PUT

PUT

u potrazi za bogom obišao je

pola sveta

a trebalo je samo da se osvrne  

i pogleda u oči detetu

iz čijih je cipela nesmotreno

požurio da ode

Todora Škoro.

SJAJ NA DNU ISPITKA*

"Zlatni Pek", u suton...

SJAJ NA DNU ISPITKA*

Postoje, govorio si,

na trećoj okuci reke Pek,

sićušni ljudi koje mogu da vide

samo oni čistoga srca

I kad im se ukažu

i u svoje kolo ih povedu

zasvetluca zlatno grumenje

da namami pohlepne

Tada Pek nestvarno nabuja

i odnese bar nekoliko života

I nikada tu enigmu nisu mogli

da reše čak ni najstariji

ispirači zlata

dok su ispitke*, uglavnom prazne,

okretali nizvodno

i gazili rekom bojažljivo

kao po legendi

*Ispitak – stara drvena naprava za ispiranje zlata

                                                             (Todora Škoro)

TREN PRIČE U OBNOVLJENOM BKG-u

Posle trogodišnje pauze Balkanski književni glasnik (BKG) ponovo radi!
U izboru Dušana Gojkova, glavnog urednika ovog književnog portala, u prvom broju obnovljenog časopisa mesto su našle i moje izabrane tren priče, kao najava skorog izlaska knjige.
Priče se mogu pročitati OVDE.

______________________________

NOVA USEKOVANJA

Ples smrti, Muris Čorbić

NOVA USEKOVANJA

nije se promenilo ništa još od

irodijade

samo je igra sedam velova

lukavih saloma što mute um

postala vrtoglava

da glava neosetno padne 
kao na drum pohabana potkovica

Todora Škoro.

ČAR-STIHOVI JASMINE MALEŠEVIĆ

Ovih dana oglasila se šestom pesničkom zbirkom. Jasmina Malešević (1962.), pesnikinja iz Beograda, novim poetskim ostvarenjem "Čarna šuma" (izdavač Print 2 Print), kako u pogovoru kaže Nenad Novak Stefanović, javlja se "u prepoznatljivoj tematici metafizičke erotike, ali u jednom svežem ključu za čitanje prepešačenih osećanja.Dosledna u temi, kao da sebe time sebe izaziva i ohrabruje na traganje, blisko lutanju, za novim jezičkim damarom (...)"

PLAMENA LJUBAV U OBILJU MEDA

            Kao i svaki dosadašnji poetski iskorak Jasmine Malešević, i ovaj je od sedam milja.

            Njeno novo stihotvorenje, formom lirska poema, ili poetski roman, a sadržinom oda žudnji i strasti na jedan jedini, čini se ispravan, panteistički način, kao i znalačkim izborom  pesničkih sredstava, spoj je antičke i moderne poetike kakav se retko sreće.

            „Čarna šuma“ u svojim stihovima krije jednog setnog i melanholičnog Tagoru, odiše prečistom senzualnošću jedne „Pesme nad pesmama“, ali i manirom izabranih savremenih, modernih pesnika.

Imenovanjem svojih lirskih „junaka“ u Lepu Devojku i Lepog Pesnika Jasmina Malešević nepogrešivo naglašava suštinu pevanja (lepota, pre svega!), ali i suštinu života, a  žudnju, strast i ljubav sasvim precizno naziva Čarnom šumom. U toj šumi i slavuji i med, i lišće i Ognjeni zmaj, i Čarna ptica, i ples, i Čarobnjak i mahovina,  u toj vrtoglavoj strastvenoj igri imaju svoje tačno određeno mesto, oni su vojnici u ovom ratu za dosezanje žudnje. Hrabri, kao i pesnikinja, da zakorače u tu čarnu (crnu, mračnu, neispitanu, opasnu, čak) šumu, da u njoj pronađu svetlost, da od nje (žudnje) načine Svetlost, jer ona to svakako i jeste.

A kad se žudnja dosegne, ostaje jedno izvađeno srce na dlanu da kuca, a drugo, usplahireno, kreće iznova da ga traži, kao na početku. Jer...

       
Voda kruži
svojim tokovima.
Život kruž
svojim bolovima.

Onda na red dolazi isceljenje, vidanje rana. Ili neverica? Ili novi san? Ili taj isti, jedan, jedini, koji se nikad ne završava?

Analogija  ljubavne žudnje sa potrebom pevanja (pesništvom) snažna je toliko da u ovoj  poemi oni postaju jedno.  Onako kao što se cela Priroda zaveri da se željeni ljubavni zanos ostvari, isto tako se Duša Sveta zavetuje da će i pesma večno teći. Jer, zna dobro pesnikinja,  da je na početku bila Reč, i da će je uvek biti. I da je moć Reči vrhovna.

„Jedan krik je dovoljan

da nestanem.

Jedna reč je dovoljna

da poletim ka tebi“. kaže ona.

            U  naizmeničnom neskrivenom izlivu osećanja dva lirska subjekta, ovo delo, započeto zaista kao epistolarna forma, dozvoljava mogućnost čitanja i potonjih stihova kao svojevrsnog epistolarnog poetskog romana (ili poeme), ali sada na jednom drukčijem, mentalnom, ili pre emocionalnom nivou, što čitanju daje dodatnu draž i što pesnikinju-tvorca izmešta na jednu novu poziciju, ni mušku, ni žensku, nego na poziciju univerzalne ljubavi.

            „Čarnom šumom“ je Jasmina Malešević uspela da jedan intimni doživljaj ljubavi i žudnje iskleše u jedan svevremenski osećaj. Njen poziv Lepe Devojke Lepom Pesniku da u šumu dođe, ujedno je i poziv pesničke čarobnice Malešević svojim čitaocima, koje će ona potom vešto voditi kroz sva bespuća, ali i sve lepote i slasti, a onda ih i osloboditi straha. Straha od žudnje, straha od ispunjenja, straha od eventualne boli. I sve to obilno će zaliti medom, da zauvek ostane sladak ukus u ustima, kao onaj sa tela njenih šumskih ljubavnika, na koje je tako obilato kapao.

Todora Škoro

 (Predgovor knjizi "Čarna šuma")

______________________________________

U RASKORAKU

Tommy Ingberg 

U RASKORAKU

onaj jedan pogrešan korak

u trenu dvoumljenja

kad ti se učini da te je napustio bog

taj tren i taj korak koji načiniš

i potom kreneš za njim u nadi da ćeš ga stići

i okrenuti mu smer

tvoja su kob

i nema puteva raznih

i nema bespuća

ima samo tog koraka koji slepo pratiš

svestan razdaljine koja se između vas uvećava

i slabašne nade da će on najzad nestati na horizontu

kako bi i ti mogao

da se odmoriš

i ponovo budeš svoj

Todora Škoro

TAMO GDE UMIRE PESMA

Lujo Ložica: Akt

TAMO GDE UMIRE PESMA

ja sam tvoja pesma, govorila je

i mrvila golim bedrima njegove stihove

a on je na njenim trepavicama

dok ih je sklapala u slow motion-u

video opet zalud prosuto seme

i par metafora

kako izdišu u klimaksu

Todora Škoro

ANĐELI

ANĐELI

gledao je u nebo

i čekao svoju pticu

a onda sasvim bešumno

izrasla su mu paperjasta krila

i eno ga gde među zvezdama leti

i neće na moje rame da se spusti

kaže nije još vreme

(za) anđele

(Todora Škoro)

TO NIJE ZA DECU (kolumna)

Dvadeseti je u mesecu, dan za novu kolumnu...

Kolumna Todore Škoro: TO NIJE ZA DECU

Kada ste poslednji put čuli ovu rečenicu, a da to nije bilo u vašem detinjstvu? Kada ste je poslednji put izgovorili? I da li se uopšte ta rečenica na kojoj je moja generacija bila vaspitavana, uopšte igde više izgovara?

Ne protivreči se starijima; ne sedi se u njihovom društvu, ako to ne mora, dok vode razgovore koji nisu za decu; ne diraju se stvari koje nisu za decu; ne gledaju se emisije na televiziji koje, takođe, nisu za decu; ne koriste se ružne i nepristojne reči, jer to takođe deci ne priliči... I još mnogo toga što „nije za decu“ učilo nas je kako da pravilno odrastamo, kako da budemo bolji ljudi.

Danas deca imaju zakon koji ih štiti, a koji i ona sama, u svojoj domišljatosti umeju vešto da (zlo)upotrebljavaju i da se na njega pozivaju, tvrdeći da su ugroženi u svojim pravima. Nedavno, na nekoliko mesta čula sam i opravdanje roditelja da je upravo taj zakon o dečjim pravima ono što ih sputava da svoju decu vaspitavaju drukčije, strože. Samo izgovori, naravno. U opštoj trci sa vremenom, za zaradom, najčešće se pušta da decu vaspitavaju učitelji, ulica, internet. Ovaj je poslednji „učitelj“ čini se najpogubniji, ali kao da više nema načina da se deci ograniči njegova upotreba. O kontroli sadržaja koji koriste da i ne govorimo, sve dok se ne dogodi nešto ekstremno, nešto strašno nekom (vašem, mom, prijateljevom) detetu, pa iziđe na videlo koliko toga se tu radilo što „nije bilo za decu“... Ali se o tome najčešće ne misli, odnosno misli se na sasvim pogrešan način: Ne bi moje dete to... Zaboravljajući da je dete ipak samo dete i da je tanka nit od onoga šta bi trebalo do onoga šta će ono učiniti, navedeno raznim ovakvim „učiteljima“.

Gledam često i fotografije rumenih nasmešenih beba koje „poziraju“ sa mobilnim telefonima kraj uha, ovekovečeni rukom presrećnih roditelja. I sve češće čujem da je najbolja igračka koja će umiriti bebu koja uporno plače, upravo ovaj aparat. Ne znam da li su probali sa krpenom šarenom lutkom, ili sa tihim pevušenjem svome detetu. Neću ovde da govorim o štetnosti ove sprave, to znaju valjda i takvi roditelji, ali ću rečenicu „nije za decu“, na kraju ovog sasvim kratkog utiska zameniti jednom drugom: Nije (svako) za decu.

TUGA SA ISTOKA

TUGA SA ISTOKA

Jutros mi neka troma tuga

vezuje ruke u stotinu čvorova

I osećam

kao kad nailazi pesma

a ja je stidom zbog umršene kose

i bosih nogu dočekujem nespremna

na istočnom prozoru kuće

I ne znam

da li je za sve kriva razbeharana trešnja

ili je sasvim nepozvana

ta troma tuga došla

da me u stotinu čvorova

 veže

 (Todora Škoro)

NAJLEPŠA SLIKA U LUVRU

NAJLEPŠA SLIKA U LUVRU

To nije muzej to je grad

gunđala si dok smo hodali

bezbrojim hodnicima Luvra

ostajući bez daha pred svakom slikom

i kad smo najzad stigli pred

najmisteriozniji osmeh

ja sam pokušao kao i svi naivni da ga razumem

utopivši se u njega i zadivljen i razočaran

(svojom nemoći)

ti si se umorna spustila na kameni stepenik

izula tufnaste espadrile i masirala

svoja mala bela stopala

ne mareći što će nas zbog toga izbaciti

a ja sam opčinjen stao pred tom slikom

(uz još nekoliko japanskih turista

koji znaju vrednosti malih stopala)

kao pred najlepšom

koju sam poneo iz Luvra

(Todora Škoro)

NADA

NADA

ima li ičeg tužnijeg

od sunca u tvome zatvorenom prozoru

koje, kao i ja, nastavlja da te traži

čak i onda kada su ptice koje si hranila

odustale od verovanja

da ćeš se opet na njemu pojaviti

nasmejana

i utoliti našu glad

Todora Škoro

U IZBEGLIČKOJ KOLONI

 

U IZBEGLIČKOJ KOLONI

Poneo sam to parče žive slike

krišom sam ga jednim okom ukrao

ispod majčinog pazuha

dok me je privijala na jecave grudi

kao i ostale matere svoju decu u koloni

Naraštaj novi izgnanički

Poneo sam to parče zavičaja

u bistrom oku plavokosog dečaka

i sad ga tek ponekad u osami razvijem

na praznim dlanovima

i plačem, plačem sve suze koje

tada nisam umeo

                                                                                 (Todora Škoro)

USPOMENI NA MALU AMRU MEMIĆ IZ GACKOG (1978-1992.)

USPOMENI NA MALU AMRU MEMIĆ IZ GACKOG

(1978-1992.)

Obnevide mnoge oči u ratovima

ali će u svakom ostati neke dečije

koje će, kao Amrine, videti ko je

potegnuo bombu-kamen

i koje neće umeti da lažu.

A kad ih sutradan na proplanku nađu ugašene

reći će da je to samo rođačka osveta

ne i ratni zločin.

I nastaviće, slepi, da ubijaju

I neće osećati strah

pred budnim očima dečijim

(Todora Škoro)

* Pesma je inspirisana istinitom pričom o devojčici Amri Memić koja je stradala od rođačke ruke jer je bila svedok zločina o kome nije htela da laže. Tekst se može pročitati ovde 

ČEDOMORSTVO

ČEDOMORSTVO

Vrisak rodilje pamte samo kćeri,

govorila si i svijala se pod moje

pazuho kao fetus,

sećajući se.

Oštrila očnjake o moje želje očinske

i smejala se groznim grohotom

a ja nisam znao šta više da učinim

nego da tvoje jedino dete

postanem,

da čekam da me rodiš

i da zaboraviš kako si se svog krika

odrekla zauvek.

A šta ako kćer bude, čikala si me

A šta ako kćer bude?

(Todora Škoro)

* Ilustracija: slika Nade Krstajić

LUTKARSKO POZORIŠTE

LUTKARSKO POZORIŠTE

Na premijeri

moskovskog pozorišta Obrascov
sasvim nenadano se pokidala nit 
koja je u veselom ritmu

pomerala desnu nogu lutke-igračice

I niko nije primetio suzu u oku

zlehude marionete

dok se njena obešena noga njihala

bezuspešno pokušavajući da izvede

poslednji galop kan kana

Zavesa

Zvižduci

Kraj spektakla

                                                                                                        (Todora Škoro)

ЗАВЕТОВАН (песник)

ЗАВЕТОВАН

(песник)

Инок је рéчи

Монах који се блага домогао,

не одрекао

Његова је пустиња пуна извора

а испосничка келија дарова

за намерника

који од варљивости

света

пожели да се

спасе

(Тодора Шкоро)