Tokata
otrežnjenja
„To
nije dobra ideja“, mislio je dok je brižljivo pakovao svoju staru, ali još
dobru violinu, u još stariji kožni, po rubovima iskrzani kofer. Strepeo je od
današnjeg dana, od ludosti koju je direktor filharmonije odlučio da učini, kivan
na državu, na krizu, na ceo narod koji, ipak nije bio kriv. Svako se dovijajao
da preživi, sa manje li više stila, sa manje ili više para, sa manje ili više srama, ali je njegov direktor, zanesenjak,
isključivao sram i nemoral u borbi za opstanak, ma kako ona teška bila. Verovao
je da čovek treba da ostane čovek i kad je gladan, go, bos. Ulicama našega
grada ipak je bilo malo gladnih, golih, bosih, začudo, ili su se oni vešto
skrivali. Naprotiv, bilo je i onih vrlo sitih, vrlo lepo obučenih, i takvi,
upravo takvi već dugo su smetali ovom umetniku bez kompromisa, kad se, najzad,
odlučio na ideju za koju je ceo orkestar verovao da ništa dobro ne može doneti.
Naredio je da će to popodne provesti svirajući na ulici, na toj najprometnijoj
ulici u kojoj se nije moglo primetiti da veći deo ove zemlje gladuje.
Od
svih članova orkestra jedino se Filip usudio da ga pita:
„Šta
ćemo postići time? Kako će se to protumačiti? Ipak smo mi ozbiljna
institucija...“
„Kako-god“,
odgovorio je namršten. „Svako će protumačiti to u skladu sa sopstvenom dušom.
Ako je prazna, isprazno će biti i tumačenje. Ako je ima, naša misija će postići
cilj...“
Nije
Filipu baš bilo jasno koja je to njihova misija, ali je pretpostavio da je to
očajnički pokušaj da se skrene pažnja na kulturu, na jad u koji je zapala u ovo
doba krize, krize morala pre svega. Već dugo koncerti su svirani u sve
praznijoj sali, plate umetnicima nisu
isplaćene skoro pola godine, a način da se stanje poboljša nije bio ni na
vidiku. Ipak, nemaština je zahvatila sve, a kultura nekako prva bude na udaru,
tako je uvek bilo, mislio je. Pa, ipak, preživi se. Na sreću, uvek u kući u
kojoj ima umetnika, postoji neko ko je racionalan, neko ko ume da se snađe da
ga nemaština ne slomi, nego se bori, zarađuje hleb, plaća račune, odgaja
decu... Sa nežnošću je pomislio na svoju
Emu, borca i lavicu koja nije dala da trpeza ostane prazna, da on ostane bez
svečane košuje za nastupe, da njihova mezimica, sad već studentkinja, vikendom
sedi u kući nego je doterana i namirisana izlazila u grad kao i sve njene
drugarice. Zabrinuo se pomislivši na Mariju, njihovu kćer, lepu i pametnu, ali
u duši ogorčenu, to nije mogla da mu sakrije. Da bi sprečila tu ogorčenost da
nabuja njena majka je ni iz čega stvarala dinar koji bi ulagala u nju, u upis
godine, u haljine, baš lepe haljine. Pitao je jednom Filip Emu ne preteruje li
malo sa trošenjem na Mariju i hoće li njihov kućni budžet to moći da izdrži,
ali je ona samo odmahnula kategorično rukom i rekla:
„Za
nju mora da ima. Radim i honorarno...“ Onda je zaćutala, i dodala zasuzivši:
„Pozajmila
sam od mojih roditelja lani... Mnogo para. Ali je sve otišlo. I nije to
najgore. Nije najgore ni što oni ne očekuju da im to vratimo, niti ćemo im
vratiti... Najgore je što ni to, ni sav moj rad nije bio dovoljan nego je naša
devojčica morala da počne da radi. Da, i to naporan posao hostese u nekom
luksuznom hotelu, svakoga vikenda do kasno u noć... Dobro je plaćaju, kaže, baš
dobro, i zadovoljna je, ali je ja, moj Filipe, ponekad čujem kako plače u svojoj
sobi i to me boli, boli...“
Filip
je ćutao. U prvi mah je pomislio da odgovori ženi kako to nije ništa ni strašno
ni neobično, pa i oni su kao studenti radili, ali pomisli tad na noćni rad, na zahtevne goste u luksuznom
hotelu i to ga sneveseli. Njihova devojčica je bila nežne građe, pitao se kako
izdržava taj napor. I upitao ju je sutradan da li joj je teško na poslu, smušen
kao i svaki otac koji shvati da je podbacio u ulozi hranitelja porodice. Trgla
se naglo na to pitanje, a onda neodređeno odgovorila:
„
I lako je, i teško, tata. Zavisi...“
Onda
je otišla da se spremi a Filip je sa nekom mešavinom stida, zabrinutosti i
ponosa gledao kad se pola sata kasnije pojavila iz svoje sobe u prelepoj
haljini cvetnog dezena kakve su sad bile u modi i kranula na posao. Ovlaš ga je
poljubila, a njemu su pred očima još dugo titrali beli ljiljani kojima je bila
ukrašena njena raskošna haljina.
Dan
je bio sunčan, ali ne i pretopao, pa je gradsko jezgro bilo puno šetača. Oni,
sa violinama, oboama i saksofonima, u smokinzima na kojima je samo pažljivo oko
moglo da prebroji mnoge godine,
privlačili su pažnju i dok su samo prolazili šetalištem. Kad su se zaustavili i
počeli da sviraju, vrlo brzo se u širokom luku oko njih skupila masa sveta.
Svima je u očima video začuđenost, to ga nije čudilo. Zaćuđen je bio i on, ali
je sa nelagodom nastavio da svira, i dalje misleći kako ova ideja nije dobra. Direktor
filharmonije, naprotiv, bio je kao u
nekom zanosu. Uzdignute glave, stajao je sa strane, njišući se u ritmu muzike,
a onda, kad je melodija završena, stao je pred orkestar i svečano objavio:
„
Idemo još na jedno mesto da sviramo. Njima svakako moramo da pokažemo da
postojimo!“ A onda je odlučno krenuo ispred orkestra koji ga je nevoljno pratio.
Filipu je već bilo dosta. Možda je on konzervativan čovek, ili možda nijie bio
dovoljno ogorčen, ali ovo poigravanje sa umetnošću na ovaj način je već počelo
da ga vređa. Nije želao ćak ni da osmatra lica gledalaca ne bi li video
reakciju, nije imao snage za to. Zato se pitao zar to nije bilo dovoljno i šta
je to još smislio njihov direktor koga su se fotografi, niotkuda se stvorivši, fotografisali izbliza sa sve onim njegovim
prkosnim izrazom i Filipu je već bilo muka što će sutradan uz jutarnju kafu, na
stranicama koje bi treblo da govore o kulturi, gledati slike njihovog orkestra
kako se ponižava, sad je o tome već tako mislio.
Mladi
oboista koji je stajao do njega tiho se zakikota:
„Sad
ćete tek da vidite šta je cirkus!“, reče mu.
Filip
ga zamoli da mu objsni, a kad mu je mladić ispričao da je saznao kako će ih direktor
povesti da sviraju ispred kafića u kome sede jedino devojke sumnjivog morala i
buljuk bogatih, uglavnom praznoglavih, ali bahatih ljudi kojima je jedina
svetinja novac koga inače imaju jako mnogo i koji, kao na pijaci, tu biraju i
kupuju najlepše devojke među njima, koje nemaju protiv da budu „kupljene“,
naprotiv, one su tu i došle da se ponude, da se prodaju, za poveliku svotu
novaca, Filip je ostao zaprepašćen. Čuo
je on da takvo mesto u gradu postoji, ali nekako nije verovao, mislio je da je
to neka od onih urbanih legendi, čista izmišljotina, ali sad kad mu je oboista
rekao da idu upravo tamo, gađenje koje je već bio počeo da oseča pretilo je da ga natera na povraćanje. Ćuteći
je išao ukorak sa orkestrom, na dati znak se zaustavio, sve vreme gledajući u
kaldrmu pod nogama, mrk, ponižen. Svirao je kao u snu, ne misleći na note, na
to hoće li pogrešiti. Želeo da se ovaj cirkus što pre završi i da ode kući. A onda je odjednom pomislio kako to njegovo
zabijanje glave u pesak i jeste upravo ono protiv čega je direktor njihove
filharmonije želeo da se bori ovim izlaskom na ulicu, ovim suludim činom. Tek
tad ga je u trenu razumeo. To što on, Filip, kao i većina poštenog sveta ne želi da misli
da kal i nemoral oko njih postoje, ne znači i da ne postoje. A on je sad tu,
suočen i sukobljen sa tim svetom, stoje jedno nasuprot drugome kao kobra i
mungos i sad više nije trenutak da Filip
gleda u vrhove svojih cipela, nego da podigne glavu i suoči se sa jadnom
stvarnošću, i ove i one od dve zaraćene strane.
Prvi
pogled mu nije govorio ništa posebno, ili on nije bio vičan takvom prizoru.
Gomila sveta za stolovima, ali da, doteranog sveta, veoma lepih devojaka i
manje lepih, ali ne manje doteranih muškaraca. Prelazio je pogledom sa lica na
lice. Sa punih, koralnocrvenih usana devojke koja se mazno naslanjala na rame
podebelom i postarijem gospodinu koji je u ruci nervozno vrteo zlatni Dipon. A
onda je osmotrio lica četiri devojke, u sjajnim i previše dekoltiranim
haljinama za ovo doba dana. Sedele su same, ali ustreptale, afektirale i bacale
poglede okolo. I kikotale se preglasno. Od tog sjaja i šarenila, od istine koja
mu je blesnula pred očima, Filipu se već vrtelo u glavi. Aplauze i osmehe pune silikona
i simpatija sa napućenih usana, doživeo je kao šamar. Okrenuo je glavu, dosta
mu je bilo svega, ali je tad krajičkom oka, za najudaljenijim stolom, video
lepršavu tkaninu sa šarama belog ljiljana. Zateturao se. Pomislio da sanja, da
greši, a onda video žensku priliku u toj haljini kako se nevešto zaklanja iza
širokih ramena nekog muškarca, sedog i sa perfektno oštucanom bradom. Uspela je
samo da sakrije lice, a duga plava kosa koju je Filip to jutro
kradom, dok je još spavala, poljubio i tiho izišao iz njene sobe, vijorila se
na suncu i povetarcu. Kao i svilena Kavalijeva haljina sa belim ljiljanima.
Osetio
je tad kako gubi svest.
Todora Škoro
___________________
