недеља, 31. август 2014.
NOVA VELEGRADSKA NASELJA
NOVA VELEGRADSKA NASELJA
Vređa to nestrpljenje novih neimara
da ono što treba da bude čovekov dom
izgrade što pre
što brže
mešajući neke nove materijale
tako strane kamenu drvetu bogu
Posle njih dođu pejzažisti
i izbuše rupe u betonu pred ulazima zgrada
u koje će ugurati već odraslo drveće
a koje će vrlo brzo umreti
Ipak, uskoro će se na tim čudnim trgovima
čuti cika pasa najrazličitijih rasa
na povocima ostarelih usamljenih duša
i tek poneki vrisak bebe u kolicima
na koji će svi da se trgnu
kao da su krivi
(Todora Škoro)
субота, 30. август 2014.
петак, 29. август 2014.
СУРОВОСТ, ОДРАСТАЊЕ
нека су јој обесна деца синоћ
кочевима избола очи
очеви кад су им после причали
да је њих док су били мали штитила
јатак им била кад су играли жмурке
и забрањене мушке игре
(и оне витешке)
синови су дуго ћутали
као пред призором
прозора мрачних сабласних
које су ко зна зашто
и тако обневиделе пожелели да
ослепе
(Тодора Шкоро)
четвртак, 28. август 2014.
KAD ULICE (NE) BIRAJU STANOVNIKE
U ulici Marka Šagala
živi devojčica koja svakoga jutra
na južnom zidu kuće nacrta kozu
sa ribom u ustima
U povratku iz bakalnice
vidim je kako crtež briše dlanovima
strahujući od grdnje roditelja
koji kao i ostali žitelji naše ulice
za umetnost ne mare
mnogo
(Todora Škoro)
среда, 27. август 2014.
уторак, 26. август 2014.
субота, 16. август 2014.
ПРЕДСКАЗАЊЕ
Бићеш срећна у животу,
говорила ми је мати,
Није те залуд Циганка као малу благосиљала
на дан нашега кућног свеца
и нахранила парчетом хлеба
из велике торбе чергарске.
Бићеш срећна,
понављала је ту причу уз славску трпезу
годинама
и кад више није било дебелих Циганки
које просе по кућама свечара
а које су они самилоснији примали на конак,
за здравље фамилије
Бићу срећна, поверујем и сад
кад поред мене прође стара Циганка
са блеском златног зуба иза осмеха
и пожелим још једну мрву хлеба
из њене просјачке торбе
Очито тада давно није моју срећу довољно
нахранила
(Тодора Шкоро)
среда, 13. август 2014.
понедељак, 11. август 2014.
JAGODA KLJAIĆ: "RASCVJETANA TRPEZA" ("Presing", Mladenovac, 2014.)
U izdanju mladenovačkog Presinga upravo je štampana knjiga kratkih priča Jagode Kljaić, autorke iz Gline (Hrvatska). Posle zbirke priča "Pjesma za korzo - Glinski spomenar" ("Plejada" Zagreb, 2012.) i zbirke pesama "Pepeo na pragu" ("Biakova" Zagreb, 2014.), pred čitaocima je njen novi pripovedački biser - "Rascvjetana trpeza" za koji je zadovoljstvo bilo pisati recenziju.
NIJE DUD ČOVJEK
Kao
dijete koje malo zna, upitah: kakve su to narančaste cijevi u zemlji. I odmah
se posramih, al' bilo je kasno. Stablo se malo zdrma, zahuči mrtva krošnja,
cijevi se zavitlaše u visinu, zemlja se nadiže oko grotla po neravnoj liniji,
to je ono korijenje koje se nije dalo istrgnuti i, bijaše to smrtna agonija.
Staroga duda u dnu dvorišta, koga su ranile granate, a dokrajčilo nevrijeme,
orkan, pijavica. U minuti. Samo koliko mu je trebalo da se svom visinom uzduž
izvali, preko plota i presala, u voćar, između rane i kasne jabuke. Svjesno
izbjegavajući čatrnju, šajer, šupu. Da ne napravi domaćinu štetu, nije mu to ni
želja ni cilj. Nije dud čovjek, pa da gleda kako bi se osvetio, vratio milo za
drago.
U
VELIČANSTVENOSTI GOLOG ŽIVOTA
(JAGODA KLJAIĆ: „Rascvjetana trpeza“)
(JAGODA KLJAIĆ: „Rascvjetana trpeza“)
„Jedino
važno i sigurno je borba za opstanak,
goli
život u svoj svojoj jednostavnosti i veličanstvenosti.
Prelasci
preko svih prepreka, podizanje iz nemogućih situacija,
ponovno
ustajanje na noge, uvijek u jatu, ali, zapravo, sam.“
Čitajući trideset šest kratkih priča Jagode
Kljaić, skupljenih u zbirku „Rascvjetana trpeza“, iščekivala sam odgovor, u
rečenici ili dve, o svrsi, cilju i nameri ove vrsne autorke kratke proze koje
nam ovom knjigom želi pokazati. Bolju rečenicu od gornje nisam mogla naći.
Čitaocu sklonom da u literaturu
„beži“ od života i njegovih problema, ili da u literaturi traži na delikatan
način saopštene po(r)uke o životu, prvi susret sa „Rascvjetanom trpezom“ može
da bude svojevrsno iznenađenje, jer toga načina kod Jagode Kljaić nema, bar ne
vidljivog „na prvu“. Uleteće čitalac, ophrvan svojom svakodnevicom i problemima
koje ona nosi, u jedan isti takav, ili sličan svet junaka ove knjige i, ako se
od surovosti toga sveta ne uplaši, ako mu ne bude dovoljna uteha što će među
likovima pronaći sapatnike, kao i to što
su te muke (ali i veličanstvenost!) golog života ipak nekih drugih, izmaštanih
ljudi, a ne njegove lične, dakle, ako hrabro nastavi da plovi tom književnom
stvarnošću ili prilično stvarnom imaginacijom, vrlo brzo će otkriti sve njene
čari. I usput dobiti odgovore na brojna pitanja.
Podelivši svoje priče u četiri
ciklusa kojima daje imena boja, autorka zapravo ima nekoliko tematskih
opredeljenja – bračni (porodični) život, prijateljstvo, nostalgičnost za
predelima i ljudima i životne padove (i ustajanja). O kojoj god od nabrojanih
stvari da pripoveda, ona to čini surovo direktno, bez previše opisa, bez
previše dijaloga, bez objašnjavanja, bez opravdavanja. Bez ovoga poslednjeg pogotovo. Pušta pripovedačica da život teče
kuda je i kako naumio, ona je tu da veštim zahvatima uhvati njegove najvažnije
impulse, zvukove i boje i, najzad, poruke. Ali te poruke neće ona servirati,
kao na tacni, čitaocu, međutim zahvaljujući njenom lucidnom posmatračkom oku, i
još lucidnijem peru, čitalac će do željenih pouka doći sam, i to naoko lako, mada
ne bez izvesne količine gorčine ili bola.
Pišući naizgled o prevari, autorka
zapravo piše o ljubavi; govoreći o interesu koji je, kao pošast, zavladao među
ljudima, ona ipak govori o pravom prijateljstvu; kad se žali na bolest i nemoć,
zapravo joj je na umu zdravlje i snaga; kad svedoči o nekom gubitku ili
nevolji, ona upire pogled negde dalje i više gde će sagledati i prolaznost i
sićušnost svih zala, a zapamtiti samo ono što svetli i hrabri, bilo to sećanje na stari, vekovni dud u porti
Pećke patrijaršije ili ćupriju na Drini Mehmed-paše Sokolovića. Ako do nekih
davnih (i divnih!) predela ne može ponovo da se stigne, kao da poručuje ona, može
da ih se seća, ako do nekog cilja, skučeni omeđenošću golog života, ne možemo
realno, možemo to u mašti. Ako ne može da se trči, može da puzi... Ali je važno
da se ne posustane.
Životnost likova, skiciranih tek u po
par pripovedačkih poteza – u nekoliko razmenjenih rečenica, ili čak i bez njih,
nego oživotvorenih grimasom, odelom, pokretom tela ili načinom na koji ćute –
najveća je vrednost ove zbirke. A paleta tih likova je široka – od napaćenih,
neshvaćenih duša željnih ljubavi, preko skorojevićkih naravi, pa do suptilnih i
duhovnih, onih koji poznaju tajnu života. I opstaju oni, takvi, jedni kraj
drugih, u ovoj zbirci sasvim nesmetano, jer autorka ima za svakoga od njih i
mesto i opravdanje zašto je tu. A tu su svi oni jer su pozvani, kao na gozbu,
za tu veličanstvenu „rascvjetanu“ trpezu, da, svako svojim delom, dâ boju,
miris i ukus tom slavlju. U to ime, pozvani su na okup i, sada granicama
razdvojeni, a nekad tako bliski predeli – od Plitvičkih jezera, preko autorkine
rodne Gline, pa sve do Ohrida. Na okup autorka saziva sve drage ljude, sa njihovim
malim ili velikim sudbinskim pričama, ali na okup ona zove i jezikom, ne jednom koristeći sve lokalne (regionalne!)
termine za jednu istu reč, pokušavajući da kaže kako, uprkos nedavno nastalim
podelama na ovim prostorima, nismo daleko jedni od drugih, ni prostorno, ni
emocijom, pa tako ni jezikom.
Inače je jezik, njegovo bogatstvo i moć,
ono što Jagodu Kljaić neretko fascinira toliko da se vrlo često, koristeći za
priču ma kakav događaj kao okvir, ona zapravo divi jeziku i njegovoj
višeznačnosti, pa ćemo tako u priči „Bazanjem u bećarenje“ otkriti sve moguće
sinonime i homonime za pojave o kojima piše i uživati u skoro poetskom
nadahnuću ove priče dok čitamo o bazaru i pazaru, o bazanju i pazarenju, o
zabasavanju koje nikako nije isto što i odbazavanje...
Bilo da se narator ili likovi
kratkih priča Jagode Kljaić na život ljute, bilo da se u svojoj seti i
nostalgičnosti često osećaju nemoćnim pred prohujalim vremenom, bilo da osećaju
strah pred sadašnjim (i budućim) nesigurnim danima, ono što hrabri, što
ostavlja osmeh, jeste poruka o neposustajanju na tom putu. Čak i onda kada, kao
u priči „Pismo prijatelju“ život udesi
da vas iz salonki od zmijske kože baci u prevelike cokule u kojima ćete
godinama nezgrapno hodati, ali – hodati. I možda, jednom, ipak uvideti da iz
njih ponovo možete da se „podignete“ na štikle. A ako se to i ne dogodi, bar
ste hodali, niste stali, ni posustali, jer to je jedini greh koji ni sebi, ni
svom naratoru, ni junacima, ne bi oprostila autorka ovih malih-velikih priča. A
verovatno ni čitaocima.
U Beogradu, 24.
juna 2014. godine
Todora Škoro
______________________________________
NIJE DUD ČOVJEK
Jagoda Kljaić |
A
trebali su se izleći pilići, bar desetak, uredno je kvočka ležala na jajima tri
sedmice, već su počeli kljucati opnu kako bi napravili izlaz, kadli nevrijeme,
grmljavina. Nije dugo trajalo, ali dovoljno za neizlegle piliće. Koje majka -
kokoš nije napustila, ni po cijenu da je samu udari grom. Odavno su gazdarice
čule od svojih baba da se pilići neće izleći ako grmi. Umru li od straha, crknu
li od onoga što pomalo već vide u vanjskome svijetu, uginu li od nevremenskih
strujanja i valova, snaje ne znaju, samo se rastuže, jer, pipice neće trčkarati
po dvorištu. Tako je bilo i onoga popodneva kad je dud istrgnut iz svoga
velikoga gnijezda, a iz dvanaest jaja izleglo se samo dvoje šarenkastih pilića.
Il' su bili najhrabriji, il' su bili zaštićeni tijelima onih već mrtvih, kao
poneki srećković u ratnom pohodu, ljudskome, ubijanja, mučenja, masakriranja.
-
Ne može prestupna godina biti dobra, jednostavno konstatira baba Maca. Zato se
osamdesetogodišnjakinja
ne čudi izvaljenom dudu i neizleglim pilićima. – Tek je pola godine isteklo -
crna je njena prognoza.
Za
divno čudo, svi se čudom čude, naiđe cijelo selo, neko prije, drugi će kasnije,
sami ili s komšijom, i ne jave se domaćinu, samo prođu pored šteneta koje mirno
dremucka, možda je i njega uhvatio strah, pa sretno što je salaukovina prošla,
priđu ležećem dudu, odmjeravaju koliko je u'vatio dvorišta, a koliko voćara,
procjenjuju koja je to morala biti brzina u sekundi kad ga je uspjela iščupati
s korijenjem.
Domaćica
mirna, sve je ona svoje dudove izgubila u ratu ili zbog rata. Kćer na početku,
sina nakon završetka, nesretan slučaj i neizlječiva bolest, nisu ratna
stradanja. Kao da netko smije pretpostavljati bi li njihovi životi tako došli
kraju da nije bilo oružja i municije. Zna koliko su godina imali njeni pilići,
ne zna koliko je ovom izvaljenom starcu, zatekla ga je kad se prije pedesetak
udala u kuću.
Nekako
je zadovoljna što je vjetar povukao baš ovo korijenje. Ipak ono ne urasta u
crnicu skoro 750 godina, kao što je čula o jednom dudu. Šam – dudu, crnom dudu
u porti Pećke patrijaršije, čiju je sadnicu donio arhiepiskop Sava Drugi iz
Sirije, a na povratku iz Jeruzalema, te zasadio između 1263. i 1272. godine. Da
bi do današnjega dana odolijevao vremenu i ljudima.
U
seoskom dvorištu samo tužni mir. Bez duda, staroga i mladoga, bez pilića i
kvočke.
Jagoda Kljaić
(Jedna od priča iz "Rasvjetane trpeze")
Пријавите се на:
Постови (Atom)