понедељак, 30. мај 2011.

Korzo koji je odšetao


Dobrano rashlađenog u klimatizovanom autobusu i pomalo uspavanog uz film koji se vrteo na videu i kad smo već „prispeli na peron broj šest“ kako je to nekada davno govorio prozukli glas sa škripećih zvučnika, dižući tako one naslonjene na stubiće i posedale po klupama koji bi hitali da sačekaju drago lice, ili samo pošiljku iz velikog grada, dakle tako ohlađenog i opuštenog vreo predvečernji sparni talas zapljusnuo me umesto dobrodošlice na prvom koraku palanačkom kaldrmom na koju nisam kročio evo celih četvrt veka.

Vrelinu julskog predvečerja pojačavao je užareni asfalt u koji utonuh lagano kao u blato dok sam iz prtljažnika uzimao neveliki kofer. Požurih sa parkirališta, uzbrdo, prema centru varoši. Nije bilo mnogo prolaznika, tek pokoji devojčurak bi na rolerima prozujao kraj mene opasno blizu. Nisam se pošteno ni umorio, a već sam bio na glavnoj ulici, „korzou“ kako smo je u danima moje mladosti zvali jer je bila rezervisana za večernje šetnje, kibicovanja, nabacivanja i svakojake druge akcije uglavnom vezane za udvaranja koje su se odvijale po poznatom scenariju generacijama. Godinama je taj slavni „korzo“, ta glavna palanačka ulica kojoj je malo ko od nas znao zvanično ime bila pešačka zona i po danu, mnogo pre nego što su taj manir u centru uveli i neki veći gradovi, samo je tada izgledala mnogo drukčije nego uveče: budući da je zelena pijaca bila od korzoa odvojena tek jednom poprečnom ulicom dugačkom jedva dvadeset metara, tu su se tiskale uglavnom seljanke natovarene kotaricama punim jajima, sirom, pasuljem, i to od rane zore, gegale se i teglile s mukom svoj teret, a tek sat-dva kasnije, tim istim putem bi lagano počele da promiču varošanke u lakovanim cipelama, sa obeveznom ešarpama oko vrata ( to je tad bio modni detalj) njišući prazne cegere zamicale bi u malu uličicu koja ih je vodila do pijace. Dok bi one obavljale „veliki pazar“, kupujući namirnice bar za tri-četiri dana, u nekoj od kafanskih bašta čekali bi ih njihovi uglavnom podgojeni muževi, brkati, oznojeni ispod pazuha, dozivali bi „jedno veliko točeno“ ne mareći što je na crkvenom tornju odzvanjalo tek devet sati. Ispili bi tako dva-tri, ponekad i više piva, što je zavisilo od hitrine kojom će njihova domaćica obaviti pazar , pa bi ih gunđajuči sačekali, ustajući od stola i hitajući prema klimavom automobilu ni ne okrenuvši se da ženi pomognu oko bezbrojnih kesa iz kojih su virili luk, zelje, spanać.

Shvativši da sam prebrzo prešao put od stanice do centra ( ili se moja palanka smanjila za ovih dvadeset pet godina pomislih nasmešen), sedoh za jedan metalni sto koji je umesto drvene table imao staklenu, a umesto kariranog stoljnjaka plastične podmetače za čašu i pepeljaru. Zapalih cigaretu i žudno povukoh dim. Momak u ljubičastom prsluku i sivkastoj prugastoj košulji koji mi priđe i nekim prilično cvrkutavim glasom i feminiziranim naklonom mi požele dobrodošlicu , ne propusti da se predstavi, samo imenom, onako kako je to već bila moda u restoranima u velikim gradovima, gde se još govorilo i „... ja sam P., biću vaš domaćin večeras...“. Ovaj moj reče samo da se zove Igor, što me skoro nasmeja, kao što me uvek zasmejavala ta novotarija po restoranima čiji vlasnicii su se tako upinjali da stvore prisnost između gosta i kafane, ne shvatajući da se ljubav između kafane i kafanskih ljudi stvara na mnogo suptilniji, neuhvatljiviji, neverbalniji način. Poželeh da zbunim svog nesuđenog domaćina Igora i predstavim se i ja. Ipak samo rekoh:

„Jedno točeno. Veliko“.

Pogledao me nekako zbunjeno, čak pomalo nadmeno izvijajući levu obrvu. Reče onim ženskastim glasom:

„Ne točimo pivo, gospodine. Ako ste na pivo mislili“

„Ne, nego na šnenokle!“ pomislih besan, ali i ne gledajući više u tu ljubičastu priliku rekoh mu da donese hladni „Hajneken“. Žuljala me je metalna stoličica okruglog sedala prečnika jedva nešto više od dvadeset santima, a nešto tanušno što je ličilo na jastuče-podmetač stalno mi je bežalo i padalo na pod. Pri svakom pokretu neprijatno su škripale metalne noge stolice u dodiru sa mermernim pločicama kojima je bašta bila popločana. „New street“ šljaštila je reklama sa imenom lokala oslikana ljubičastom, onom istom nijansom uniforme mog više nego ljubaznog domaćina koji mi ne dade točeno pivo i koji napravi grimasu, skoro gadljivu, na ideju velike krigle sa još većom „kragnom“ pene. Ili možda nije ni znao šta je točeno veliko. Ne bi me iznenadilo.

Uz zvuke neke muzike koja je dopirala iz unutrašnjosti kafića a kojoj ni ime ne bih znao da ponovim ispijao sam doneto pivo sa znanom zeleno-belom etiketom koje nije stvorilo skoro niakvu kragnu pene kad ga usuh u vitku tanku čašu visoku bezmalo pola metra.

„Lepi su vam ovi suncobrani“ – rekoh Ljubičastom dok je izvijajući se prolazio između stolova.

„Lepi su“ , reče zbunjen.

„Prave hladovinu, a? Dobar hlad prave... Skoro kao stara lipa. Kad ste je isekli?“

Zurio je u mene.

„ I zašto niste više „Mali korzo“? Kad ste promenili ime?“

Mlado, skoro golobrado lice me je posmatralo ne shvatajući. Nasmejah se sam sebi. „Pa ovaj se nije bio ni rodio kad se zbivalo to o čemu pričaš!“ došapnuh sebi, a moj neobjašnjivi gnev prema junoši novog doba iznenada nestade i ja bacih novčanicu na sto, više nego dvaput veću od računa za pivo i, praćen škripom četiri metalne noge, napustih „New street“. Kao naglo probuđen, ili kao naglo bačen u neki od onih snova gde vas jure, a vi bežite, gde tražite izlaz a nikako da ga nađete, gde vam je sve strano i tuđe, počeo sam pažljivo i skoro sa strahom da posmatram sve u varoši moje mladosti koja se izmenila, toliko izmenila da mi je došlo da, kao moj Ljubičasti konobar kažem: „Ja sam Janko, tvoje nekadašnje čedo. Vratio sam se, poznaješ li me?!“. Ne znam da li me je moj grad poznao, ja njega nisam. Ni u jednoj od odreda renoviranih i prefarbanih fasada, ni u jednoj od trgovina ( to su sada bili butici sa „fensi“ imenima, uglavnom na engleskom), ni u jednoj od onih malih belih kućica sa vrtovima punih šeboja i bosiljka jer ih više nije bilo... Šetao sam korzom obešenih ramena, skoro kao starac, gledajući moj kočoperni, podmlađeni grad kako mi se ruga. Na tren se ozarih pomislivši na najpoznatiju poslastičarnicu sa najukusnijim i najvećim šampitama koje smo tamanili posle svakog odlaska u bioskop dok smo smišljali taktiku pre večernjeg korzoa kako ćemo se udvarati prkosnoj i neuhvatljivoj Sonji, lepotici najdužih nogu na svetu koja se bila tek doselila iz Ljubljane gde joj je otac bio zubar i koja je neizmerno simpatično i meko govorila srpski sa bezbroj grešaka. Ozarih se misleći da „Pelivan“ mora da je tu, stotinu godina je tu, što ne bi bio i sad. A onda se setih novinskih napisa od pre oko deceniju u kojima je mesto našao i moj, tradicionalno miroljubiv grad, kad je najpre demolirana, a potom i zatvorena stara poslastičarnica porodice Goranaca koja se iselila tiho, alaleći nam sve pojedene na crtu baklave i krempite. Naravno, na mestu gde je nekad bio Pelivan, ako sam u tom obnovljenom tlocrtu moga grada još mogao da se orijentišem, bila je neka velika knjižara, prepuna prevedenih stranih dela u izlogu, od turskih, hispanoameričkih (posebno popularnih u poslednje vreme) pa do indijskih. Tek pokoji domaći naslov iz književnosti, negde u drugom planu izloga stajao je sa etiketom „povoljno“ i stajaće tu još dugo sve dok ne požuti, iako mu je cena bila neznatna, skoro manja od cene štampe. Čitale su se sad neke druge i drugačije knjige, ako se išta čitalo u ovo doba elektronske ere. Domaći pisci bili su izgleda osuđeni da žute po izlozima ili bivaju razmenjivani na književnim večerima pa su tako postali skoro jedini čitaoci jedni drugih.

Ono što primetih stigavši skoro do kraja glavne ulice-šetališta jeste i neka čudna užurbanost mladih ljudi koji su se kretali u grupama od četiri-pet, ali uglavnom odvojeno, ili grupa devojaka, ili mladića. Vraćajući se s posla ( a već je davno bilo prošlo pet) svi nekako isto obučeni, u svetlim košuljama i u sivim ili bež pantalonama ili suknjama tik iznad kolena, sa aktovkama u rukama govorili su brzo i glasno, ali ne među sobom nego telefonom, ubeđujući onog sa druge strane da je „projekat pri kraju“ i da će „ marketing menadžer sve to da sredi“ i , kad bi najzad završili razgovor, skloplili telefon i obratili se onome do sebe, izvesno kolegi, telefon bi tad zazvonio njemu. U tim bezuspešnim započinjanjima komunikacije stigli bi već i do glavne raskrsnice gde su se razdvajali dovikujući jedan drugome kako će ga o tome „obavestiti mejlom“.

Ispratih pogledom jedno takvo mlado društvance koje je ipak bilo mešovito, muško-žensko, i skoro razočaran shvatih da, kad su se rastajali, ne beše razmenjen nijedan nežni poljubac. „Pa dobro, kolege su... možda je i bolje da se među sobom ne zabavljaju“, mislio sam. Ali, sve čari zabavljanja, udvaranja, kibicovanja, šacovanja ili kako smo sve zvali mi u mojoj mladosti napore da se do devojke dođe, videću, bio sam uveren, na večerašnjem korzou pa će to mene i moju varoš najzad zbližiti, tako ćemo se, verovao sam, najzad prepoznati, bez obzira na to kako ova nova mladež sada zove trud oko osvajanja devojke. Kažem, bio sam uveren da ću večernji korzo - tu šetnju s jednog kraja glavne gradske ulice do drugog, gde se znalo da levom stranom šetaju devojke potpuno slobodne, desnom mešovita društva prijatelja među kojima je možda i bivao po neki dugogodišnji par, a nekud po sredini bi se probijali zaljubljeni parovi, sudarajući se i s jednima i s drugima, kao prkoseći i kao pokazujući im koliko ovi drugi greše što su sami - ponovo videti. Sećao sam se kako su sa strane, po trotoarima, stajali mladići u grupicama, uvek svaka grupa na istom mestu, a na raskrsnici, kod banke, stajali su oni koje su ondašnje cure zvale „najbolji frajeri“. Po kom osnovu se tačno ulazilo u tu odabranu ekipu nikad nisam saznao, u toj grupi nikad nisam bio, ali bilo je među njima i onih odista lepih i zgodnih, atletski građenih, ali i onih koji su, tihi i neupadljivi, ipak bili vlasnici nagrada sa međunarodnih takmičenja u raznim inovacijama, osvajača medalja u grupnim ili pojedinačnim sportovima, glavnih glumaca u ovacijama pozdravljanoj predstavi amaterskog pozorišta koji su, avangardno obučeni, nekako i privlačili najviše pažnje gradskih lepotica koje su se šetale levom stranom korzoa prkosno dignutih nosića i kao ni ne pogledajući prema raskrsnici gde su imali pravo da stoje najharizmatičniji. Kako bi se, i kad, događao spoj nekog naočitog momka iz grupe najboljih i najlepše plavuše u gradu, niko ne bi znao niti mario kad bi ih u potonjim danima, umesto na „svojim pozicijama“ video kako se zagrljeni šetaju sredinom korzoa, dok ih sa odobravanjem i osmahom posmatraju oni sa strane.

Očekujući mrak kome svetiljke koje se popališe nisu dale da obavije ulicu moje mladosti, radovao sam se da ću, makar omatorio, makar kivan zbog promenjenog grada, ponovo da doživim tu čar palanačkog korzoa na nov način. Vreme je prolazilo, ja ispih i treći espreso u trećem kafeu, a nije se događalo ništa. Šetalištem su prolazile samo mame gurajući kolica ili ljubitelji pasa sa svojim ljubimcima na povocu, bašte restorana se ispuniše, začu se muzika glasnija, agresivnija, ali popločana ulica-korzo ostade i dalje nekako prazna. Bilo je već prošlo deset. Morao sam i da krenem prema rođacima koji su me očekivali, a šetnja korzom nije počinjala.

Oklevajući, zaustavih čoveka, činilo mi se mojih godina, kako bih dobio verodostojan odgovor i upitah ga:

„A gde je korzo, gospodine? Što ga nema?“

„Odšetao, moj dragi gospodine. Prognalo ga neko novo vreme, ali je on dostojanstveno odšetao da se više nikad ne vrati. I meni nedostaje. Ako želite, prošetajmo zajedno do raskrsnice i stanimo tamo kao pravi „frajeri“. Ja to radim ponekad, da me mine želja. Ali sam u tome usamljen. Hoćete li?“.

Nisam hteo. Krenuo sam ka periferiji, utučen. Kad sam prolazio kraj kafea „New street“ Ljubičasti me prepozna i upadljivo ljubazno mi mahnu . Okrenuo sam glavu.


Todora Škoro

Nevinom


Nevinom


Ne traži da ti pričam

Ne kradi sećanja

iz mojih bezbrojnih života

zagubljenih

čudno zanemelih


Hučne su bile moje vode

a vatre odnele sve

sem ove nežnosti

dok ti začuđene obrve

milujem



Todora Škoro

________________

субота, 28. мај 2011.

Sanjar


Sanjar


uvek kad mu podvali

život

nastavi da korača

pognut

čudno osmehnut

u vrhove cipela

pohabanih

zagledan

uveren ludo

kako bar one

znaju put



Todora Škoro

___________________

понедељак, 23. мај 2011.

Nemoć



Nemoć


Ne trudi se

oko zgarišta

skoro utrnulih


ova je buktinja

kažnjena ugašenim

vulkanima


Prokleta bolom

da tinja

dok ne zgasne


i od nje

od neizmera

postane ništa


Žalobni ugarak tek

davnih plamenih

dana


što ni sećanja

nema snage da

ugreje


Ne, ne trudi se



Todora Škoro

_________________

недеља, 22. мај 2011.

Klupa za dvoje

Petar se plašio starosti. Priznao je to sebi onda kad je ostao bez svojih bake i deke, nekako prebrzo, činilo mu se, u razmaku od samo dve godine. Tek tada, kad njih više nije bilo, a seoska kuća u kojoj je provodio leta najpre on kao dečak, a potom godinama i njegova deca koja su odavno odrasla, počela da zarasta u korov, razumeo je prolaznost života, njegovu propadljivost koja se nije mnogo razlikovala od propadljivosti stvari. Zateklo ga je to osećanje. Očekivao je samo tugu, a iznenadio ga je strah od starosti, i od smrti. Od propadljivosti. Pokušao je da racionalizuje svoj strah, povezujući ga sa sopstvenim godinama u kojima je bio, onim godinama kad je „čovek još dovoljno mlad da bi imao želja, ali već star da ih ostvaruje“, što bi rekao Ahmed Nurudin, ali ni to nije pomoglo. Kako bi sreo kakvog starca na ulici ili ugledao baku koja se s mukom penje u gradski autobus, brzo bi okretao glavu, namršten, uznemiren, sa nelagodnošću koja se graničila s gađenjem, skoro.

Pokušao je da s nekolicinom prijatelja podeli svoju muku koja mu je istinski postala muka, ali ga niko nije razumeo. Biće da su njihove bake i deke još bili živi. Ili su oni bili jače ličnosti, ko bi ga znao. Supruga ga je pažljivo saslušala, sa onim njenim, uvek i za svakoga razumevajućim izrazom lica, ali ga njen komentar nije zadovoljio:

„To je život, mili... Teče nužno svome kraju. Ali naši dragi u našim srcima žive večno“

Nije ni ona razumela da nije bila u pitanju tuga nego strah, strepnja, nepristajanje na starost, na propadljivost, na smrt.

Ni odlazak kod psihologa mu nije mnogo pomogao. Dok se, vraćajući se iz lekarske ordinacije, lagano kretao ka kući, nije ni primetio kako je, umesto uobičajenim gradskim ulicama, krenuo kroz park koji je u to prolećno predvečerje bio pun razigrane dece i još razigranijih pasa, najvernijih posetilaca retkih gradskih oaza.

Spustio se na klupu na najprometnijoj stazi ne bi li nekako prizorom veselosti i šarenila rasterao tegobne misli. Nije je odmah primetio. Bila je sitna, a sedeći na klupi još i više nekako zgrčena, neupadljiva, majušna poput detata. Tačno preko puta njega sedela je starica od preko osamdeset godina, cenio je to po njenoj potpuno beloj kosi zategnutoj u punđu i po drhtavim rukama, izbrazdanim mrežom bora. Ne, međutim i po očima. One su bile bistre, žive, vesele, kao i ceo njen izraz lica. Zbunilo ga je to. Izgledala je kao da je nešto jako veseli, zapravo ne nešto, nego - neko. A onda je čuo kako je zaćeretala:

„Znaš, opet su hteli da pođu sa mnom, naš sin i unuka... Boje se, kažu, da me puste samu u šetnju, da mi se šta ne desi... Jedva sam ih sprečila. Šta će nam oni?! Samo bi smetali, pa ti i ja ceo vek u ove šetnje odlazimo sami...“

Petar se načas zbunio ne videvši nikoga u blizini kome bi se starica obraćala, a onda se gorko nasmešio, pomislivši: „Da, i to je strarost... To tužno gubljenje veze sa stvarnošću...“

Ipak, nije ustao i pobegao uplašen od slike kakvih se inače bojao. Nešto razborito, istinsko, stvarno u bakičinom pogledu ga je zadržalo. Nije baka delovala ni tužno, ni nesrećno, ni izgubljeno. Bila je vedra i zadovoljna dok se obraćala svom nevidljivom sagovorniku. A onda je Petar uočio da taj sagovornik nije ni nestvaran, ni nevidljiv. Ona se obraćala drvenom trešnjevom štapu koji je bio nežno položen kraj nje na klupi, dok ga je ona mazila drhtavom rukom i vrtela njegov mesingani zaobljeni vrh.

„ Znaš, Marko,.gledam našu decu kako užurbano žive, kako stalno nekud jure, bivaju nervozni, napeti, sekiraju se zbog koječega, troše svoje zdravlje nemilice i čini mi se da ne umeju da uživaju kao nekad mi, kao sada mi, pa mi žao. Htela bih da im pomognem, da im objasnim, a ne umem, ne govorimo još istim jezikom. Kad budemo to mogli, mene neće više biti, a oni će tada žaliti što njihova deca ne razumeju njih, što ne razumeju da starost nije bolest, da smrt nije kraj, da tuzi nema mesta kad neko ode, kao onomad ti, jer ti meni nisi otišao, tu si i sad, i svaki bogovetni dan šataš sa mnom među ovom razigranom dečicom, vraćamo im lopte ili klikere koji se dokotrljaju do nas, pomazimo ih po čupavim glavama, samo što moju ruku koja ih pomazi vide, a tvoju tek osete kao lahor u kosi... I najvažnije od svega, moj Marko, ovde na nekoj od ovih klupa se ti i ja slatko ispričamo onako kako to ne bismo mogli u kući, među našom decom. Ne bi oni to razumeli. Zato im i ne dam da idu sa nama u šetnju, nego samo dođu po nas, neko od unučadi kome se u brk nasmejem kad naprave zabrinut izraz lica zbog mojih samotnih šetnji. Nisam sama, zajedno smo i baš nam je lepo, i neka to ostane naša mala tajna!“

Pravio se Petar nezainteresovan, gledao ustranu kako starica ne bi primetila da on čuje njen neobični razgovor, ali je krajičkom oka video staračku ruku na glavi štapa kako je miluje i nežno stiska, kao da je to draga velika muška šaka. Iznenadilo ga je što, umiren, sluša tihi staričin raport o komšijama, o bolesnom kumu i o rođenju treće praunuke. Najednom, govor uthnu. Petar podiže pogled i vide mladu razdraganu ženu kako skoro trčeći priđe baki, cmoknu je sočno u oba obraza i nežno je upita:

„ Jesi li dobro, bako?“

„Dobro, dobro... dobro smo, dobro sam“, zacvrkuta starica, spuštajući se lagano sa klupe. Unuka je uze pod ruku, drugom prihvati štap što joj baka, posle kraćeg oklevanja nevoljno dozvoli i lagano zamakoše pored Petra. On se još jednom okrete za njima i vide da je devojci neprimetno ispod miške skliznuo štap i pao na stazu. Nije osetila. On ustade, dotrča do njega, podiže ga i dade ga baki sustigavši ih.

„Umalo da ga izgubite“, reče pružajući joj. „A trebaće vam, da i sutra idete zajedno u šetnju“, nasmešeno, skoro zaverenički je gledao u baku. Unuka se blago namršti na ovaj njegov komentar, ali ga bakica zahvalno i radosno pogleda.

„Da, sinko, bilo bi teško bez njega. Navikli smo da se ne razdvajamo“

Unuka, uz zahvalnost promrmlja kako je štap draga uspomena na deku, ali je baka prekide odmahujući rukom.

Dok se vraćao parkom Petru više nijedan starački par nije delovao tužno. Bez zazora je pogledao i na sve usamljene starce i starice, imali oni u rukama štap, ili ne. Jer, zavirivši im u oči, u svakima je video radost. Neobjašnjivu radost što su živi i što nisu sami, ma kako to drugima izgledalo. Onoga čega u njihovim pogledima nije bilo je strah, pa se on i iz Petrovih očiju izgubi

Radostan, žurno se vraćao kući.

Todora Škoro

________________

уторак, 17. мај 2011.

Bojazan

Kuražno

prežem vrance

srcem otvrdlim

i krećem zovom

šorova davnih

i slavnih dana


A strepim

rana zaceljena

otkriće mi

da prašina pokrije

sve


I da zaborav

ume da boli

više od sećanja


Todora Škoro

_______________________

Ilustracija: Janoš Mesaroš

понедељак, 9. мај 2011.

KUMOVSKA PRAVDA


(PRIČA MOJIH PREDAKA)

Znao sam sve, ili skoro sve legende kojih je bilo onoliko i koje su se desetlećima, vekovima čak koji su proticali održavale, ne gubeći na verodostojnosti uprkos svekolikom razvoju – znanja, tehnologije i sumnje, sumnje pre svega.Tu u srcu Srbije, u Šumadiji, gde sam se rodio i stasao, gde sam se evo vratio pun znanja i obrazovanja i gde me sačekala, bolno očuvana, neoskrnavljena, nezaboravljena priča koja me bolela ceo život, od koje sam hteo da pobegnem u svet i kojoj sam se najzad vratio da se s njom obračunam, ili ona sa mnom. Kao moj usud, kao usud cele moje familije dug skoro dva veka. Priča o izneverenom kumstvu na najgori mogući način, priča koja je svim Vulićevićima obeležavala život generacijama. Kao guba. Nije se mogla zatrti, već sam počeo da verujem u to. Možda sam se vratio, kao na giljotinu, da sačekam da ona zatre mene, da mi presudi, da jednom svršim s tim.

„Kum je na samrti“, bila je vest koja me je porazila. Naš dobri stari kum iz susednog sela, večiti neženja bez poroda, krstio je troje moje već poodrasle dece i trebalo je uskoro, za mesec-dva, kad se moja Jana porodi i četvrti put, da krsti i naše četvrto čedo. Ali oboleo je, teško da će se izvući, stizale su vesti od njegovih komšija i do mene, a ja sam strepeo, strepeo od njegove smrti, ne zato što ću ostati bez voljenog kuma ( neka mi Bog oprosti), nego više zato što mi je pronalaženje novog, ako on eventualno umre, bila prepreka koju bih teško, kao i bilo ko iz familije Vulićevića kad bi se pred njom našao, mogao da rešim.

„ On je od Vulićevića. A oni su prokleti, njima ne treba kumovati“. Ovo je rečenica koju sam nekako od rođenja znao, iako je nisam često ( a smeo bih se zakleti i nikada) slušao u našoj kući, nju su šapatom izgovarali svi drugi kad bi hteli da predstave koga od nas. Kao lična karta, kao presuda zazvučala bi, potmulo, baš ta rečenica, ako bi neko pomenuo nekoga od Vulićevića. Ne „oni su vredni“, ne „oni su pametni“, nego – „oni su prokleti, ne treba im kumovati!“. I tako skoro dvesta godina, od onog kobnog dana u Radovanjskom lugu kad je moj predak (ne čak ni direktni) Vujica Vulićević, na nagovor kneza Miloša, ubio svoga kuma Vožda Karađorđa. Posle, kaže legenda ( kao da nekako nema dovoljno pisanih, pouzdanih tragova o tome, kao o tome nije htelo ni da se govori), Vujica je najpre prognan pa vraćen u zemlju, oboleo, celo mu telo napali neki prištevi kojima ni narodni melemi ni medicina, a ni molitve u brojnim manastirima nisu mogle pomoći, nego se tako mučio i u najtežim mukama umro.Kažu, božija kazna. I to mogu da poverujem. Ono što ne mogu jeste priča o prokletstvu koje se prenosi s kolena na koleno i po kojoj svi potonji Vulićevići imaju da pate, da drhte od sopstvenog kumstva kako ne bi negde pogrešili, ogrešili se prokletstvom koje ih prati. A opet, kad se setim odnosa nekolicine stričeva sa njihovim kumovima, nalazim da priča nije bez osnova. Jedan od njih je, pričao mi pokojni otac, pozajmio velike pare od svog kuma, a kad je trebalo da mu ih vrati, nije imao, ili nije hteo i kum ga se odrekao. Drugi je, prateći neko novo doba, odbio da detetu koje se rodilo da ime koje je kum izabrao, nego ga promenio, u crkvi izgovorivši ime po svom nahođenju. Kum se okrenuo i izišao iz crkve bez reči, pa je tako i to kumstvo prekinuto. Posle su, dakako, obojica tih mojih stričeva imali problem da nađu novog kuma. Jer, uprkos verovanju da se u Srba kumstvo ne odbija, ako vam to ponudi ko od Vulićevića, svi se slede, zaneme i nekako već nađu izgovor da kumovsku pogaču ne prihvate. Zato su moja dva strica nove kumove tražili i najzad našli daleko od rodnog sela, daleko i od Šumadije čak, tamo negde dokle nije doprla legenda o prokletstvu Vulićevića. A onda ih nisu ni posećivali često, što je i bilo dobro jer su tako šanse da se kumovski odnos pretvori u nešto nemilo bile manje.

I ja sam činio isto. Iako je moj stari dobri kum živeo tek na nekoliko kilometara, iako bi bilo ljudski da mu, s obzirom da je živeo sam, priskočim u pomoć kad treba, ponesem ponude kad čujem da je slab i bolestan, ili kad bi zapao u nemaštinu - ja to nisam činio. Bojao sam se, kao mača, ideje da s kumom kontaktiram, da negde ne pogrešim, pa da me stigne prokletstvo s kojim sam se rodio, a s kojim, lično, nisam imao ništa. Birao sam da se o kumovom zdravlju informišem preko zajedničkih poznanika, da mu preko njih pošaljem po džak brašna ili ispečenog brava za poneki Uskrs, ali se ja nisam usuđivao da to lično uradim godinama.

Sad sam, međutim, to morao da učinim. Bio je na samrti. I posetio sam ga, zabrinut, mračan, kao da sam na samrti ja , a ne on. Dočekao me miran i nekako vedar. Već je bio čuo da je Jana u poodmakloj trudnoći. Samo oči su mu radosno zasvetlele, lice nije mogao da preobrati u osmeh, bilo je okovano izrazom čoveka koga jede teška bolest.

-Raduj se, kume, tom novom životu što dolazi. Za mnom ne žali, naživelo se pa mora i da se umre...

Ćutali smo dugo. Ja bez snage da ga pogledam u oči bojeći se da bi on u njima mogao da pročita moju veću brigu zbog nekakvog prokletstva u nalaženju kuma, nego za njegovo zdravlje, a on skoro ječeći od bolova koje je s teškom mukom zatomljavao u grlu. Najzad progovori tiho:

-Svi smo mi u životu krivi. Ali i svi treba da oprostimo i svojim krivcima, i svojim žrtvama i sebi. Pruži ruku, kume, bez straha kad ti se ruka pruži. Oslobodi se straha jer strah nije božiji nego đavolski sluga...

Vratio sam se kući utučen. Želeo sam da verujem u iskustvom i patničkim životom izrečeni savet kuma na samrti, a opet, nisam mogao da se otmem malodušnosti koja mi je govorila : “lako je njemu, nije on od Vulićevića, nisu njega obeležili prokletstvom, nego mene!“

I činilo mi se, kao da već čujem iza taraba, po sokacima, rečenicu dokonih, zabrađenih baba dok prolazim:

„Šta će sad, siroma’, kad mu umre kum? Kako će drugoga naći? Njih niko neće...“

Nisam ih čuo stvarno, mada ih je možda i bilo, ali su zvonile te reči u mojoj glavi oduzimajući mi san i spokoj, zvonile su kao crkvena zvona koja uskoro oglasiše smrt mog dobrog starog kuma. Na sahrani, dok sam stajao kraj sveže iskopane humke, te zloćudne rečenice kao da se behu već pretvorile u bića, u nekakve žive spodobe, pa ih nisam samo čuo iz krezavih usta lažno uplakanih baba, ili iz pojanja dva popa kraj rake, nego kao da sam ih i video u svakom grumenu zemlje u koju sam uglavnom gledao. Čak i u pogledu trogodišnjaka s kojim sam se slučajno sreo, a koji je imao bistre, širom otvorene oči. Kao da su mi i one govorile:

„ Kako ćeš, proklet, naći novog kuma?!“

Slomljen, sa mirisom grobljanske zemlje koji se širio sa cipela, legao sam obučen na krevet, ni decu ne pomazivši, kad sam se vratio sa sahrane. Mrzeo sam u tom momentu i Vujicu Vulićevića, i Kneza Miloša, i sve ono što odiše izdajom i prolivenom krvlju. Mrzeo sam svoje prezime, mrzeo legende koje žive i koje izgleda i postoje da bi ljude mučile, ubijale, sahranjivale. Osećao sam se kao živ sahranjen. Ne, tu ni obrazovanje, ni zdrav razum, ni podrška najdražih nije pomagala. Ustao sam i otišao do police s knjigama. Uzeo onu najdeblju, najdalje gurnutu, onu koju najnevoljnije uzimamo u našoj kući, onu u kojoj su suvoparno, bez emocija ispričani događaji o krvavoj kumovskoj izdaji Vujice Vulićevića, o njegovom hladnokrvnom ( da li je bilo hladnokrvno?!) ubistvu kuma, voljenog u celoj Srbiji Vožda Karađorđa, i o Vujičinim patnjama potom dok je, zaboravljen, odbačen i od Obrenovića i svog srpskog roda, u mukama i bolovima čekao svoj kraj... Jana me samo nemo pogledala dok sam, sa knjigom pod miškom, ulazio i zatvarao se u sobu.

Probudilo me snažno sunce i težina preko pola lica. Kad ustadoh knjiga o mom najbolnijem periodu istorije Srba pade na pod. Nisam se sagnuo da je dohvatim. I hteo sam to i nisam hteo, a onda začuh tihi, skoro cvileći glas iz kuhinje. Jana je zvala. Bilo je vreme za porođaj. Samo sam šutnuo knjigu pod krevet i izišao. U susret mojoj Jani koja me je čekala držeći se nisko za stomak i grizući donju usnu, vidno drhtavu.

-Ne brini, mili... Krstiće ga neko iz naše familije... Mada znam da to nije po pravoslavnim običajima, ali nam se, molim te, ti vrati, budi uz nas. I ne brini... Možda će naići neko izdaleka pa ćemo ga okumiti...

Zagrlio sam je snažno koliko sam smeo, a da je ne povredim i poveo do kola, pa u bolnicu.

* * *

Bio je to, čini mi se, najtopliji i nekako najvedriji Uskrs koji pamtim. Na travnjaku iza kuće igrala su se deca, njih četvoro, obučeni u šarene bluzice ličili su mi na leptiriće dok su se jurili, gazeći cveće koje je Jana mesecima pre toga brižno gajila, ali je sad samo osmehnuta, odmahujući, gledala kako se ugiba i lomi pod njihovim hitrim nožicama dok su jedno drugom razbijali jaja, potom ih ljušteći i jedući. Kum i ja sedeli smo zavaljeni u pletene stolice držeći boce hlednog piva u rukama, posle obilnog uskršnjeg ručka. Ovo je bila godina kad je on sa ženom bio naš gost. Dogodine mi ćemo biti njihovi gosti, kao i prošle. Tako smo se nekako prećutno dogovorili. Kao što smo i inače , moj novi kum i ja, sve važne stvari prećutno obavljali, od onog prvog susreta u kafani kad sam, skoro očajan, pio i pričao svom bratu od tetke o problemu u kome sam se našao - da mi je četvrto dete već napunilo pet meseci, a još je nekršteno jer ja kuma nemam.

Sećam se, kao da je juče bilo, blagog dodira po ramenu i očiju toplih, skoro suznih, kad sam se okrenuo da vidim ko je to i šta hoće. Kraj mene je stajao mlad čovek, nisam ga znao, ne znam ni otkud se stvorio. Samo se spustio na slobodnu stolicu i rekao:

-Molim vas uzmite me za kuma. Ja ću vam krstiti dete. Nemojte me odbiti, kumstvo se ne odbija. Sedim za susednim stolom i čuo sam svaku vašu reč. Želim da vam budem kum...

Ostao sam bez reči. Gledao sam u nepoznatog čoveka misleći da se šali, prebirao po glavi šta sam sve rekao, a da je ovaj čudni neznanac to mogao da čuje, a onda kao da sam se odjednom naljutio, kao da sam poželeo da ga odgovorim, da mu ispričam sve o kumovskom krvavom prokletstvu Vulićevića ne bi li on od svoje namere odustao. Promucao sam:

-Ali vi ne znate sve. Ne znate....

Prekinuo me je

-Znam mnogo više nego što mislite. I želim da vam budem kum. Idemo u crkvu da zakažemo krštenje.

Dok sam gledao kako moj novi kum Milan drži na rukama malenu Milicu koju pop obilno poliva vodom i reže joj uvojak plave kosice, osetio sam kako mi suze naviru. I prvi put u životu sam bio nekako zahvalan, miran, a ne uplašen. Ali ipak nisam pitao, nisam istraživao, nisam hteo da tražim objašnjenje od kuma zašto, zašto je baš mene izabrao od svih na ovom svetu, on baš mene, jednog od prokletih Vulićevića da mu bude kum, izazivajući tako sudbinu da mu se na glavu sruči nešto ružno, nemilo, nehriščanski...

-Dobar je čovek, zato – bilo je Janino jednostavno objašnjenje.

Znao sam da nije samo to, ali se nisam usuđivao da pitam kuma sve dok on to sam nije hteo da učini. A izabrao je da to bude ovog Uskrsa dok smo mirni uživali u prazniku.

-Kume, ti znaš da se ja prezivam Gitarić? – pitao me je.

-Kako ne bih znao? – odgovorio sam, malo začuđen.

-A znaš li da smo mi, moja familija Gitarića, ustvari potomci Karađorđa Petrovića, potekli smo od Gmitra Petrovića, voždovog rođaka.

Ćutao sam, zbunjen. Ništa nisam razumeo.

-Znaš, kume, taj moj predak, Gmitar Petrović je, a da se o tome malo zna, tvog pretka Vujicu Vulićevića otrovao kad je on ono usmrtio slavnog Đorđa. Kažu da je Vujicu stigla posle kazna božija, pa ga napala neka bolest od koje je umro, ali ima i druga legeda koja kaže da ga je, ustvari, otrovao taj moj predak Gmitar da bi osvetio Krađorđa. A to sve opet na nagovor Miloša Obrenovića.

Ćutao sam,,u prvi mah ništa ne shvatajući, osim da je neki njegov predak otrovao mog pretka Vujicu da bi osvetio smrt koju je ovaj počinio. Razmišljao sam o Vujici, o kazni koja ga je , ako je tako, stigla, o nama Vulićevićima koji smo iza njega ostali, prokleti. O mom kumu, o njegovom pretku Gmitru i onome što je on učinio, nisam mislio. Veličina mog prokletstva nije mi dala da vidim i nečiju drugu muku osim moje.

-Misliš li, kume, da je ubistvo iz osvete manje zlo nego ubistvo iz zavere, ili ubistvo uopšte? – pitao je.

Ćutao sam, polako shvatajući njegov bol sličan mome, a za koji su bili krivi neki drugi, davno pokojni (ako imaju pokoja) ljudi, naši preci, čiji je greh nas sada objedinio i spojio, ponovo u kumstvu, da oprostom izmirimo te dugove.

-Nisam te slučajno našao, kume. Nisam slučajno bio u onoj kafani slušajući te kako govoriš o prokletstvu Vulićevića. Tražio sam te. Tražio sam nekoga od vas znajući za vaš bol, znajući za vašu kaznu bez greha.Želeo sam da kumstvom okajem i greh moga čukundede Gmitra Petroviča koji je mislio da mu je osveta dozvoljena. Želeo sam da tako sebi nađem miran san. Tako sam tebe našao u onoj kafani... – dopirale su do mene tihe reči moga kuma.

Pogledao sam u nebo. Suze su mi ga maglile, ali sam ipak video, video da je Bog velik.

Prvi put u životu duša mi je bila laka i čista.


Todora Škoro

__________________________

Ilustracija: Karađorđeva smrt - Đura Jakšić