са скенера, магнетне резонанце и не знам чега све не.
Попут робота, седео сам на неудобној столици неко време, а онда се сетио мајке, скочио у намери да одем до њене собе, али ме она иста сестра зауставила.
„Она спава, дали смо јој јак седатив. Тако је боље, док се ово не види шта је“, рече.
Свалих се поново у столицу. Беле расцветане гране дрвећа  махале су с друге стране прозора крај кога сам седео, латице бехара су се разлетале около и ја се сетих једнг таквог пролећа, заправо многих таквих пролећа кад смо сестра и ја били мали, а мама и тата млади, снажни и кад је све ово било бескрајно далеко од нас. Доктора који је, са хрпом некаквих папира сео на столицу преко пута мене и пажљиво, као детету ми објашњавао нешто о „невероватности целог тока болести“, о метастазама, о очевој снази да се упркос томе носи, да чак ништа не осети , једва да сам ишта разумео.
„Каже да је за болест знао... Још пре пет година дијагностикован му је малигни тумор панкреаса. Али се ваш отац отада више није појавио на клиници ради даљег лечења. Не знам зашто. Да ли сте  то знали?“ – питао ме је.
Нисам могао ништа да му одговорим.
„Помислио је да ће се извући... Сви помисле... Пет година је ипак добро парче живота које је добио, с обзиром како овај карцином уме да буде галопирајуће погубан...“, мрмљао је доктор, одмахујући главом док је излазио.
Беле латице с ону страну прозора, развејане изненадним ветром који је почео да дува, летеле су на све стране, завршавајући тако свој кратки нежни живот, све док грана на којој су биле, није остала потпуно гола. Насмеших се горко,. Ту, на њиховом месту већ  сутра проникнуће мајушни плодови који ће да расту и зрију оном моћном силом Природе која не познаје крај. Било је то стабло трешње.
Устао сам лагано, кренуо из болнице, мислећи шта мајци сутра да кажем кад ме погледа оним упозоравајућим погледом и каже ми:
А рекла сам ти да припазиш на оца...
Она је осећала, слутио сам то, отац је за своју болест знао, а ја сам само био веома уморан кад сам стигао кући и обучен се бацио на кревет, примакавши телефон узглављу. Једино што нисам могао да знам је да ли ће дежурна сестра, кад ме у зору позове, да каже:
„Мени је жао, ноћас је ваша мама...“ или „Ваш отац је ноћас, нажалост, преминуо.



Тодора Шкоро
____________________

недеља, 17. јун 2012.

ПРЕСКУПИ ОТКУП


ПРЕСКУПИ ОТКУП


„Не улагуј ми се, не треба ми то. А ни теби. Дај неки динар или иди!“
Човек се трже. Поцрвене, од стида или беса, чак. Крете руком према џепу, па застаде. Наоко, Наказни је био миран. И надмоћан.Није ни подигао поглед на Човека. Та хрпица костију и умашћених дроњака склупчана на тротоару недалеко од цркве, а опет не преблизу месту где су се скупљали остали просјаци, гласно и често врло агресивно вапијући пролазницима за помоћ, та сенка нечега што би требало да буде живот коју су углавном сви пролазници  заобилазили, сад се испречила пред Човеком. Захтевом, протестом, дрскошћу.А Човек је само хтео, гледајући га данима како седи на увек истом месту, тик испред врата старе напуштене зграде и не диже поглед са књиге коју би увек читао - чак ни онда кад крај њега падне неки новчић - само је хтео да размени неколико људских речи... Хтео је... Ни сам више није знао шта је заправо хтео тим глупим потезом  са започињањем разговора, уместо да само удели милостињу и тихо прође. Радозналост, навала саосећања или тек вишак времена - шта га је од тога натерало на проклето погрешан потез да бескућнику удели комплимент како му је избор књиге коју чита добар?!
А није слагао кад је похвалио. Полураспаднута, са тек једном сачуваном корицом са које се једва оцртавао златотиском утиснут знани  наслов, која се  нигде више није могла наћи, привлачила је Човекову пажњу већ данима. Имао је такву у својој библиотеци, али добро очувану и помало скрајнуту на најнедоступнију полицу, немарно, или намерно заклоњену другим књигама, коју би узимао врло ретко, онда кад му у дугим ноћима савест не би дала сна, а осећај кривице у њему васкрсао и морио га, као да је све било јуче...  
Сад је гледао како грубе старчеве руке чврсто држе један њен примерак. Као да хоће да је сакрије, или сачува, Наказни још и прекрсти руке са књигом снажно преко груди. Тад подиже поглед, изазивачки, једнооки, на месту другог ока био је само шав на капку, па му је та обрва и некако цела та страна чела била спуштена, чинећи уз велики рез на другом образу, неподношљив, ругобни  призор.
„Остави ме на миру!“ – одбруси . – „Знам, ти си од оних који никад не  даје, нећеш ни мени сад... Зато иди својим путем...“
Човек га је пажљиво посматрао. Није имао намеру да оде. Нешто друго му је пало на памет.
„Даћу ти, вараш се... Али ако и ти даш мени...“, рече.
Наказни трепну.
„Шта бих ја теби могао да дам?“
„Књигу. Ту коју држиш“.
Из оног водњикавог ока севну сва бол, и презир, и пркос свих понижених света. Прљави, неподсечени нокти зарише се у  похабану корицу, прекривајући наслов „Тајна великог вође“. Изборане старчеве шаке потом попустише стисак, раздвојивши се лагано и књига се на његовим длановима раствори попут лептира. Одозго, човек је непогрешиво могао да види да се отворила на оној глави о издаји, најупечатљивијем делу књиге у коме је аутор, не само савршено документовано, него и литерарно упечатљиво и сугестивно описао двоструки политички живот великог државника, његову дуплу шпијунску дугогодишњу активност која је могла целу земљу тада, ако већ и није, да одведе дођавола.
„Немаш довољно...“ – процеди тихо просјак.
„Чега немам довољно?“ – упита Човек.
„Новца немаш довољно да је откупиш.“
Знао је да скитнице и просјаци умеју да буду чудни, али овај је успео да га изненади. Помишљао је већ да се окрене и пође, да му на поласку спусти пред ноге новчаницу довољно велику да би  могао да се прехрани бар неколико дана, али је све већ отишло предалеко. Сећања су јасно васкрсла на те давне дане кад је неопрезни издавач објавио дело младог професора социологије, не питајући се откуда једном јуноши  сви ти компромитујући подаци о великом вођи, осим ако и сам није био шпијун и ако цела та епизода  није била изрежирана из неког моћног центра, а он, издавач, био изабран само да буде жртвени јарац у тој ствари која се потом одиграла као на филмском платну: тираж је плануо, књига се читала и позајмљивала крадом, али тек неколико дана, онолико колико је било довољно да Политичар буде компромитован, али не и сасвим уништен. Онда је одлучено да се књига забрани. Ту забрану, иако најмлађи саветник у Министарству, имао је да потпише Човек. И потписао је, јер је морао , двоумећи се интимно да ли је  књига заиста памфлет, или је оклеветани можда ипак мало крив... Много година касније схватио  је много тога. Кад је видео како Политичару све потоње владе додељују дипломатске агремане за најутицајније светске метрополе и како њему тиме заправо ни длака с главе није фалила. Жалио је Човек затим младог аутора спорног дела, несрећног професора који је истог дана кад је наступила забрана изгубио посао, све док и њега није видео на пријему у једној страној амбасади како се, додуше успут, али прилично срдачно рукује с Политичарем...
Тада је почео да се стиди. Себе, државних великих и тајних послова, службе која је неумољиво играла неку своју игру не марећи за ситне играче у њој који су ионако у тим играма и постојали да би били срушени. И сам се осећао као један од пиона, искоришћених, додуше не и оборених, јер из министарства се повукао сам, али га је свако вече, кад не би могао да заспи, поглед на највишу полицу у библиотеци, где је полускривена стајала та књига, подсећао на то време. Сада, ту је био и овај чудни старац, заинаћен из неког разлога да му ту проклету књигу не да. Спремао се зато да се свега мане и крене кући.
„Знате ли ви која је цена тога?! – зашкиљи тад Наказни.
Човек се окрете ка њему:
„Чега?“ – упита.
„Цена овог мог унакаженог лица, на пример... Када наиђе камион и удари вас негде на периферији, док се враћате кући, а онда из њега изиђе неколико снажних с моткама и пребију вас, па око исцури, зуби поиспадају... О тој цени говорим коју сам морао да платим само зато што сам овоме овде дозволио да се роди... - рече и стисну поново на груди похабану књигу. „И само зато јер је неко морао  за све да буде крив, а није важно ко...“
Човек га је гледао запрепашћено.
„То сте...ви? Издавач ?!“
„Да, ја сам, или оно што је од мене остало... А ви питате да вам је дам. Како да вам је дам, она ме је коштала цео мој живот... Имате ли ви толико да ми платите?!
Човек лагано поче да узмиче. Једно, срџбом обојено око пратило га је, попут нишана. Кад је стигао кући, попео се на столицу, дохватио скрајнуту књигу, бацио је у пећ и гледао како дуго гори. Ни  после тога није  му било лакше.

Тодора Шкоро
_____________________________

петак, 8. јун 2012.

ЖИВОТ НА РЕВЕРС



ЖИВОТ НА РЕВЕРС


            „Потврда о животу, соба 13“.
            Међу неколико излепљених „упутстава“ за клијенте, углавном смушене и у сваком смислу изгубљене људе који су се у реду испред и иза мене тискали, с муком скупљајући у рукама гомиле докумената, папир са овим садржајем залепљен на стаклу пријемног шалтера у великој сивој згради Пензионог фонда, привукао ми је највише пажње. Нисам чекао да ми издају такву потврду, дошао сам да уложим жалбу због неколико неисплаћених пензија, али некоме од ових људи око мене извесно и таква потврда треба, чудио сам се, загледајући профиле и потиљке оних који су стајали испред и криомице се окрећући не бих ли у некоме од, углавном старих људи, препознао онога ко је таквим послом ту.
            Питао сам се како треба да изгледа човек коме овде треба да потврде да је жив, треба ли да буде невидљив, можда, питао сам се и шта та потврда значи, коме она треба и шта на њој једноставно пише...
            „У којој улици живите“, тргнуо ме глас иза шалтера пред који сам дошао.
            Одговорих прецизно улицу и број, нудећи и личну карту али је пуначка шалтерска службеница кроз дебела стакла наочара гледала само папир који сам јој тутнуо. Мене и не погледа. Стави потом параф на мој документ, врати ми га кроз изрез на стаклу и већ гледајући следећег рече: „Оверите ово у соби 28“.
            Са смешком сам помислио да ме бар није послала у собу 13, а она, та соба, имала је затворена врата кад сам крај ње прошао, и никога није било испред , скоро на моје разочарање. Застао сам начас, пожелео чак да закуцам и да уђем, али – шта бих питао?!
„Извините, коме и зашто издајете потврду о животу?“ Избацили би ме наглавачке, пословично нељубазни, какви су, знао сам то. Отишао сам зато до речене канцеларије 28 и  после дугог и непотребног запиткивања младог службеника који се трудио да младост и неискуство на лицу прикрије строгим изразом и односом према странкама, најзад сам обавио оно због чега сам дошао.Грешка ће бити исправљена, следећег месеца могу да очекујем да ми буду исплаћене омашком закинуте пензије. Довиђења!
Враћајући се оним истим дугим ходником према излазу, на углачаном поду спазих папир. Подигох га, била је то потврда о животу, неопрезно испала Петру П. на чије је име гласила док је излазио из канцеларије број 13. Петра, а ни икога другог није било у близини.Отишао је некуд, извесно тамо куда је требало да приложи потврду да је жив, али  и данас, све док се овде поново не врати по изгубљени папир, тамо му неко неће поверовати у  ту очигледну чињеницу..
Лагано уђох у канцеларију, али и у њој не беше никога. Спустих на крај стола документ, кључни доказ у некој административној работи да је неко, тј Петар П. жив. Излазећи, уштинух се за образе. Помислих како је мени то  довољно, али не и сиротом Петру П.


Тодора Шкоро
_______________________