JASMINA BOŠKOVIĆ, mlada pesnikinja iz Petrovca na Mlavi, svojoj velikoj ljubavi, poeziji, darivala je svoj san, i noć, mnogo besanih noći. Iz tog nesna, iznikle su njene najlepše pesme. I njen pesnički svet smešten je negde na granici između sna i jave, tamo gde i treba da bude utočište jednog pesnika.
Snažne emocije, pesme Jasmine Bošković, ljubavne uglavnom, oslikavaju jednu žensku dušu, nekad ranjenu, nekad nesigurnu, nekad uznemirenu, ali uvek punu ljubavi. Dušu koja ume da piše i o običnom, ali kad i to čini, čezne za Univerzalnim, Lepim, Večnim.
Jasmina Bošković diplomirala je ekonomiju na Megatrend univerzitetu u Beogradu. Pisanjem se bavi, kako kaže, otkad je naučila sva slova, a naučila ih je da ih - dobro slaže u stihove.
SREĆA OD JADA
Nije to bio on,
beše to samo zvuk.
Umorni lepet krila neke zalutale ptice
što traži izlaz ka nebu
iz sobe, gde vlada muk,
nišaneći trula okna da joj ne izgrebu lice.
Nije to bio san.
Beše to san na javi.
Slomljeni krov na vetru, nemilosrdnom, ludom.
I ruka jedna, gola
na tek probuđenoj,travi
i slika u oku, davna, još uvek živa, čudom.
Nije to bio tren.
Beše to čitav vek.
Nasukan na margine, davno oronulog grada.
Bosih nogu, po granju,
tražih svemoćni lek
od čudnih puteva Tvojih, u korak sa srećom od jada.
BUĐENJE
Budna sam.
Možeš da me zoveš bilo kako.
Ime mi je trenutak.
Budna sam.
Ali me jutro boli.
Još uvek.
Ne umeš da me prođeš.
MANTRA
Uobličila sam te u reč.
Dala ti besmrtnost.
Stvorila ti slobodu vetra,
Da svetom putuješ.
Kao utehu-
Na jeziku da te nose.
Udahnula sam ti svetlost
Da ne ostaneš tajna.
Tebi,
Što iz kamena dolaziš,
Da uzmeš oblik vode,
Da žedne pojiš.
Da tečeš,
Dok je sveta.
Jasmina Bošković
______________________________
