четвртак, 24. октобар 2013.
среда, 23. октобар 2013.
НА ПОГРЕШНОМ МЕСТУ
НА ПОГРЕШНОМ МЕСТУ
Зашто свака жена иде на место првог љубавног састанка
кад је он повреди,
После данâ ћутања који боле више од оног
уморан сам и опет рижото за ручак
и после одгурнутог тањира и устајања од стола
припреманог брижљиво као да ничега није било,
ни тог ћутања, ни тог хладног погледа
упртог кроз прозор негде ка другој обали Саве
док се у чинији хлади хрскава пилетина
спремљена на либијски начин
и док је гуши онај једини залогај у грудима
и ужасна самоћа после његовог брзог одласка
и преко рамена промрмљаног поздрава
и савета да га не чека јер дуго у ноћ ће трајати
та пословна седница
Зашто не опере судове, одгледа омиљену тв-серију
и исплаче се као свака жена,
чекајући да све прође и све дође на своје место
него бира ту опасну стазу првог љубавног састанка
Зашто пожели да је још више боли
кад тамо на кеју уочи како је све исто,
како се два галеба у плићаку и даље играју,
како је и апарат са кокицама и ситном женицом
што их нуди, онај стари, као и она, та продавачица.
А ено, тамо испред, чак види и
пар који се грли,
тако смо некад и ми, мисли,
мушкарац нешто говори, а жена се најпре дуго смеје
па га онда љуби и веша му се око врата
Прилазе и оној кафаници на обали, а она помисли ваљда неће,
међутим они крену према улазу,
ту изгледа долазе сви заљубљени
И одједном јој неки чудан бол испод ребара
одузима дах, помисли, не, било би исувише
јефтино, као у петпарачким романима
(па многи мушкарци носе такве џемпере
са смеђим кожним закрпама на лактовима)...
Док им сасвим близу прилази, они се тргну
и погледају је, као уходу
Погрешила је, одахне, то није он
али у очима те друге жене, сјајним и бескрајно заљубљеним
препознаје себе и хоће да викне
никада, али баш никада, сестро,
немој да му правиш рижото од пилетине
али о томе ћемо једном кад дођеш овде,
као и све жене које од свих места на свету
изаберу место првог љубавног састанка
кад су тужне и остављене.
(Тодора Шкоро)
недеља, 20. октобар 2013.
НИЈЕ ИСТО (колумна)
Нова, октобарска колумна на Конкурсима региона...
Колумна Тодоре Шкоро: Није исто
Једва да је имала пет
или шест година. У једној руци држала је кесу кроз коју су се назирале
сликовнице, а другом је покушавала да мајку повуче за рукав негде назад. И плакала је, а сузе су се, необрисане,
сушиле на руменим образима.
„Како си могла да
заборавиш да ми купиш те бајке?“, питала је, по ко зна који пут, и молила:
„Хајде да се вратимо...“.
„Купићемо их у било
којој књижари, данас или сутра, мила. Нећемо се враћати. То је исто...“
„Није исто! Није...“,
понављала је ридајући док су улазиле у трамвај који их је испред зграде сајма повезао некуд према
центру града.
Није исто.
У праву је та
крупноока принцеза коју сам прошле године срела враћајући се са Београдског
сајма књига и коју нећу можда и ове године срести, али која ће, уверена сам, тамо бити и ове, и свих наредних година, на
месту где се недељу дана слави књига, писци, читаоци. И није исто, кажем и ја.
Сајам је нешто сасвим различито.
Данашњи, и наредних
седам дана, враћају ми веру, помало нарушену током године, да ће књига, она на
папиру, упркос свим технолошким чудима која се брзином светлости рађају,
опстати. И да, кад се организатори, по затварању сајамских капија похвале
посетом од неколико стотина хиљада, смем да верујем да ће се књиге још читати.
И да, у тих седам-осам дана, осим оних који су стотинама километара далеко,
нема никога ко неће бар на један дан, бар на једно поподне отићи на то славље
књизи у част. Макар и да би се тамо видео са школским другом из гимназије после
много година, није важно. Важно је да ће то да буде на сајму књига, а не у
кафани. И понеће свако од њих, под мишком или у кеси, бар једну или две књиге.
Он, или неко у кући ће их током јесени већ прочитати. И то ме неизмерно радује.
Не желим да у овим
празничним данима који следе будем малициозна и говорим о томе како су нам се
књижевне вредности мало претумбале, па се највећа пажња (бука) ствара око
нечега што књижевност није. Ни то не мора да буде важно. Свака књига има свог
читаоца, па и те и такве књиге имају своје. Опет кажем, важно је што ће се,
између свих места, можда забавнијих, изабрати баш сајам. А не кафић или улица,
на пример.
И није важно што ћете,
у главној сајамској хали најпре уочити штандове оних који су постали моћни менаџери књиге, који су од издаваштва
направили бизнис где се, извесно,
велики новац сабира, судећи бар по
импозантним кулама и дворцима на које им штандови личе. И ту је, по правилу,
највећа гужва. Ту, где је свакодневно неки вашар, нека предства, где данас свој
бестселер потписује естрадна звезда, сутра пропали политичар, или већ неко
трећи. И није важно што све то заједно може да заличи на циркус, што се може
догодити да у стисци и у гунгули, док се чека да тв-звезда потпише своју провокативну биографију, многи у том
реду нагазе или гурну старог седог господина који помно прегледа књиге код
издавача преко пута, а да у њему не препознају нашег најпознатијег писца. Није
важно. Извиниће му се ако су га очепили, он ће им се благо насмешити и свако ће
наставити својим путем.
Волим сајамску блискост и непосредност, какве нема
током године у књижарама. или на књижевним промоцијама. На сајму, довољно је
само да помислите на свог омиљеног писца и – срешћете га. Можете и да му
приђете, упитате га за здравље, дате да вам потпише књигу, сазнате шта ново
пише. Одговориће вам љубазно као да се годинама знате.
Зато је у праву моја
јунакиња с почетка приче. Није исто. На сајму се осећа та дивна, божанствена
веза – између писаца, читалаца и књиге. Све друго није важно. Па чак ни она, да
ли деградирајућа, или не знам већ како да назовем ту појаву на излазу, код
сајамске капије, кад, све вичући попут колпортера (који другим данима то
заправо и јесу), неки млади људи читаоцима
нуде, уз купљени примерак једних дневних новина, књигу по избору. А избор није
незнатан, има ту свачега. Па ако је преостало педесетак динара у новчанику,
купи се и та књига, уз новине гратис (или беше обрнуто) и понесе се кући.
Прочитаће већ неко ако не ви. Или ће чему другом користити. Дуга је зима.
Зато није исто,
мислим, и , да могу, изљубила бих ону принцезу с почетка приче у оне две сузице
на образима. За њу се не бојим, зна она на коју ће страну. А остали? Свакоме по
вољи. Важно је да се на сајам књига оде. И купи се књига Елис Манро, Кортасара,
Албахарија или Мирјане Павловић, на пример. Ја, наиме, волим добре приче. И
бајке, свакако бајке. Још верујем у њих.
__________________
среда, 16. октобар 2013.
НАГРАЂЕНА КРАТКА ПРИЧА НА КОНКУРСУ ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ "АЛМА"
На конкурсу Издавачке куће "Алма" за најлепшу кратку причу (до 15 редова) за 2013. годину,
моја прича "Казна" освојила је другу награду и, уз још две, штампана у зборнику "Хиландар". (где се могу прочитати све приче у ПДФ формату.
моја прича "Казна" освојила је другу награду и, уз још две, штампана у зборнику "Хиландар". (где се могу прочитати све приче у ПДФ формату.
КАЗНА
Затварали су је у подрум увек кад би се упишкила.
Тамо је вриштала, лупала у дрвена врата ручицама и остајала све док он
не би допустио мајци да је изведе.
Те ноћи је пробудио тресак. Устала је и кроз одшкринута врата видела
мајку како крејем блузе брише крв са кухињског тучка. Крв њеног очуха који је
лежао на кревету.. Осетивши како јој клизи топли млаз између ногу, кренула је
лагано према подруму.
Тодора Шкоро
уторак, 15. октобар 2013.
ОДЗИВ
ОДЗИВ
Стала је и нагло се окренула, убеђена како је чула да
неко довикује њено име.
Човек са шеширом и у широкој кишној кабаници ишао је
за њом, али тек на неких педесетак метара, тешко да би га могла чути и да је то
био он. Али никога другог у близини није било. Ослушкивала је. Чула је само
снажно ритмично добовање кише о свој расклопљени велики кишобран и није могла
да призна себи да јој се учинило. Човек је сад био близу, могла је да му, испод
широког обода, назре читав доњи део лица. Био је риђ, видела је то по реткој свиленкастој
бради. Осврнула се наоколо. Улица је била пуста и мрачна. Док је слушала како
јој срце убрзано лупа, кренула је према њему. Давно још била је научила да је
боље кад се страху крене у сусрет.
„Звали сте ме?, упита га кад је стала пред њега,
скоро изазивачки.
Подигао је поглед и насмешио јој се неизмерно благим
плавим очима. Видела је да му испод шешира по раменима пада дуга светла коса. И
да је, упркос киши и хладноћи, бос.
„Не. Не још...“, рече јој само.
Тресак иза њених леђа натерао ју је да се муњевито
окрене. Столетно стабло старог, већ давно натрулог храста, лежало је на стази
којом је требало да прође. Гледала је у размрскану клупу под деблом, са ужасом
замишљајући како је то могла да буде она.
Окренула се да се захвали нехотичном спасиоцу, али
њега више није било. Само је на месту где је до малочас био, остао траг босих
стопала.
(Тодора Шкоро)
понедељак, 14. октобар 2013.
недеља, 13. октобар 2013.
четвртак, 10. октобар 2013.
Стеван Шарчевић: О КЊИЗИ "СЕНКЕ И СВИЦИ"
Приповедач, романсијер и песник Стеван Шарчевић из Суботице овако је видео моју нову
књигу кратких прича "Сенке и свици"
Извор: блог СТИПАНОВ ДУЋАН
DRAGI NAŠI GUBITNICI
књигу кратких прича "Сенке и свици"
Извор: блог СТИПАНОВ ДУЋАН
DRAGI NAŠI GUBITNICI
Todora
Škoro, SENKE I SVICI, “Etnostil”, 2013
Todora
Škoro, autor ove, pre svega sumorne zbirke, voli gubitnike, ali ne bilo koje
gubitnike. Njene likove nose žestoke strasti; kocka, zarada, ljubav, uspon na
društvenoj lestvici, želja za priznanjem u svetu umetnosti...
Međutim,
u zbirci postoji još jedna jasno izražena strepnja: strah od starosti, a još
više od prolaznosti.
Junaci
Todoronih priča obično plaćaju visoku cenu za svoja dela i svoju hrabrost.
Priče, gotovo iz komšiluka, redovno su tragične, bez imalo optimizma.
Pa
opet, Todora je vanredan pripovedač, sjajno barata rečima, radnju vodi čvrsto i
ne dopušta rupe u logici. Zato ova knjiga i jeste opasna. Preti da vas uvuče u
vrtlog autorovih tuga i nedoumica, isuviše realna da bi dozvolila i tračak
nade.
Kako
su priče kratke i osvrti na njih će biti takvi.
ZLATNIK
- Ne daji svoga imena onome što nije tvoje. Priča s pravom nagrađivana.
DIVA
- Ne veruj glasniku iz daljine.
TODOROVA
PESMA - Balada o usponu i padu.
VARLJIVI
BAT POTPETICA - Veruj samo svojim očima. Još jedna nagrađivana priča.
KARNEVALSKA
NOĆ - Nikad se ne osvrći na prošlost.
FLEŠ
ROJAL - Pre no što uzmeš sve, budi siguran da već nisi sve izgubio.
SLUČAJNI
PARTNERI - Ne igraj na dve karte. Ljubav i novac nisu ista kategorija.
SENKA
SENKE - O putevima duše, o onima koji su vezani za nas i o neizbežnom.
PISAC
- Nasleđe nije uvek ono što smo želeli. O umetnosti i umetničarenju.
NEZABORAVNI
SUSRET - Ushićenje i otrežnjenje.
SUDIJA
- Još jednom o nasleđu, ovog puta još mračnije i neminovnije.
NEPRISTAJANJE
- Potresna priča o hrabrosti.
LEGENDA
O ISAKU - Priča o novinaru i revolucionaru, po mom mišljenju jedna od slabijih
karika inače vrlo usklađene atmosfere unutar zbirke. Todori nije prirođena igra
sa politikom.
PRESKUPI
OTKUP - O ceni uspeha, ali važi isto što i za prethodnu priču.
PUTOVANJE
- Mašta ne može uvek nadoknaditi život.
LEPOTICA
- Nekarakteristično za autora, prilično predvidljiva priča.
VRATA
MOG SPOKOJA - Jedna od najjačih priča u knjizi i jedina koja nosi ozbiljnu dozu
optimizma. Iako kratka, ova storija ima nekoliko slojeva, počev od
patrijarhalno porodičnog, preko asocijacija na globalizaciju i novi svetski
poredak, pa do poruke da bez prošlosti nikad budućnost nećemo dohvatiti. S
pravom nagrađivana.
UKRADENI
ŽIVOT - O slabićima, o požrtvovanosti i o propasti.
MOJ
DRUG HRAST - Reč nikad izgovorena zbog koje se čitav život plače. Nagrađivana
priča.
I
najzad, zbirku zatvaraju dve ratne priče, zbog bliskosti kataklizme koja je
razorila Jugoslaviju još dirljivije no što bi to inače bile. Iako nose
sumnjičavi i pokajnički pogled na rat, prilično uobičajen u srpskim delima,
zbog autorovog rukopisa prilično su orginalne.
ČAJ
SA MARTOM - Dobrovoljci, pogibija, pokajanje i žena koja je sve to posmatrala.
ODSJAJ
- Daleko najintrigantnija priča u zbirci. Ljubav, umiranje, pitanja, pitanja,
pitanja...
ZA
KRAJ - Knjiga je varljiva, lako se čita, a duboko udara. Ispod lakih reči često
se krije mnogo više no što površni prelet teksta odaje. Delo za svaku
preporuku!
Објавио
Stevan Šarčević
________________________________
среда, 9. октобар 2013.
БЕЗ ПОБЕДНИКА
БЕЗ ПОБЕДНИКА
Једном кад престанем да ратујем против тебе
неће се чути победничке фанфаре
нити ће са брега утихнути нагло сви они топови
који су грмели годинама
Ни бол неће уминути лако
ни крв стати за трен
Једном кад престанем да ратујем против тебе
ти ћеш можда већ бити далеко
на неким другим бојиштима и заседама
жељан победе, крви, забаве
а знам, ни та нова крв, ни те нове ране
неће у теби пробудити ништа,
мој злехуди ратниче
Једном кад престанем да ратујем против тебе
лећи ћу у рушевине које си оставио
гледајући небо питомо и плаво
слушаћу громове како у даљини тутње
и разумећу те тада, тек тада
док чекам да ме један од њих убије
или пробуди у мени неке друкчије
покличе
Једном кад престанем да ратујем
против себе
бојим се биће ми
свеједно
(Тодора Шкоро)
недеља, 6. октобар 2013.
уторак, 1. октобар 2013.
Пријавите се на:
Постови (Atom)