 |
| Зосим Попац , писац |
Зосим Попац, смедеревски писац и онколог, кога не познајем лично, кога сам "срела" на књижевном порталу (који је из неког разлога изабрао да и нека моја дела објављује), а тек потом сазнала да је он и лекар који је мојој мајци спасао живот, изнео је своје утиске о мојој најновијој књизи прича "Умирање срама".
Ево те белешке која је, више од свих добијених награда у последње време, учинила да спознам зашто треба да пишем.
Хвала бескрајно, докторе, књижевниче и човекољупче, Попац!
Одговор:
Тодора Шкоро
Дуго је та
књига, међу петнаестак других донекле дочитаних, стајала на мом радном столу. Повремено
бих је узимао у руке, отварао корице и читао посвету:
"Поштованом Зосиму Попцу,
за сву бригу о животу
оне која је мени живот
дала,
захвална,
Тодора Шкоро,
18.новембра 2011.,
у Београду,
прелиствао је и мирирсао њене странице. Овог лета на тзв.
продуженом викенду у Белој Цркви, понесох је, књигу Тодоре Шкоро "Умирање срама",
књигу кратких прича, верујући да ми форма такве писаније пружа прилику за опуштено
ишчитавање на плажи крај језера. А онда... Под сунцобраном, на лежаљци уз мирну
воду језера, почех да је читам. Најпре ме обузе одушевљење сведеношћу и смиреношћу
исказа, пронађеном идеалном мером приповедања. Али... На крају прве приче осетих
трнце у носу, затегоше се мишићи трбуха. Потрешен наставих да читам. На крају приче
"Нана" стадоше рамена да ми се тресу. Запањен реакцијом коју су завршеци
прича у мени изазвали, пресамитих се на лежаљци не бих ли скрио јецаје и очи испуњене
сузама. Кад сам се смирио реших да наставим читање. Опет се поновило. Најпре ми
се зацаклише очи после једне, а на крају приче "Магнолија", не могавши
да обуздам дрхтање читавог тела пред ридање, нагло устадох и бацих се у хладну воду
језера.
Од тада књигу нисам више отварао пред светом, чак ни у
кући међу својима. Читао сам је тек кад бих остајао сам, да могу на миру, без стида
да плачем.
________________________________
