„ПИСАЦ“
Имао је капут од твида и капу необичног облика од истог материјала сиве
боје. Око врата црвени вунени шал омотан два пута, сребрнасту браду и бркове,
врло уредно оштуцане, и црне наочари, потпуно непровидне, попут оних какве носе
слепи. Учинио јој се познат док је теглио на рамену препуну торбу од телећег
бокса из које је, приближавајући се сваком столу у кафани где су људи већ
довршавали вечеру, вадио, као унапред припремљене, комплете од по десетак
танушних књига, стављао их на крај стола и уз врло благи наклон изговарао:
„Моје су. Пишем и објављујем већ
двадесет година. Погледајте их... Нису ни скупе, тек сто динара...“ Кад би
сусрео збуњен и неодлучан поглед, додавао би:
„Ако имате, у реду је, ако немате,
узмите их на поклон.“
И одлазио би до суседног стола,
понављајући причу.
„Боже, ово је тако тужно“, рече жена.
Мушкарац узе једну од књига, овлаш је
прегледа и рече:
„Тешка времена, да... Али се некако
мора зарађивати.“
„О каквој заради говориш, побогу! Па
сто динара за књигу није довољно да покрије ни трошкове штампе! А он каже чак и
да их поклања, онима који не плате... Баш чудак, зар не?“
„То је трик, драга моја, да би сви
купили, и платили. А кад пожелиш да их купиш, већ ће рећи да је само једна по
тој цени, друге су скупље, оне боље, оне тек објављене, и на крају ће, док се
ти освестиш, он већ бити на добитку, а ти са пуним рукама непотребних књига
сумњивог квалитета...Трик, кажем ти, хоћеш да видиш?“
Али кад су се окренули да потраже
чудног писца, њега већ више није било у кафани, а на свим столовима, као и на
њиховом, остале су да леже његове књиге.Нису
их понели излазећи. Он је то предложио, али је она, скоро поцрвеневши од неког
чудног стида и нелагоде, то одбила.
„Осећала бих се као лопов, немој...“
И сама је била писац. Док су се
спуштали према здању Културног центра у коме се организовала промоција нове
збирке поезије једног од водећих песника, размишљала је о чудном писцу. О томе
да га извесно силна љубав према писању наводи да оваквим начином буде на финансијском губитку који није мали.
Или је то можда чинила жеља за славом, тако својствена писцима, а коју су они
спремни да увек наглас порекну, мислила је. Или можда неки његов лични бунт, ко
зна, мало је, заправо нимало знала о њему да би то могла да разлучи, па јој на
моменат би жао што није покупила остављене књиге за стола. Кад би их прочитала,
знала би више о мотивима њиховог творца, овако може само да нагађа.
Песничка промоција је била веома
посећена. У дну подијума млад момак је пребирао по жицама гитаре неку мелодију
правећи угодан штимунг, али су лица тројице критичара који су, један за другим,
прилично једнолично изговорили своје процене нових стихова, одавала неку досаду. Једино је аутор сам, читајући
своје песме, гестикулирао јако, ходао по бини, заустављао се код драмских
пауза, све то чинећи тако да лицем буде окренут према камери, постављеној на
стативу са стране. После сваке прочитане песме чуо би се млак аплауз, као да ни
остали присутни, као ни жена, нису били одушевљени поезијом која се чула,
херметичном, прилично неразумљивом, или уопште неразумљивом, али која је била
последњих година у моди.
Улазна врата сале отворише се и жена
виде чудног писца како уђе и стаде са стране, јер места за седење више није
било. Трже се. Није се изненадила што га види, али је нелагода поново обузе при
помисли да би је могао препознати и она се окрете на другу страну, трудећи се
да се фокусира на сцену и на стихове које и даље није разумела, нити их
осећала.
Код једне подуже песме коју је аутор
беседио са посебним надахнућем, у моменту кад је направио прилично дугу драмску
паузу у рецитовању, зачу се:
„Ово је ђубре!“.
Са бине се чуше још два стиха, без
паузе.
„Ово је ђубре!“, чу се, сад гласније.
„Ово није поезија, ово није ништа!“
Ретки посетиоци са бокова гледалишта
окренуше се према чудном писцу који је стајао у изазивачком ставу и понављао
већ речено, сад опет мало тише. Остали у публици дубоко погнуше главе, од
стида. Непријатност је трајала, чинило се, бескрајно дуго. Тада жена виде да
писцу лагано, али одлучно прилази организатор књижевних трибина Културног
центра и нешто му тихо прошапута на уво, па се окрете и оде. Жена се уплаши
како ће инцидент да потраје, јер бунтовни писац је остао на свом месту, нико га
није избацио, а и ко би, установе културе још нису стигле дотле да ангажују
избациваче. Гледајући у своје руке на крилу, већ се молила да се све добро
заврши, да се чудак дозове памети и оде.
И отишао је, ускоро, затворивши
прегласно врата за собом и мрмљајући и даље како је „то ђубре...“.
На коктелу после промоције било јој је
чудно што нико није поменуо инцидент. Кад
је упитала свог издавача који се ту задесио о чудаку, овај је био изненађен
њеним незнањем.
„Па, то је Аврам Милорадовић, син
познатог писца, како не знате?! Од оца је наследио тај шал и наочари које не
скида, као и велики новац који немилице троши, али нажалост - не и његов
таленат... Пише и објављује о свом трошку, дели около своје књиге које нико не
чита и не купује, јер и не вреде пет пара. И направи понекад овакав инцидент,
киван на све. Али га цео град толерише, због покојног оца... Како то нисте
знали?“
Жена тад схвати одакле јој се чудак
чинио познат. Уз слике човека са таквим шалом и наочарима у читанкама је расла,
због њега заволела књижевност, због њега почела да пише. Због оца тог чудног
писца који није имао среће да наследи оно највредније.
Тодора Шкоро
______________________
