четвртак, 31. децембар 2009.
OPOMENA
Pazi
kako me uzimaš,
ja se dajem samo cela.
Ne veruj zato
mom nežnom osmehu,
zamišljenom pogledu
i šapatu.
Ne veruj
nijednoj varci tela,
ono hoće da te obmane
neopreznog
dok misliš
kako ti mene osvajaš.
U samo jednom treptaju
pretvoriću se u buktinju,
u nevestu ispod plamenog vela,
u kraljicu, a ne u robinju.
Zato pazi
kako me uzimaš,
budi spreman
sve da izgubiš,
da poslednji put ljubiš
i osvajaš.
Znaj,
ja sve uzimam
jer se i dajem
cela.
Todora Škoro
среда, 30. децембар 2009.
SAMI
недеља, 27. децембар 2009.
IZNOVA
Jednom,
kad sećanja bude više
nego želja
učiniću sve
da prevarim vreme,
da umesto napred,
ono unatrag krene.
Spaliću zato uspomene
da samo pepeo ostane.
A onda,
moraću da opet budem mlad,
smišljaću iznova
ljubavne zavete
i želeću ponovo da te sretnem
pod lipom u junu, kao nekad.
Kad jednom, iz pepela,
moj novi svet iznikne
biće lepši od ovog sad
a biće isti kao on,
ali on biće, a ovaj bio je.
Zato,
spaliću sve
da bi opet moglo
da bude kao pre.
Todora Škoro
четвртак, 24. децембар 2009.
DOLAZAK
Ledena noć,
zvezdana, duga, snežna,
i plamen sveće i ognjišta,
i bol i strah i nada,
i stisak zuba kao da to
nije ništa..
Htela bi da bude
i jaka i nežna.
Ipak, prolama se krik,
poteče krv,
odskoči radosna
iskra iz plamena
i jedna zvezda nova
stidljiva zasja malena
uz plač nejaki prvi,
ispunjenje njenih snova.
Todora Škoro
уторак, 22. децембар 2009.
STAZA SNA
недеља, 20. децембар 2009.
NEMAM VREMENA
петак, 18. децембар 2009.
ZAUVEK
Sanjala sam noćas tvoje oči
u kojima su daljine i uspomene
bile neizmerne, a sutra
titralo kao varka.
Oči u kojima je postojalo pre,
a ničega posle nije bilo,
osim mene posle tebe.
Govorio si da sam mlada,
da posle tebe imam života,
a da ti nemaš posle,
da imaš samo sad i krảj puta,
i mene kraj sebe.
Ali je to sebično, govorio si
i pustio si me u moje posle
pre nego što je tvoje sad iscurilo.
„Da ne bi plakala“, govorio si.
I nisam plakala.
Bila sam besna, a plačem sad.
Znaš li, moj dragi jurodivi,
da to moje „posle tebe“ samo za suze zna.
I za tebe pređašnjeg.
i za nas pređašnje.
Iako pokušavam da gledam
tvojim očima koje su videle kraj,
jedno ne shvatam:
kako nisi bio bar toliko moćan
da naše sada pretvoriš
u večnost i trajanje
gde nema ni posle ni pre,
gde sve je samo ljubav
što ne poznaje rastajanje.
Todora Škoro
четвртак, 17. децембар 2009.
STAZA U SUTRA
уторак, 15. децембар 2009.
MAGIJA PRAZNIČNE NOĆI
Neupaljene,
na stolu čekaju sveće
i dve čaše prazne
jer vino iz boce neće.
Ona stoput rukom kreće
da sipa ga,
pa odustaje.
Bliži se ponoć,
uz prozor staje,
biserima ukrašena
oko vrata
i sa dva u očima.
Sama.
U nebo gleda
dok padaju
nestašne pahulje,
kao pisma.
Bisere trga,
oni se razleću,
i ona dva iz oka ispadaju.
Okreće se, a sto blista,
obasjan plamenom,
i dve čaše se grle
napunjene vinom.
Osmehne se, zna,
to je magija,
njegov način
da i ove noći
bude sa njom.
Todora Škoro
понедељак, 14. децембар 2009.
SUZA I ROSA
субота, 12. децембар 2009.
USHIT
четвртак, 10. децембар 2009.
ТАЈАНСТВЕНА
То парче тротоара, од капије до кола, прелазила је увек одмереним кораком, погледа упереног негде испред врхова својих лакованих ципела. Ретко, то би чинила подигнуте главе, али увек подигнуте мало више од погледа љубопитљивих, ужарених очију дежурних «стражара» из улице који би висили на оградама и пратили сваки њен лагани корак.Није Леа избегавала да се сретне с тим горућим погледима. Она их једноставно није опажала. Горуће очи то нису могле да знају. Испративши је погледима до њеног маленог аутомобила, остајали су запахнути мирисом који је ширио њен свилени, лепршави шал и загрцнути бесом који се у њима рађао.
- Опет је тачна у минут! И вратиће се до седам, кажем вам. Хоће неко да се клади у то? – први се огласио Сергеј, пијанац и пропалица који је највећи део времена и проводио ту, на тротоару, преко пута Леине куће, испред малог дућана, где је предано испијао боце хладног пива.
- Ти то најбоље знаш – пецнула га је комшиница извирујући преко ограде, док је заливала травњак. – А шта си још успео да сазнаш, паметњаковићу, о нашој «дами»? Можда кад иде на спавање! И у каквом вешу! Не би ме изненадило, вуцибатино, да јој и кроз прозоре, ноћу, завирујеш. Што не гледаш своја посла?
- А гледаш ли их ти, матора роспијо? – обрецну се пијанац. – Него увек кад госпођа изиђе, и ти као неког посла имаш наједном у дворишту, испред капије. Хтела би и ти да знаш, хтела би. Али, нећу да ти кажем, ни кад десето пиво испијем, да знаш...
- Шта, шта, шта си сазнао, матори? Знаш ли бар како се зове, јер јој досад само презиме знамо. И број кола. А да, и број ципела, ко је вешт да процени, и марку парфема ако имаш добар нос. А тебе је твој давно издао... – убаци се одједном Иван, апсолвент са подужим стажом, у коме једином тајанственост елегантне комшинице није изазивала гнев, него неки занесени израз лица којим би је пратио док одлази.
- О, о, младићу, ти си је баш добро одмерио! Да се ниси и заљубио случајно у тајанствену? – попрска га водом времешна подебела комшиница.
- Како могу да се заљубим у некога кога не знам? – одговори он набусито.
- Лепо, младићу, онако како се заљубљује. У ход, у мирис, у свилени шал. У очи, крупне, црне, чак и ако те не гледају – мрмљао је већ припити Сергеј. А онда, уздахнувши дубоко, рекао:
- Лепа је као сан. И несрећна као живот!
- Ма, причај већ једном, луди човече – сад се већ разгоропадила од заливања мокра комшиница, треснула пластично црево, изишла на тротоар, дограбила празну гајбу, сместивши се тик до Сергеја и поновила непоколебљиво:
- Причај.
И почео је, седећи на бетону, забацивши главу уназад и вртећи флашу с пивом , што створи обилну пену која је кипела напоље, своју причу Сергеј.
« Зове се Ена. Удовица је већ нешто више од годину дана. Муж, много старији, умро је прошлог пролећа. Живели су у другом граду. Кад је умро, она оболела од жалости и самоће, дуго била по болницама. Иначе је писац. Има ћерку, девојчурка од петнаестак година. После његове смрти продала све и решила да се пресели у други град. И, ето, усрећила се, дошла међу вас, напасти, да јој не дате мира својом знатижељом. Ето, јесте сад задовољни...»
- А што не носи црнину? – прва одреагова дебела.
- А где јој је ћерка, ако је има? – сумњичаво одмахну студент.
- Писци не иду на посао, а она сваког дана од један до седам негде одлази – убаци се и доброћудни декица, који је дотад стајао на излазу из радње, не журећи да кући однесе бакалук.
- А и не делује да је болесна – зачуди се поново дебела.- Све си ти то измислио. Она не личи на удовицу, ни на мајку, ни на болесну жену. Она је ... лепа. Да, лепа. И тајанствена.
- Е, па сад више није тајанствена. Знате, рекао сам вам, па ви верујте или не! – наљути се Сергеј и искапи запенушано пиво.
- А откуд ти то све знаш? – упита студент.
- Шта те се тиче. Знам и тачка. Никакве тајанствености ту нема, ништа посебно није она, а ни њена животна прича. Прича к׳о прича, мало тужна, али сви ми имамо такве приче. А ви навалили: тајанствена, па тајанствена!... Никакве тајне ту нема. Додуше, мало је охола, неће с нама да се дружи, али мистерија – јок! Тако је како вам кажем.
Ућуташе сви питајући се да ли да верују пијаном Сергеју. Његова прича би, упркос рупа које је имала, могла да прође, али некако нико од њих није могао, или хтео, у њу да поверује.
Ћерку комшиницину нико није видео, то стоји. Али и никога другог ко је посећује, па би, упркос шаренилу њених елегантних хаљина које је носила, могло да се верује да је удовица. А, опет, никад уплакану на прагу, или у башти где би седела, а где би сви, кришом, упирали погледе, нису је виђали. А ни болесно није изгледала. Јесте била бледа, али усправна, моћна, лепа. И тајанствена...
«Жена старог човека. Па још и дете», мислио је студент.
«Писац, како да не! Па да дође у наш крај где само пијанци и пропалице живе...Додуше, отмена је, могла би да буде и писац», превртала је дебела празну флашу коју је пијанац одгурнуо. А он, Сергеј, размишљао је:
«Ако је све то истина што су ми о њој рекли, неће бити лако, ни нама, ни њој. А прича к׳о прича, тужна, трагична, није важно. И ми обични имамо сличне. Али, невоља је што нас она не види, не чује, што је не занимамо... Охола је. Или само тајанствена. И то ће да буде проблем, мој брале... И њој, и нама. А, опет, има жена право да живи живот како хоће. Само...Ни кафенисања, ни коментарисања политике преко ограде, ни позајмљивања шоље шећера од дебеле... Е, није на то навикла ова улица... Ништа од свега. Ништа! Тек благо климање главом на наше «добар дан», уз благи, благи осмех... Шта да радиш, тајанствена. Тајанствена и лепа. Као сан...»
Ућуталом друштванцу погнутих глава клизећи скоро бешумно, приближи се такси. Тик за њим, малени ауто тајанствене комшинице. Стадоше оба. Друштванце се тргну из дремежа и различитих мисли којима су се били предали.
Из таксија најпре изиђе млада, витка, мало премршава бледа жена. Лепа, али са угашеним осмехом. За њом девојчица, њена слика и прилика, погнуте главе, озбиљна, прерано одрасла. Обе у црнини. Из маленог аутомобила елегантна, усправна, миришљава и тајанствена, искорачи лепа жена, али оживљених сјајних очију, осмеха топлог који обујми обе прилике у црном, снажно, као и њене руке које су их дуго грлиле...
Нетремице, тротоарско друштво је пиљило у тај призор. Маленом старчићу испаде кеса са бакалуком, али се он не осврте.Дебела није дисала. Студент, опчињен, утапао се у осмех Тајанствене. А пијанац Сергеј, тек се беше придигао на лактове, намрштен, збуњен сценом.
Залепршао је тад свилени шал, запахнувши улицу познатим мирисом још једном, а онда су лаковане ципеле поново ушле у малени ауто који је клизнуо низ улицу...
- Ја сам Ена – обрати им се млада жена у црном.- Ово је моја ћерка Ива. Ми ћемо живети овде, одсад. Имале смо трагедију, умро нам је муж, и отац, недавно. Разумећете што можда баш одмах нећемо моћи да се много дружимо. Али, кафу увек можемо да попијемо, позвани сте сви, увек. Ја ионако радим само ноћу. Пишем... Верујем да ћемо се лепо слагати. Она ми је рекла да ћете бити дивне комшије...
- Драго...драго нам је – промуца студент.- ...А ви ћете ту живети, и писац сте... и удовица... И добри смо, кажете да је рекла. А – она? Ко је она вама, госпођо?- питао је гледајући за аутом који је већ био на крају улице.
- Она је Тајанствена. Тако је зовемо моја ћерка и ја, већ годину, откад смо с њом у контакту. Знамо само да се зове Леа . Она је наша доброчинитељка. После наше трагедије, задесила нас је још једна. Сав иметак отишао је на дугове. Остале смо саме и на улици и ту бисмо и остале да није било ње, Тајанствене. А дивне. Обезбедила нам је ову кућу, да буде наша. Средила је и све папире. А ми о њој ништа не знамо. Нити имамо шансу да јој једном, кад живот удеси, захвалимо, вратимо доброчинство. Јер о њој не знамо ништа. Тако је хтела. Да остане тајанствена – рече, уздахнувши.
Уздах се чуо и из још четири грла. Прва се сабрала дебела:
- Кафу ћу за све приставити ја, за добродошлицу. И да се боље упознамо – пожурила је, гегајући се према свом дворишту.
Студент је био замишљен, а пијанац Сергеј отвори нову боцу пива. Старчић тек тад покупи намирнице које се беху расуле по тротоару.
Почео је већ да пада мрак.
Тодора Шкоро
уторак, 8. децембар 2009.
OBRIS
понедељак, 7. децембар 2009.
VARKA
недеља, 6. децембар 2009.
субота, 5. децембар 2009.
BEG
ŽIVOT SNOM OMEĐEN
ПРИЧА ИЗ ЗБИРКЕ "ВАРКЕ ДУШЕ" ТОДОРЕ ШКОРО
Тог јутра сам се упорно враћао у сан.
Нашавши пролаз кроз једну накривљену жалузину, у томе ме ометао зрак сунца, пламен, оштар, заривајући ми се посред левог ока, пржећи и будећи ме. На покушај да подигнем капке, остајао бих заслепљен па бих брзо зажмурио, док су румене звездице лелујале у мом склопљеном оку, успављивале ме, спречавајући ме у намери да се окренем на другу страну и на миру одсањам цео сан. Зато сам га и сањао у прекидима, једно шест-седам пута, док ме најзад није пробудило гашење зрака у мом оку или крај мог чудног сна.
Лајао сам из свег гласа. Упорно, ритмично, са кратким паузама, тек да чујем клик браве или видим упаљено светло, као знак да сам успео да пробудим свог газду и упозорим га на опасност.
Ништа се није догађало. Газда је опет, изгледа, попио пилулу за спавање и сад га ни топови под прозором не би пробудили, а камоли мој упорни лавеж. Зато сам залајао јаче, дубље, грлатије. Почео да скачем на капију од кованог гвожђа, не бих ли оне с друге стране уплашио, отерао. Нису се обазирали, али су ипак били врло тихи, толико да их нико, осим мог псећег слуха, није могао чути.
«Баци више ту шницлу!» - зачух нервозни, промукао глас.
Трен касније, преко капије долете мирисна румена шол-шницла, најлепша и најмириснија коју сам у свом псећем веку видео. Такву сам и од свог газде, иначе галантног господина који ме је недвосмислено волео, добио само једном. И он и ја смо тад били изненађени. С тим што ја мислим да је њега тог дана издао нос па је помислио како се шницла мало «осећа». Није се осећала. Била је то сочна, свежа, божанствена шницла, скоро као ова што је сад долетела пред моје шапе и мамила да је раскомадам.
Знао сам да не смем то да урадим. Да је натопљена нечим што ће ме убити или, у бољем случају, успавати и тако омогућити уљезима да несметано уђу на мој посед и с мојим газдом ураде ко зна шта.
Размишљао сам брзо, лајући и даље и наскачући на капију. Онда сам схватио: ућутао сам, зграбио опрезно парче мирисног меса, пазећи да ми опасна супстанца не клизне у грло, одвукао га до бокора црвених божура, само га ћушнуо ту немајући времена да га закопавам, вратио се до капије, легао на бок, повремено подизао главу, ћулио уши лајући све ређе, све невиније, све тише, страхујући да ли то онима с друге стране капије делује довољно уверљиво, та моја представа у којој глумим глупог пса који је, упркос основном псећем правилу, прождрао бачену шницлу и сад тоне у сан или у несвест. Можда и у смрт, не знам, никад пре нисам појео нешто отровно.
Ућутах сасвим, спреман да их, кад прескоче капију заскочим и прекољем. Да им гркљане почупам, да их раскомадам...
«Па ја нисам никад никога ни ујео, ни грицнуо, а сад се спремам да их насмрт изуједам, раскомадам, рашчеречим двојицу или тројицу! Како?!» Нисам знао, али сам знао да морам.
Како сам и претпостављао, капију су прескочили хитро, бешумно. Била су тројица. Мишићави, огромни, са рукавицама и капама које намакоше преко лица, остављајући само очи да вире, сјајне, крваве. Прођоше крај мене, а један ме шутну не баш нежно посред стомака. У себи јаукнух од бола, али остах укочен, непомичан. Једно око напола отворих и згранух се. Сва тројица су имали пиштоље!
Мој план је пао у воду! На први мој скок, док још не бих ни првог успео да оборим, неко би ме упуцао и све би било узалуд. Брзо сам размишљао. Они су се, прикрадајући се, приближавали улазу, а ја сам знао шта морам да урадим.
Претворио сам се у бољег чувара него што је то верни пас, испузио сам испод прага шиштећи и кренуо према њима. Био сам змија-чуваркућа пред животним задатком: сачувати доброг газду који блажено спава не слутећи шта му се спрема.
Вијугала сам се, напрежући се да делујем страшније, злокобније, веће.Црна тројка ме уочи и застаде, устукнувши. Тек један од њих се насмеја:
- Не бојте се, ово није змија, није ништа. Верујте ми, ја познајем немушти, језик змија. Ово није змија, ово није ништа...
Прескочише ме и ја погледах место где сам лежала шиштећи. Тамо заиста није било ничега!
«Готов је!», помислих. Ући ће, опљачкаће га и убити, а ја не могу ништа да урадим. Очајнички зацврчах на јастуку крај уха мог доброг газде, прометнувши се у зрикавца. Загаламих јако, најјаче што могу не бих ли га пробудио, па нек се брани сам, уме он то. Осетих његов дах на алкохол док је хркао и мрмљао гласно.
- Зри. Зрррри, цвр,цвррррр - напрезао сам се из свег гласа. Спавач се окрену свом тежином на другу страну, прекину хркање на трен и ја помислих да сам успео да пробудим милог газду, кад ме његова снажна шака поклопи и ја осетих да издишем. Моје зрикање замукну и последње што сам стигао да помислим било је:
«Ово није добро, ово никако није добро. Убити зрикавца у кући предсказује смрт!»
Зграбих душу умирућег крхког тела племенитог инсекта и она одлепрша негде изнад мог уснулог доброг газде треперећи и лагано поче да се претвара у нешто светло, прозрачно, нежно, што осветли читаву собу. За трен, обликовала се та светлост у сјај малог Божијег створа који се нечујно спусти на газдино раме.
«О, Боже, сад само анђео чувар и може да те спаси!», мислих гледајући га уснулог како се смеши.
Црна тројка је већ била пред огромним стакленим вратима кроз која је продирала снажна меечева светлост и обасјавала постељу мог добротвора. Анђео је и даље лебдео над његовим раменом, не знам да ли су ови смртоносци могли да га виде, ја јесам. Један од њих петљао је око браве и само трен пре него што је попустила, онај који је знао немушти језик, блед, укочен, прозбори:
- Не, не, не...Знате ли ко је он?
Двојица га погледаше.
- Шта ти је?
- Не, не, то сигурно нећемо. Њега не... Бежимо...О, Боже...
- Шта је, мали? Ниси се ваљда уплашио? – гледали су га компањони.
- Јесам. Бога – рече. – Знате ли кога хоћемо да опљачкамо и можда убијемо? Мог спасиоца! Онога који ме је као дечкића спасао смрти од уједа змије. Отад и знам немушти језик, отад га сањам стално...Говори ми да ово не радим, да то није добро...Не грди ме, не кори, само моли...То је он...Мог спасиоца хоћете... Не дам! Прво мене убијте!
Двојица мрачних застадоше, видевши како се убледели, нејаки међу њима мења, расте, како из његових беоњача нестаје крв, а како се оружје у његовој руци претвара у цвет...
Све је опет било мирно. Двориште и кућа спокојни. Отворих очи лежећи и даље на боку док се мирис шницле ширио чак из бокора божура. Видех тек како се, са првим зраком сунца, у газдиној соби гаси бљештава светлост и попут муње одлеће према небу. Црна, вијугава змија отпуза у пукотину прага, а зелени зрикавац ме поздрави веселим зриком и одскакута у траву.
Чух познати кашаљ, потом мрмљање слично брундању, знак да је мој добри газда будан. Никад му се нисам више обрадовао него сад. Скичао сам, цвилео, млатарао репом, желео да му наскочим на груди и олижем цело то мило буновно лице. Отворио је врата и ја полетех ка њему.
- Добро, добро, Патрик, смири се, не лудуј, шта ти је?! – умиривао ме је зачуђен толиком радошћу, - Ниси ваљда већ гладан? – рече док смо излазили из куће и баштенском стазом кретали према летњиковцу где је увек пио своју јутарњу кафу.
- Видим, ниси. Украо си најлепшу шницлу – рече дошавши до божура, сагну се и дохвати парче скривеног меса. Погледа ме прекорно и баци га пред моје шапе.
- Лопужо једна! – рече, а ја, покуњен, ни не омирисах месо. Растужих се, али кретох за њим.
«Лопужа! Јесам, али сам ове ноћи украо само твоју смрт!», помислих лежећи крај његових ногу, кад се његова рука спусти на моју главу чешкајући ме иза ушију, што сам највише волео...
* * *
Пробудих се, али очи још нисам хтео да отварам. Не због зрака који ме био прописно изубадао у лево око, он се одавно склонио, склизнуо у неко друго око да га буди. Не због зрака, него због пса, змије, зрикавца, анђела чувара, смрти и спасења.
Желео сам још мало да осећам величанство сна или величанство живота, лепоту спасења. Лепоту светлости коју исијава само небо или Бог. Светлости која можда само у сну натера окорелог зликовца да устукне... Ако отворим очи знао сам да ћу тај осећај неповратно изгубити.
А онда ме нешто натерало на то. Влажан, топао осећај разлио се целим мојим лицем. Од даха и језика којим ме је лизао по челу, носу, образима, нестрпљив, онако како то увек, тачан у минут чини, будио ме мој мали пас. Подигох капке и утонух у топле псеће очи.
- Добри мој – рекох – никад не узимај шницлу од странца, ма колико мирисна била.
- Ав, ав! – био је једини одговор.
Тодора Шкоро
петак, 4. децембар 2009.
GLAD I KRV U AVGUSTU
Žega topi grad. Vreo je drum.
Glad mrači um.
Mirno poteže nož
i krv poteče iz rasprsle lobanje
kao iz lubenice raspuknute
na pločnik pale.
On čupa bodež, o rukav ga briše,
srce lubenice lomi i halapljivo guta.
Novčanik iz staračkih grudi vadi i psuje.
Prazan je.
Krv se crveni, ili je to lubenica,
Niko dugo ne prilazi,
avgustovska je vrelina
i pusta ulica.
Todora Škoro
четвртак, 3. децембар 2009.
KAP VLAŠKE KRVI
среда, 2. децембар 2009.
MOLITVA
уторак, 1. децембар 2009.
POSLEDNJA SLIKA
Kad te prokune oko
nezahvalnog,
zaboravnog,
za sliku sokola u letu,
u snegu planinski vrh
i bistro jezero duboko;
kad te prokune
što ti je lepote dalo,
a ti ih, bahat,
treptajem brisao,
znaj:
to poslednju ti sliku nudi,
upij je i pamti,
širom oči otvori
pre no što ih sklopiš
i dušu, dok je
ne ispustiš.
Todora Škoro
Пријавите се на:
Постови (Atom)