Dobrano rashlađenog u klimatizovanom autobusu i pomalo uspavanog uz film koji se vrteo na videu i kad smo već „prispeli na peron broj šest“ kako je to nekada davno govorio prozukli glas sa škripećih zvučnika, dižući tako one naslonjene na stubiće i posedale po klupama koji bi hitali da sačekaju drago lice, ili samo pošiljku iz velikog grada, dakle tako ohlađenog i opuštenog vreo predvečernji sparni talas zapljusnuo me umesto dobrodošlice na prvom koraku palanačkom kaldrmom na koju nisam kročio evo celih četvrt veka.
Vrelinu julskog predvečerja pojačavao je užareni asfalt u koji utonuh lagano kao u blato dok sam iz prtljažnika uzimao neveliki kofer. Požurih sa parkirališta, uzbrdo, prema centru varoši. Nije bilo mnogo prolaznika, tek pokoji devojčurak bi na rolerima prozujao kraj mene opasno blizu. Nisam se pošteno ni umorio, a već sam bio na glavnoj ulici, „korzou“ kako smo je u danima moje mladosti zvali jer je bila rezervisana za večernje šetnje, kibicovanja, nabacivanja i svakojake druge akcije uglavnom vezane za udvaranja koje su se odvijale po poznatom scenariju generacijama. Godinama je taj slavni „korzo“, ta glavna palanačka ulica kojoj je malo ko od nas znao zvanično ime bila pešačka zona i po danu, mnogo pre nego što su taj manir u centru uveli i neki veći gradovi, samo je tada izgledala mnogo drukčije nego uveče: budući da je zelena pijaca bila od korzoa odvojena tek jednom poprečnom ulicom dugačkom jedva dvadeset metara, tu su se tiskale uglavnom seljanke natovarene kotaricama punim jajima, sirom, pasuljem, i to od rane zore, gegale se i teglile s mukom svoj teret, a tek sat-dva kasnije, tim istim putem bi lagano počele da promiču varošanke u lakovanim cipelama, sa obeveznom ešarpama oko vrata ( to je tad bio modni detalj) njišući prazne cegere zamicale bi u malu uličicu koja ih je vodila do pijace. Dok bi one obavljale „veliki pazar“, kupujući namirnice bar za tri-četiri dana, u nekoj od kafanskih bašta čekali bi ih njihovi uglavnom podgojeni muževi, brkati, oznojeni ispod pazuha, dozivali bi „jedno veliko točeno“ ne mareći što je na crkvenom tornju odzvanjalo tek devet sati. Ispili bi tako dva-tri, ponekad i više piva, što je zavisilo od hitrine kojom će njihova domaćica obaviti pazar , pa bi ih gunđajuči sačekali, ustajući od stola i hitajući prema klimavom automobilu ni ne okrenuvši se da ženi pomognu oko bezbrojnih kesa iz kojih su virili luk, zelje, spanać.
Shvativši da sam prebrzo prešao put od stanice do centra ( ili se moja palanka smanjila za ovih dvadeset pet godina pomislih nasmešen), sedoh za jedan metalni sto koji je umesto drvene table imao staklenu, a umesto kariranog stoljnjaka plastične podmetače za čašu i pepeljaru. Zapalih cigaretu i žudno povukoh dim. Momak u ljubičastom prsluku i sivkastoj prugastoj košulji koji mi priđe i nekim prilično cvrkutavim glasom i feminiziranim naklonom mi požele dobrodošlicu , ne propusti da se predstavi, samo imenom, onako kako je to već bila moda u restoranima u velikim gradovima, gde se još govorilo i „... ja sam P., biću vaš domaćin večeras...“. Ovaj moj reče samo da se zove Igor, što me skoro nasmeja, kao što me uvek zasmejavala ta novotarija po restoranima čiji vlasnicii su se tako upinjali da stvore prisnost između gosta i kafane, ne shvatajući da se ljubav između kafane i kafanskih ljudi stvara na mnogo suptilniji, neuhvatljiviji, neverbalniji način. Poželeh da zbunim svog nesuđenog domaćina Igora i predstavim se i ja. Ipak samo rekoh:
„Jedno točeno. Veliko“.
Pogledao me nekako zbunjeno, čak pomalo nadmeno izvijajući levu obrvu. Reče onim ženskastim glasom:
„Ne točimo pivo, gospodine. Ako ste na pivo mislili“
„Ne, nego na šnenokle!“ pomislih besan, ali i ne gledajući više u tu ljubičastu priliku rekoh mu da donese hladni „Hajneken“. Žuljala me je metalna stoličica okruglog sedala prečnika jedva nešto više od dvadeset santima, a nešto tanušno što je ličilo na jastuče-podmetač stalno mi je bežalo i padalo na pod. Pri svakom pokretu neprijatno su škripale metalne noge stolice u dodiru sa mermernim pločicama kojima je bašta bila popločana. „New street“ šljaštila je reklama sa imenom lokala oslikana ljubičastom, onom istom nijansom uniforme mog više nego ljubaznog domaćina koji mi ne dade točeno pivo i koji napravi grimasu, skoro gadljivu, na ideju velike krigle sa još većom „kragnom“ pene. Ili možda nije ni znao šta je točeno veliko. Ne bi me iznenadilo.
Uz zvuke neke muzike koja je dopirala iz unutrašnjosti kafića a kojoj ni ime ne bih znao da ponovim ispijao sam doneto pivo sa znanom zeleno-belom etiketom koje nije stvorilo skoro niakvu kragnu pene kad ga usuh u vitku tanku čašu visoku bezmalo pola metra.
„Lepi su vam ovi suncobrani“ – rekoh Ljubičastom dok je izvijajući se prolazio između stolova.
„Lepi su“ , reče zbunjen.
„Prave hladovinu, a? Dobar hlad prave... Skoro kao stara lipa. Kad ste je isekli?“
Zurio je u mene.
„ I zašto niste više „Mali korzo“? Kad ste promenili ime?“
Mlado, skoro golobrado lice me je posmatralo ne shvatajući. Nasmejah se sam sebi. „Pa ovaj se nije bio ni rodio kad se zbivalo to o čemu pričaš!“ došapnuh sebi, a moj neobjašnjivi gnev prema junoši novog doba iznenada nestade i ja bacih novčanicu na sto, više nego dvaput veću od računa za pivo i, praćen škripom četiri metalne noge, napustih „New street“. Kao naglo probuđen, ili kao naglo bačen u neki od onih snova gde vas jure, a vi bežite, gde tražite izlaz a nikako da ga nađete, gde vam je sve strano i tuđe, počeo sam pažljivo i skoro sa strahom da posmatram sve u varoši moje mladosti koja se izmenila, toliko izmenila da mi je došlo da, kao moj Ljubičasti konobar kažem: „Ja sam Janko, tvoje nekadašnje čedo. Vratio sam se, poznaješ li me?!“. Ne znam da li me je moj grad poznao, ja njega nisam. Ni u jednoj od odreda renoviranih i prefarbanih fasada, ni u jednoj od trgovina ( to su sada bili butici sa „fensi“ imenima, uglavnom na engleskom), ni u jednoj od onih malih belih kućica sa vrtovima punih šeboja i bosiljka jer ih više nije bilo... Šetao sam korzom obešenih ramena, skoro kao starac, gledajući moj kočoperni, podmlađeni grad kako mi se ruga. Na tren se ozarih pomislivši na najpoznatiju poslastičarnicu sa najukusnijim i najvećim šampitama koje smo tamanili posle svakog odlaska u bioskop dok smo smišljali taktiku pre večernjeg korzoa kako ćemo se udvarati prkosnoj i neuhvatljivoj Sonji, lepotici najdužih nogu na svetu koja se bila tek doselila iz Ljubljane gde joj je otac bio zubar i koja je neizmerno simpatično i meko govorila srpski sa bezbroj grešaka. Ozarih se misleći da „Pelivan“ mora da je tu, stotinu godina je tu, što ne bi bio i sad. A onda se setih novinskih napisa od pre oko deceniju u kojima je mesto našao i moj, tradicionalno miroljubiv grad, kad je najpre demolirana, a potom i zatvorena stara poslastičarnica porodice Goranaca koja se iselila tiho, alaleći nam sve pojedene na crtu baklave i krempite. Naravno, na mestu gde je nekad bio Pelivan, ako sam u tom obnovljenom tlocrtu moga grada još mogao da se orijentišem, bila je neka velika knjižara, prepuna prevedenih stranih dela u izlogu, od turskih, hispanoameričkih (posebno popularnih u poslednje vreme) pa do indijskih. Tek pokoji domaći naslov iz književnosti, negde u drugom planu izloga stajao je sa etiketom „povoljno“ i stajaće tu još dugo sve dok ne požuti, iako mu je cena bila neznatna, skoro manja od cene štampe. Čitale su se sad neke druge i drugačije knjige, ako se išta čitalo u ovo doba elektronske ere. Domaći pisci bili su izgleda osuđeni da žute po izlozima ili bivaju razmenjivani na književnim večerima pa su tako postali skoro jedini čitaoci jedni drugih.
Ono što primetih stigavši skoro do kraja glavne ulice-šetališta jeste i neka čudna užurbanost mladih ljudi koji su se kretali u grupama od četiri-pet, ali uglavnom odvojeno, ili grupa devojaka, ili mladića. Vraćajući se s posla ( a već je davno bilo prošlo pet) svi nekako isto obučeni, u svetlim košuljama i u sivim ili bež pantalonama ili suknjama tik iznad kolena, sa aktovkama u rukama govorili su brzo i glasno, ali ne među sobom nego telefonom, ubeđujući onog sa druge strane da je „projekat pri kraju“ i da će „ marketing menadžer sve to da sredi“ i , kad bi najzad završili razgovor, skloplili telefon i obratili se onome do sebe, izvesno kolegi, telefon bi tad zazvonio njemu. U tim bezuspešnim započinjanjima komunikacije stigli bi već i do glavne raskrsnice gde su se razdvajali dovikujući jedan drugome kako će ga o tome „obavestiti mejlom“.
Ispratih pogledom jedno takvo mlado društvance koje je ipak bilo mešovito, muško-žensko, i skoro razočaran shvatih da, kad su se rastajali, ne beše razmenjen nijedan nežni poljubac. „Pa dobro, kolege su... možda je i bolje da se među sobom ne zabavljaju“, mislio sam. Ali, sve čari zabavljanja, udvaranja, kibicovanja, šacovanja ili kako smo sve zvali mi u mojoj mladosti napore da se do devojke dođe, videću, bio sam uveren, na večerašnjem korzou pa će to mene i moju varoš najzad zbližiti, tako ćemo se, verovao sam, najzad prepoznati, bez obzira na to kako ova nova mladež sada zove trud oko osvajanja devojke. Kažem, bio sam uveren da ću večernji korzo - tu šetnju s jednog kraja glavne gradske ulice do drugog, gde se znalo da levom stranom šetaju devojke potpuno slobodne, desnom mešovita društva prijatelja među kojima je možda i bivao po neki dugogodišnji par, a nekud po sredini bi se probijali zaljubljeni parovi, sudarajući se i s jednima i s drugima, kao prkoseći i kao pokazujući im koliko ovi drugi greše što su sami - ponovo videti. Sećao sam se kako su sa strane, po trotoarima, stajali mladići u grupicama, uvek svaka grupa na istom mestu, a na raskrsnici, kod banke, stajali su oni koje su ondašnje cure zvale „najbolji frajeri“. Po kom osnovu se tačno ulazilo u tu odabranu ekipu nikad nisam saznao, u toj grupi nikad nisam bio, ali bilo je među njima i onih odista lepih i zgodnih, atletski građenih, ali i onih koji su, tihi i neupadljivi, ipak bili vlasnici nagrada sa međunarodnih takmičenja u raznim inovacijama, osvajača medalja u grupnim ili pojedinačnim sportovima, glavnih glumaca u ovacijama pozdravljanoj predstavi amaterskog pozorišta koji su, avangardno obučeni, nekako i privlačili najviše pažnje gradskih lepotica koje su se šetale levom stranom korzoa prkosno dignutih nosića i kao ni ne pogledajući prema raskrsnici gde su imali pravo da stoje najharizmatičniji. Kako bi se, i kad, događao spoj nekog naočitog momka iz grupe najboljih i najlepše plavuše u gradu, niko ne bi znao niti mario kad bi ih u potonjim danima, umesto na „svojim pozicijama“ video kako se zagrljeni šetaju sredinom korzoa, dok ih sa odobravanjem i osmahom posmatraju oni sa strane.
Očekujući mrak kome svetiljke koje se popališe nisu dale da obavije ulicu moje mladosti, radovao sam se da ću, makar omatorio, makar kivan zbog promenjenog grada, ponovo da doživim tu čar palanačkog korzoa na nov način. Vreme je prolazilo, ja ispih i treći espreso u trećem kafeu, a nije se događalo ništa. Šetalištem su prolazile samo mame gurajući kolica ili ljubitelji pasa sa svojim ljubimcima na povocu, bašte restorana se ispuniše, začu se muzika glasnija, agresivnija, ali popločana ulica-korzo ostade i dalje nekako prazna. Bilo je već prošlo deset. Morao sam i da krenem prema rođacima koji su me očekivali, a šetnja korzom nije počinjala.
Oklevajući, zaustavih čoveka, činilo mi se mojih godina, kako bih dobio verodostojan odgovor i upitah ga:
„A gde je korzo, gospodine? Što ga nema?“
„Odšetao, moj dragi gospodine. Prognalo ga neko novo vreme, ali je on dostojanstveno odšetao da se više nikad ne vrati. I meni nedostaje. Ako želite, prošetajmo zajedno do raskrsnice i stanimo tamo kao pravi „frajeri“. Ja to radim ponekad, da me mine želja. Ali sam u tome usamljen. Hoćete li?“.
Nisam hteo. Krenuo sam ka periferiji, utučen. Kad sam prolazio kraj kafea „New street“ Ljubičasti me prepozna i upadljivo ljubazno mi mahnu . Okrenuo sam glavu.
Todora Škoro