недеља, 31. октобар 2010.

Noćna



ruke mi pune
meseca
a oči zvezda
nebo mi daruješ
oslobođeno straha
od svitanja
a ja
sunca sam
željna


Todora Škoro
_________________

четвртак, 28. октобар 2010.

Jekin




Nepovratom bruje
tvoji tragovi

kao damari
umirućeg

kao crni
svatovi

kao usud
surovi



Todora Škoro
______________

уторак, 26. октобар 2010.

Vatrena


Zaroni me u božure

kao u naručje

Božije


večnim plamom

crvenim

da svetlim


da raj i pakao

strašću

obojim


granicu da im

izbrišem

da ih spojim


moj pali anđele

greh grehom

iskupi


svu od požude

u božure

zaroni me



Todora Škoro

__________________

понедељак, 25. октобар 2010.

Pohara


Samo si seme stida

zasadio,

orao i trovao

mi dušu

željnu

A bolje da si je

jalovom,

i bolje da si je

ranjenom ostavio

nego što si je

sramom oplodio

pa sad neželjeno čedo

iščekuje

da sa njim zaplače

bezglasno.



Todora Škoro

___________________

субота, 23. октобар 2010.

Kal


Poganom oku
ni biser
nema sjaj
Bolna je istina
novozavetna
Lepota se
ne daruje onome
ko ne ume
da bude
obasjan


Todora Škoro
___________________

среда, 20. октобар 2010.

TVOJA VILA




( Za ratnika Isaka)


Veliki moj Dečače,

ono što voliš nisam ja,

meni ni nalik nije.

I ako kažem

da za sve su krivi stihovi

i rime,

i tvoj bol koji si

u mome poznao,

veruj mi.

Al’ budi srećan i voli!

Pa makar mene lažnu,

pa makar mene nevažnu

u vilu pretvori,

i neka gori,

i neka boli,

znam, tek za tu vatru

vredi živeti...

I ne misli šta znakovi

pored puta znače,

i ne prihvataj kada te plaše

da nikada nisam ni bila,

da sam zalutala u tvoju bajku vila,

da ostaćeš sam,

kao i pre mene,

Moj veliki Dečače...


Todora Škoro

_________________________________

субота, 16. октобар 2010.

Pobuna


otet maglama
novembra
mi izmičeš

tumaram
među licima
što bole

sklapam oči
da sunce
nađe put

put do duše
što ne pristaje
na laž


Todora Škoro
_________________

петак, 15. октобар 2010.

Ratniku ljubavi




Odbaci štit,
Ratniče,
sa njim ili na njemu
to u ovoj bici ne važi.
Ukradi tek plam
sa svoga mača
i zapali ovo u grudima,
drhtavo, nežno,
koje ne ume da se
brani.




Todora Škoro
___________________

уторак, 12. октобар 2010.

Kako ti ljubiš


Tako ni bog
na vratima raja
ne ljubi pravednika,
ni nečastivi
u najluđim
iskušenjima grešnika,
ni verna ljuba
pristiglog ratnika
Niko nikoga tako,
plameno, u zenicu,
posred oka.
Drsko, duboko,
kao da smrt
izaziva


Todora Škoro
_________________

недеља, 10. октобар 2010.

Poraz


godinama gledaš

sunce u mojim

očima


a ni ruka ti

nije topla

kad je dotaknem



Todora Škoro

____________________-

среда, 6. октобар 2010.

Iskonska


Uzmi me

pred svitanje
kad trube zatrube,
zaječe gajde,
ma ajde uzmi me,
dok tupan tupa
i vrište zurle,
a petlovi poju
onu moju i tvoju,

Uzmi me

u zmijsko klupko
uvij me,
opij me pojem
dok poljem cvile
vetrovi,
otruj me vinom
pijanim

Uzmi me

pa neka usnim
na usnama tim
opojnim,
samo mi šapni ime
dok noć uzmiče
pred svitanjem

Uzmi me


Todora Škoro
_________________________

понедељак, 4. октобар 2010.

SMAJLI


Srkutao je davno ohlađeni čaj od nane i pitao se kako doskočiti sivom i neprijateljskom danu koji mu je ulazio kroz prljava prozorska okna. Da spusti žaluzine, upali lampe i pusti neku ralaksirajuću muziku, nije hteo. Muka mu je bilo od tog, i takvog, varanja stvarnosti. Pogledao je na rasklopljenu pisaću mašinu na stolu, ali ga je pogled na korpu punu zgužvanih papira podsetio na noćašnji nedostatak inspiracije, pa je odbio svaku mogućnost da je sada drukčije. Nije imao nijednu ideju, nijednu gotovu rečenicu u svesti, ili bar jednu reč, za koju bi se uhvatio, a onda bi pisanje krenulo samo od sebe. Znao je da ne bi napisao ništa. Jutros ne.

A hteo je, hteo da doskoči tom sivom danu, neprijateljskom, koji je i sitnom kišom koju je sad slao, pretio da ga uguši. Ne razmišljajući, dograbio je kišnu kabanicu sa čiviluka i izjurio napolje. „Nevolji u susret, pa ćeš je lakše pobediti. Ili će te ona progutati“, smejao se sam sebi, dok mu je oštar, ledeni vetar, bacao igličaste kapi kiše u oči, u usta, čineći da nije ništa video, nego samo osećao hladnoću, sivilo, i poraz. Da, pomislio je, poraz se ovako oseća. Ipak, negde u njemu, neko junačno zrnce ga je teralo napred, vlažnim i klizavim trotoarima, i slušao ga je. Njegov umetnički duh još davno ga je bio naučio da sluša ta zrnca, te nejake, tanane glasove iz sebe, iz kosmosa, ko zna odakle, kako bi mogao da preživi sve sive dane svoga života.

Zaustavio se kraj jednog ulaza sa nadstrešnicom, uočivši u njemu izbočinu od kamena, nešto nalik na klupu, ili žardinjeru, ko bi ga znao, ali na šta je mogao da sedne i nesmetano posmatra, zaštićen od vetra i kiše, prolaznike, nevreme, sivilo i poraz.

Mokre i žurne prilike promicale su kraj njega, svi odreda pognutih glava, pa nije mogao da im vidi lica. Nije ni morao, znao je da su bila namrštena, stisnutih usta, kisela, sa psovkom koja samo što ne izleti. Vonjali su onim jedinstvenim mirisom pokisle vune, nedovoljno čiste, kakvi su bili njihovi kaputi, uglavnom tamnih, ugašenih boja. Poželeo je da vidi jedan, bar jedan žut, ili crven kaput, čini se da bi mu bilo lakše. Nigde ga nije bilo. Kao dobrovoljno, i kao po komandi, svi i sve je utonulo u sivilo. Kao da nikome nije bilo stalo da se tom sivilu odupre, da ga pobedi, kao njemu. Čak su i kišobrani bili tamni. Onih šarenih, dečijih nije bilo, vreme za odlazak u školu je več bilo davno prošlo, pa nigde mališana na ulici nije bilo. Nasmešio se. Da naiđe neki deran, vrteći svoj mali kišobran sa likom Paje Patka i gacajući po baricama iz sve snage, već bi mu izmamio osmeh. Ali, oni su negde tamo, u učionicama šarenih zidova koje ne priznaju sivilo dana odraslih. Detinjstvo ne zna za sivilo, setno je uzdahnuo.

Iako je pasaž u kome je sedeo bio dovoljno širok, prilika koja je gurala ona metalna kolica sa dva točka, natovarena bubnjevima iz veš-mašina, starim akumulatorima i koječime, ipak ga neprijateljski pogleda, zamičuči kraj njega.

„Baš si našao gde ćeš da se odmaraš!“, učini mu se da je čuo mrmljanje iz bezubih, modrih usta.

Ustao je lagano, već proklinjući sebe što ipak nije podvalio ovakvom danu sklapajući žaluzine i slušajući Vivaldija nego mu krenuo u susret da ga pobedi. Premnogo toga je bilo protiv njega, njega jedinog, činilo se, koji je hteo samo osmeh, jedan jedini, ili samo jedan crveni kaput, ili šareni kišobran...

Već je skoro bio zakoračio na klizavi mokri trotoar kad začu nešto iza sebe, tik iza one kamene izbočine na kojoj je do malopre sedeo. Zastade, oslušnu. Tih, jedva čujan zvuk se ponovi. On se saže, zagleda iza kamena, ali u prvom momentu ne vide ništa. Htede ponovo da krene, a onda spazi smotuljak vlažnih dnevnih novinma, razlivenih slova, kako se pomera, a iz njega lagano izviri jedna obla crna glava, sa dva mekana, dugačka uha, a dva okrugla sjajna oka pogledaše ga pravo u oči. Maleno, mekano, crno štene gladalo je u njega, a on, radostan, oseti kako mu se licem, već ukočenim od hladnoće, sivila i poraza, razliva osmeh. Instiktivno, zaštitnički, pruži mu ruku. Maleni ružičasti jezik je bez oklevanja liznu.

Čovek brzo raskopča svoju kišnu kabanicu, i topli angorski džemper ispod nje, napravi nešto kao gnezdo u svojim nedrima, toplim, u kojima je srce kucalo jako, jako. Lagano uhvati životinjicu, začuđen njenom majušnošću i tutnu je pažljivo u pripremljeno sklonište. Sklopi i džemper i kabanicu, ostavljajući malo prostora malenoj vlažnoj njuškici i požuri brzo nazad.

Dok je hitao mokrim ulicama, ništa mu više nije smetalo, nije primećivao ni sivilo, ni iskrivljena modra usta, ni mrke kišobrane. Video je neke druge slike – sebe kako malenog poslušnog psića uči raznim vragolijama, kako ga hrani, baca mu loptu, a ovaj, zahvalan, liže mu ruku, i nos, i oči, i ne da mu da spava, vukući ga za pidžamu u nekim sunčanim jutrima, več na proleće...

„Smajli, zvaću ga Smajli!“, pomislio je, nasmejavši se ovoj svojoj detinjariji, ali svestan da mu to ime baš odgovara. Jer taj maleni stvor, jedini u ovom sivom, poražavajućem danu, izmamio je osmeh na njegovom licu i to ime svakako zaslužuje.

Svratio je usput do pet-šopa, kupio hranu za pse, jednu ogrlicu, najšareniju koju je uočio, tek usput primećujući zbunjeni pogled prodavačice usmeren na njegovo ozareno lice. Dok je hitao uz stepenice, pridržavajući svog novog prijatelja u nedrima kao blago, u sebi je zahvaljivao bogu, Bogu i sudbini, kišnom danu, veličanstvu prirode, svemu čega je mogao da se seti, prosto ne verujući kako mu za sve ove godine njegovog umetničkog samovanja, sličnom dobrovoljnom izgnanstvu iz stvarnog sveta, nije palo na pamet da bi idealno bilo da ima kraj sebe ovakvog prijatelja, uvek. Dani tad ne bi bili nikad sivi, pomislio je.

Dok je razgrtao peševe kabanice i džempera, lecnu ga što ne oseća nikakav pokret. Brzo, ali vrlo pažljivo izvuče malenu toplu priliku iz nedara. Bila je još topla. I još se videlo nešto kao sjaj u crnim nasmejanim očima. Ali se gasilo, neumitno, nepovratno.

Ćovek i Smajli na njegovom dlanu stgli su tek da se oproste nežnim osmehom pre nego što je maleni pas uginuo.

Kroz prozor je i dalje prodirao siv dan, čovekov neprijatelj, ali se on nije obazirao. Imao je sad Smajlija, imao je priču o njemu. I imao je osmeh na licu. Bolan, ali osmeh.


Todora Škoro

__________________________

недеља, 3. октобар 2010.

U jesen



Dunav mi opet
na tebe miriše
I stiskam među nedra
obale
da ga ukrotim
I gonim vetrove
da ne odnesu sećanje
I molim umorne ribare
da me puste
da i ja potečem,
da se u tvoje snove
ulijem




Todora Škoro
________________