среда, 27. фебруар 2013.

СУЗЕ ПАЈАЦА

Фотографија преузета са блога Марије Михајловић

СУЗЕ ПАЈАЦА

Видела сам
у граду неком незнаном
власуље, кринолине, златне кочије
и облаке распаране јеком фанфара
И све је било блесак
и ништа стварно било није
осим пајаца нацртаног осмеха
и срца које рида потресно
док бачене новчиће скупља
за чедо што лежи
болесно, немоћно
И хтедох да му приђем
да га дозовем
али га однесе карневалска свита
у илузију да осмехом ће
да излечи плач
Видела сам у граду неком
незнаном
жељу људи да побегну у сан
Отад заплачем увек
кад сретнем тугу пајаца
са широким
нацртаним осмехом.

Тодора Шкоро
___________________

понедељак, 25. фебруар 2013.

ГРАБ



ГРАБ
( о магији (и) љубави)

„Проклела ме куја још оно лани на петак биљани
кад су се  науљене, избељене,
заверене је л' богу је л' врагу искупиле, поље прекриле
па ни виле им равне, витлале,
чини у очи бацале што их старамајке поучиле
и потом пред олтар црквени ступале  поносне, без стида и срама,
смерне постајале,
супруге и мајке, снахе благородне,
као да никад с ђаволом тикве нису садиле,
очију и суза пуних ако затреба пред оним кога су изабрале,
ако их кадгод попреко погледа, он сапет, разапет,
луд од љубави и чежње, и истовремено некога беса,
да би човек рекао светице су оне,
а они, бахати мушки, насилници, незахвалници,
а није, није тако, Бог ми је сдведок, ако Бога у овој работи има,
ако и он побегао није од нечастивог
и оставио ме самог да ме спотакне, клетвом  оном 
кад се преварих па јој у очи преко гранчице граба погледах
и сад као слеп и махнит, уграбљен и заробљен,
тумарам авлијом, сокаком, животом,
у стопе јој газим и дрхтим, дрхтим
хоће ли се вратити кад некуд пође
јер знам омађијан сам ја, а не она,
и куд ћу сињи кукавац ако њу једном жеља прође,
ако кога другог преко те гранчице погледа, женско је то,
прокуне занавек к'о ова моја што ме проклела па јој из руке једем,
али јој, мајци, не дам да сутра, на петак биљани
са другама иде граб да бере,
не дам, па нека пукне!“

Тодора Шкоро
______________

субота, 23. фебруар 2013.

ОПРОШТАЈ
















ОПРОШТАЈ


Пишем ти оним што је од мене
остало
драга малена моја
Шаком пепела у погледу
и незнатном нежношћу на врховима
ових старачких прстију

Дозивам молитве којима си ме
благосиљала блага
као чедо на починку
Сад, после десетина година
потрошених у нечијим туђим животима
моја малена драга

Шаљем ти место опроста и кајања
тек зрно сећања
из овог охлађеног пепела
Мрву страсти и нежности негдање
и надам се да се са дрхтавих прстију
неће расути као наше године

Пишем ти а љуто пече труње
у очима
И не мисли да је то суза неисплакана
То  ме само пут зове далеки
онај на крају времена и снова
драга малена моја

Тодора Шкоро
__________________

петак, 22. фебруар 2013.

СЕНКА СЕНКЕ


СЕНКА СЕНКЕ

            Ушла је на прстима и увежбаним покретом са друге фотеље узела спаковано вунено ћебе, једним замахом руке га развила и прекрила ме њиме све до браде, а онда, пазећи да не помери ниједан из хрпе папира разбацаних на столу преда мном, пронашла прекидач лампе на дугом вијугавом каблу и угасила је. Пре него што ће изићи, такође бешумно, одшкринула је венецијанере и бела слабашна светлост са улице је поново осветлила мој начас замрачени кутак. Онда је замакла иза преграде коју су чиниле полице натрпане стотинама књига и уз уздах се спустила на отоман у дневној соби. Ускоро, чуо сам њено плитко дисање, повремено шиштаво и хрипаво, својствено свим астматичарима, али ме ни то није успавало. Чак ни киша која је добовала по лименом симсу сву ноћ није ме послала у сан. Осим ако већ нисам и то сањао.
- Како си спавао?- питала ме је, будећи се и искобељавајући се журно испод згужваног ћебета, са оним погледом пуним кривице који никако нисам волео, а који је невешто крила, видевши да сам нам већ скувао кафу..
Пришао сам и помазио је спољашњом страном кажипрста од ресице десног уха, преко виличне кости и шпица браде, где бих се зауставио начас па кренуо другом страном мазећи је сад целим дланом, или би се она мазила сама кривећи главу и намештајући је у моју раширену, топлу шаку.
Знао сам да је тај покрет највише волела и причињавао бих јој то задовољство понекад, нарочито онда кад би бивала преуморна, здравствено слаба, или кад бих схватио да сам у својим захтевима у односу на њу претерао, па би ме кривица коју сам због тога осећао онеспокојавала толико да бих, ако јој нечим не бих угодио, читав дан био мрзовољан и у сваком смислу немогућ. Себи пре свега, о њој сам ипак мање мислио.
„Кратко, а здраво. Као беба!“, рекох јој радосније него што сам планирао и него што је то одговарало истини, али се побојах да ће увидети моју лаж и можда почети да ме испитује, па додах:
„Ипак сам чуо кад си угасила светло. Зашто ми то радиш?  Како ћу да пишем ако ми ти стално гасиш лампу?“
Заискрише јој сузе у погледу.
Осетих навалу сажаљења. Према њој, крхкој и скоро провидној, према себи и свом усуду, према свима онима,ознеченима попут старозаветног Јова, да само губе и губе, чак и онда кад се чини да више немају шта. Пожелех да јој олакшам, да је разнежим, да будем добар, увек пожелим да будем добар кад ме преплави сажаљење.
-          Хоћемо ли у шетњу после доручка, Мадона? – упитах је.
Намршти се, Не гледајући ме одговори:
-Знаш да не волим да ме зовеш тако...
-Увек си то волела  - промрмљах нежно.
Уздахнула је, покупила са стола напола испијену кафу и однела је у кухињу.
Док сам слушао звекет посуђа и шум воде, замишљао сам како је, некада, ипак била друкчија. Никада ми није противречила, била је спремна да ме у стопу прати у свим мојим лудостима, ваљда само младости својственим. Али никада  нисам видео у њеним очима тај осећај кривице, скоро страх, као у последње време. Променила се. Брижна и нежна као и увек, сад је, међутим, бивала и уплашена. Затврарала би прозоре и спуштала ролетне и кад је био сунчан дан, улазна врата би увек закључавала, а и на телефон се јављала само ако би позив био шифриран, ваљда оно универзално „звони двапут па прекини“, а и тада би причала тихо, мрмљајући, да бих једва ишта чуо склоњен тамо иза моје преграде од књига, у свом маленом свету који ми је великодушно препустила, који ми је чак и уредила, али где је ретко залазила, осим да угаси лампу, или склони шољу са стола.
            Пуштала ме је да пишем, и ја сам то чинио данима, ноћима, некада до изнемоглости. Онда би она то пажљиво читала, кориговала (али тек у домену лектуре, даље од тога ни њој нисам дозвољавао), потом је, после бројних позива издавачима, бирала најквалитетнијег, односила му рукопис, а онда бисмо се правили обоје као да тога није ни било, да би нам чекање на одлуку издавача лакше пало.
            Знала је колико ми је писање важно. Знала је да сам једино у писању жив, како је једном и сама рекла. Једино, гунђала би понекад, ако сву ноћ проведем за радним столом, па би ујутру, уместо кафе, доносила само лек и воду и беспоговорним погледом тражила да испијем. Дуплу дозу. Испијао бих и врло брзо западао у дуг сан, после кога би, тек негде предвече, следило дуго и мучно буђење за обоје.
            Вративши се из кухиње, и сад је носила чашу воде у једној, а друга шака је била стиснута.
-          Зашто? – питао сам.- Зашто сада, Мадона?
-          Само попиј – рече. - И рекла сам ти да нисам ја Мадона.
Растужих се, мора да је видела то, кад , кратко се двоумећи док сам ја испијао малу розе пилулу, ипак тихо промрмља:
-Идем на гробље...
            Брзо се окренула, отишла у купатило и затворила врата, иза којих се ускоро чуо шум туша, тако да нисам могао да протестујем, а хтео сам. Нисам волео да иде на гробље, није  ни имала коме, не знам зашто иде, осим да мене једи. То сам јој у почетку и говорио: немој Мадона, нема тамо никога, нико није умро, а она мени: забога. како можеш тако, морам да идем, морам... и: нисам ја Мадона, говорила је, упамти! И викала је, и била бесна раније, али је то нагло престало. Све је престало, и њено убеђивање да мора на то проклето гробље, и моја жеља да је од тога одвратим, и наше свађе поводом тога... Све, осим њене љутње што је зовем Мадона.
            Розе таблетица је брзо почела да делује па усних пре него што је изишла, али, или је она нешто погрешила, или се шта друго догодило, пробудих се већ после сат-два, док се она још није била вратила. Мени није сметало да будем сам, али Мадона то није волела. Упалио сам телевизор, скувао нам две кафе (она ионако пије хладну), направио мини сендвиче које је обожавала и укључио телевизор, мењајући канале и гледајући тај плитки шарениш на већини од њих, и већ сам хтео да га искључим и одем у свој кутак, кад уочих знани лик на екрану. Појачао сам тон, завалио се у фотељу и нетремице гледао у екран.
            Кад су шкљоцнула врата док их је откључавала, нисам ни трепнуо, иако сам је чуо. Нисам могао да одвојим поглед са екрана.
Свукла је капут, одложила шал и рукавице на полицу, заменила тешке јесење чизме  плетеним вуненим шокама и тихо села на другу фотељу. Чуо бих је да повремено шмрца и брише нос у папирну марамицу. Мислио сам да се прехладила, нисам видео да то брише сузе.
-          Зашто ми ниси рекала, Мадона?
-          Шта да ти кажем?
-          Да је рукопис прихваћен, да је моја нова књига штампана, да је добра...
.           Ћутала је, усне су јој дрхтале, иако стиснуте, а онда упита:
            -Одакле ти то?
            Занемех. Мора да се шалила са мном.
-Како одакле?! Па видиш ваљда, заједно смо гледали! Чула си како причам, целу проклету емисију сам причао о свом новом роману, а причао је и онај други, онај... како се зове, познати критичар, све ме хвалио, хвалио нас обоје, Мадона, јер и ти си ту доста урадила, све си исправила, спаковала, уредила, послала... И лепо си ми одело изабрала за емисију, баш лепо, оно на пруге што га јако волим, какво сам и на нашем венчању носио, у каквом сам те љубио страсно, страсно... Моја Мадона!....- покушах да је загрлим, она хтеде да се измакне, закачи се о моју пружену руку, те јој се сва дугмад са кошуље што покидаше, што раскопчаше и ја угледах на трен две дивне једре дојке...
Отрча у купатило и ја чух оданде некакво клопарање. Замислих је, једру и нагу. Боже, откад је нисам дотакао?! Стално ми измиче, бежи, склања се... Ево и сад. Свалих се у фотељу, замишљајући и даље белину те нежне пути, оживљавајући све оне страстзвене тренутке и пожелех је јако, јако...
Покуцах јој на врата. Утиша се начас тај недефинисани клопот, али она не одговори одмах.
-Изиђи, мила, молим те. И није важно што ми ниси рекла да ми је књига објављена, да сам постао познат писац, све то није важно, само си ми ти важна, љубави моја...
            -Била сам опет на гробљу, знаш – чуло се изнутра.
            - Мадона драга, нема гроба, нема ничега, постојимо само ми...- почех да набрајам, а онда се отворише врата купатила, нагло и ненадано. Стајала је, у оквиру врата, лепа као слика, на брзину закопчаних дугмади испод којих су се издизале и спуштале једре дојке.Била је некако нестварна, као сенка сенке. Али обрва намрштених, скупљених, између којих не беше малог црног младежа, а увек је био ту... У руци, кад је подиже, видех напуњен шприц.
            - Овако више не може... – рече. -И она ми је то рекла, онако мртва рекла ми је, баш ми је рекла... Онако како теби са екрана говори неки други човек који ниси ти, рекла ми је... рекла је... да не иде више овако, не иде...Твоја Мадона, а моја мртва мајка Мадона ми је то рекла...
            Гледао сам је нетремице.
-Тата, заврни рукав, молим те... Биће све у реду, неће те повредити кад дођу, неће те везати. Само заврни рукав и веруј ми...
            Гледале су у мене неке очи иза две велике сузе. Начас учинише ми се да их знам, али то прође.
            Мирно заврнух рукав.

Тодора Шкоро
___________________

среда, 20. фебруар 2013.

КАД ЉУБАВ ПОБЕГНЕ КРОЗ ПРОЗОР

На сајту "Конкурси региона" моја нова колумна...


Kolumna Todore Škoro: Kad ljubav pobegne kroz prozor

            Verujem da nema onih koji ne znaju da se, kad beda zakuca na vrata, događa istina iz naslova ovoga teksta, kako izreka kaže. Beda je, doduše, relativan pojam, ali je na globalnom nivou obznanjeno, ima tome već pet-šest godina, kako je počela velika svetska ekonomska kriza, počim je termin „beda“ dobio i sasvim legitiman status.
            I zbilja je tako, bar što se velike većine svetske populacije tiče. Manjina je ostala bogata, kao i uvek. Zapravo, još је bogatija nego pre. Ali, neću o njima, bar ne eksplicitno.
            Hoću o ljubavi, onoj koja pobegne kroz prozor.
            Treba li statistika da nam kaže da se, u doba nemaštine, brakovi kao uobičajeni rezultati ljubavi razvode više nego inače?  Treba li  štampa, u svojim crnim hronikama, da nam potvrdi da se ubistva, pljačke, prevare događaju češće i više, ne samo prema nepoznatima nego i prema rođacima, prijateljima? Treba li učestali fizički sukobi najmlađih po školskim dvorištima, koji umeju da rezultiraju i smrtnim ishodom, da nam nešto kažu o toj deci, frustriranoj, agresivnoj preko svake mere, ne zbog nedostatka para nego zbog nedostatka pažnje i ljubavi? Ali oni to često ne znaju, a ni njihovi roditelji, nažalost...
Nije novac taj koji će od deteta napraviti čoveka, nego lepa reč, razumevanje, ljubav.
            Ona ljubav koja je pobegla kroz prozor.
            Opisujući jednu prošlu krizu, scenarista ovdašnje tv-serije je napisao ovakav dijlog bračnog para, uplašenog pred nastupajućom bedom:
            „ Dušo, kako ćemo bez para?“ – pita On.
            „ Nije pitanje, dragi, kako ćemo bez para, nego kako ćemo bez – duše“, kaže Ona.
            Ostajemo li, nužno, bez duše onda kada i blagostanja nestane?
            Ili, jedno bolje pitanje: kako sačuvati dušu (i ljubav!) uprkos bedi oko nas?
            Ovde zastajem, jer kratkog, jedinstvenog, apsolutno ispravnog odgovora nema. Ali je najvažnije da svako pokuša da do njega dođe, da proba da odgonetne koji je to njegov lični  put koji će ga spasiti od očaja i beznađa, od straha i strepnje za budućnost, svoje i svoje dece, uvećanu do besmisla činjenicom da se nema dovoljno materijalnog blaga da bi se živelo opušteno i mirno.
            Ako bih sad rekla da miran san i mirnu javu obezbeđuje čista savest, moralna ispravnost, požrtvovanost za druge, pravednost koja nas u životu vodi i (opet!) – ljubav prema svetu, rizikovala bih da mi oni ekonomski najugroženiji bar opsuju pola familije, ako ne da me gađaju nečim, ako bi me sreli. Neka. Opet ću im reći da nisu u pravu, da to što su očajni i nesrećni nije zato što im se (kao i većini) ispraznio novčanik, nego zato što su dozvolili da im se – isprazni srce.
            Teško je, ali nije nepremostivo „imati pa nemati“. Teže je čini mi se, mentalitetu ovoga naroda, priznati pred drugima, ogoliti se - da nemaš, da nemaš kao pre. Pa se sve češće čuju razni izgovori kako više ne bismo jedni drugima išli u kućne posete, tako uobičajene nekad.  Jer, uđeš li prijatelju u kuću, videćeš da još uvek ima stari, a ne LCD televizor, videćeš mu pohaban tepih, uočićeš, krajičkom oka, i olinjale kućne papuče u čošku u predsoblju. I nema veze što je i kod tebe situacija preslikana, ni ti ni tvoj prijatelj nećete dozvoliti da onaj drugi to vidi.
Umesto stvarnih susreta, zato se biraju  elektronski, virtuelni, oni gde svoju „stvarnost“ možeš da predstaviš po svojoj volji, a ne onakvom kakva ona jeste. Internet društvene mreže zamenile su porodicu, prijatelje, istinske susrete, razgovore, zagrljaje... U svakoj kući bar neko (a često i svi) sede za svojim monitorima, razmenjuju misli i osećanja sa nepoznatim „prijateljima“, umesto sa bližnjima. Izbegavaju čak i sopstvenu ženu (ili muža), zabrinuti, tmurni, očajni, uplašeni da će završiti gladni, na ulici. I retko će pomaziti decu (možda samo prvih dana u mesecu, onih kad „legne plata“pa su „svi srećni“), ženu još ređe, čini mi se, jer žene su tek još više zabrinute za opstanak porodice. Ne shvatajući, ni jedno ni drugo, da takvim ponašanjem ne obezbeđuju opstanak nego propast.
            Pa, može li drukčije, pitamo se?
            Može. Ali sve zavisi od čoveka, od njegovog unutarnjeg bogatstva, pre svega.. Ako  sada ovde ispričam jednu drukčiju priču znam da će malo njih poverovati da je istinita, da se i tako može. Većina će verovati da je to jedna od onih urbanih legendi smišljenih da nam zlo u kome smo ne padne toliko teško. Ipak, ispričaću je:
            Usamljeni stari bračni par koji je mnogo ekonomskih kriza i ratova preživeo, ovu poslednju je dočekao kao nešto uobičajeno. Ipak, zbog sve manjih i neredovnijih primanja i u njima dvoma nekako se stvorila strepnja. Smanjivali su porcije sa hranom, odrekli se izleta, novih toplih šalova pred zimu, čak i lekova koji nisu baš neophodni, ali su, uvek, kao i svih zajedničkih pedeset godina, gde god pođu išli držeći se za ruke. Jedne večeri, ona je tiho predložila, on prihvatio, dok su gledali te bele loptice na ekranu kako iskaču, da i oni kupe srećku. Kupili su je i određenim danom u nedelji, držeći se za ruke, gledali izvlačenje. Jedna, druga, peta nedelja – ništa sa njihovog listića. I on i ona počeli su, međutim, da osećaju neku dotad nepoznatu želju, neku čudnu „glad“ za dobitkom. A onda sreća! Svi brojevi sa listića koji su ono onomad kupili bili su izvučeni!
            I radosni, ali i uplašeni (šta će oni sad s tolikim novcem!) otišli su do centrale lutrije, pokazali svoj, već izgužvani listić, a onda ih je mlada službenica sažaljivo pogledala:
            „Ovo jesu ti brojevi, ali nažalost nisu iz ovog kola. Trebalo je da listić uplaćujete svake nedelje, a ne samo jednom“ – rekla je.
            Ostala je iznenađena kad je videla dvoje starih kako su odahnuli, nasmejali se, a onda, uhvativši se za ruke, izišli na ulicu...
            Znam, iako nisam čula šta govore, da su pričali o opasnosti u koju su zamalo upali – da im ljubav pobegne kroz prozor.
            A bogati? Šta sa njima?
            Pa, i njih ume da boli glava. I oni nose samo jedan par cipela u jednom momentu. I imaju problem koji oni koji to nisu, nemaju: pokušavaju da kupe ljubav, a znaju, prokleto dobro znaju da samo to ne mogu novcem da kupe.
            I nesrećni su jer se njihov prozor, od praznine koja duva njihovim životom, možda zauvek zalupio.Mada, taj prozor može da se zalupi i kod siromašnih. Ako se na njega ne pazi.
           __________________ 

недеља, 17. фебруар 2013.

ОДИСЕЈА


ОДИСЕЈА


Пустићу
да из мојих стопала
дрво израсте
И после безброј векова
и наталожених годова
чемера
у мојим зеницама
испричаћу ти песму
о слободи шибаној
недаћама
А ти се не чуди
мојим лутањима
Одахни у хладу крошње
нарасле из мојих табана
до мога сањивог погледа
И веруј увек веруј
путевима
Господњим

Тодора Шкоро
_________________