уторак, 29. март 2011.

ПИСМО КЋЕРИ У ТУЂИНИ


ПИСМО КЋЕРИ У ТУЋИНИ


Ослушни кћери Смиљана


Пропупели бехар те опет невиношћу зове

да руком руменом га као некад милујеш

Да на груди девојачке га свијеш уздрхтале

и скријеш тако жар пред драганом својим


Ослушни кћери Смиљана


Испод стрехе песма две загрљене кумрије

што не умеју да поју ако остану саме

Оне ти дане мајци јадној и самотној веселе

док твоје скуте беле замишљам усред таме


Ослушни кћери Смиљана


Жалобно цвили наша стара капија чекалица

кад је тек путник намерник отвори место тебе

и оде брзо погнута лица напојен водом и болом

који ова старица не уме са скрије


Ослушни кћери Смиљана


Све радости за којима си на далек пут пошла

И ако ти и сад умилније од кумрија поју

И ако те ни бехар ни завичајни ветар не зову

Нека ти је проста ова жеља мајчина


Ослушни кћери Смиљана.



Тодора Шкоро

петак, 25. март 2011.

ZAVEDEN


Obično ne obraćam pažnju na ostale putnike u metrou. Uđem, sednem i za tih pola sata vožnje detaljno prelistam novine za šta naravno nemam vremena dok sam na poslu, a tek kod kuće to nije izvodljivo. Jer, spadam u one vredne muževe, brižne očeve, dobre domaćine, pa tu onda ne ostaje mesta za izležavanje i čitanje novina.

„Korupcija u vladi“ – bio je glavni naslov koji mi je privukao pažnju. Počeh pažljivo da čitam tekst, kad mi iznad novine, tamo preko puta na sedištu, klateći se lagano i vrlo, vrlo graciozno privuče pažnju jedna ženska noga. U tankoj, najfinijoj čarapi, prekrštena preko druge, savijene negde pod sedište, njihala se lagano, otkrivena do iznad kolena, suknjom nemarno zadignutom, ali tek do granice pristojnosti. U crnoj lakovanoj cipeli, mekanoj i ne previše visokoj, kao da je igrala neku svoju igru, mameći moj pogled, skrećući ga sa novinskog teksta na sebe uporno. Zbunih se. Nisam spadao u ženskaroše, nisam nikada, ili skoro nikada zagledao lepe ženske prilike kraj kojih sedim ili prolazim, ali me ova vretenasta noga, nežne a zategnute kože, što ni fina čarapa nije mogla da sakrije, neumoljivo privlačila.

„Radi li to namerno?“, pomislih i pogledah u lice žene preko puta. Zagledana kroz prozor, izdignute brade, zamišljena, nije delovala kao da želi ma koga da zavede, makar i nenamerno. Ipak, nekako sam osećao da je svesna utiska koji izaziva, a njen blagi dodir rukom po kolenu, kao da ga miluje, uverio me u to. Da, bila je svesna lepote prizora koji je otkrila putnicima. Inače je bila obična. Jedna sasvim pristojna, uredna mlada žena osrednje lepog lica, i svega drugog osrednjeg, osim te božanstvene noge koja se njihala, mamila, zavodila...

Krajičkom oka primetih da su i ostali putnici pogledali prema njoj, uživajući u lepoti njenih gležnjeva, kolena, lista... Stanice su se nizale, ja sam se pravio da čitam novine, ali sam ustvari uživao u prizoru lepog ženskog dela tela, kad primetih da se noga unervozila. Zastala je u njihanju, pa ubrzala, pa je njena vlasnica rukom brzo i skoro nervozno dotakla, povukla dugu lepršavu suknju preko kolena i ja shvatih da se dama divnih nogu sprema da ustane i iziđe. „Čemu nervoza?“, pomislih zbunjen.

Ustala je, duga suknja pade sve do gležnjeva, pokrivajući malopređašnji divni prizor, a ona zakorači prema vratima. Kad načini drugi korak, celo telo joj se iskrivi na jednu stranu, a ja uočih ispod duge svilenkaste suknje jednu lakovanu, nežnu, a drugu grubu, sa đonom debelim desetak centimetara, cipelu, koja ipak nije mogla da prikrije osakaćenost.

Dok je izlazila brzo me pogledala u oči. Video sam u njima mešavinu bola i prkosa, mržnje i patnje. U mojima, mora da je bio šok. Njen jetki osmeh je to potvrdio. Izvesno, navikla je bila na to.

Todora Škoro

четвртак, 24. март 2011.

IZ ORMANA SEĆANJA


-Umrla je, dušo – jedva je razumela majčin grcavi glas iz slušalice.

Ćutala je, sekundu-dve, činilo joj se večnost. Čekala da je preplavi tuga ( jer šoka nije moglo da bude, znali su svi da je tetka jako bolesna i da će se teško izvući), čekala je suze, uznemirenost, više zbog potresene majke nego zbog smrti njene mlađe sestre, ali – ničega nije bilo. Samo je majka jecala o tome kako je dobro, kako je baš dobro što je otišla juče da vidi sestru, („i ona je to rekla dok je još mogla da govori!“ mucala je), kako joj je izdahnula na rukama tik na ulasku u bolnicu gde bi joj možda pomogli...Kako...

Dok je majka ridala i opisivala poslednje minute s tetka-Lenom, Jani je iz sećanja iskrsla mala, šarena haljinica, sa uzdužnim smeđe-crvenim prugicama i satenskom mašnom ispod grudi, krojena onako kako se uvek kroje haljinice za petogodišnje devojčice. Ni prohujalih trideset godina nisu uspele da izbrišu iz sećanja nijanse tih štrafti i mekoću satena kojim se, ponosna, igrala pred drugaricama, od onog dana kad joj je tetka donela taj veličanstveni poklon, tu, bila je ubeđena, najlepšu haljinu na svetu.

Tetku kasnije nije viđala često, ali kad-god jeste, ili kad bi je neko pomenuo, od svih stvari vezanih za nju, ona se uvek sećala te haljinice. Proklinjala je kasnije, kao odrasla , sve tekstilne fabrike sveta koje nisu više nikad proizvele takvu, baš takvu tkaninu. Nije je našla ni u jednoj radnji, a htela je, htela da sašije upravo takvu, onda kad joj je majka nevoljno priznala da se uopšte ne seća šta je uradila sa haljinicom njenog detinjstva. Bila je ljuta na mamu, htela je da ponovo stvori izgubljenu uspomenu, a onda shvatila da za tim nema potrebe, da je tetkina haljinica zauvek ostala u ormanu njenog sećanja, samo ga je trebalo otvoriti.

I sad, dok je mama već umornim i smirenijim glasom pričala o detaljima za sutrašnju sahranu, Jani su titrale pred očima smeđe-crvene pruge. Stisla je dlan jako, kao da želi ponovo da oseti mekoću satena, a onda polomi svoj dugi, lepi, manikirani nokat. Pogleda u ruku, kao osakaćenu bez jednog nokta. Oseti da joj suze klize niz obraze. Još iz rane mladosti joj je ostala navika da zaplače uvek kad polomi nokat.

„Bezbroj sam haljinica kupila i ja mojoj sestričini kad je bila mala. Hoće li i ona mene pamtiti bar po jednoj?“ – pitala se.

Suze su nezaustavljivo tekle.

Todora Škoro