четвртак, 25. април 2013.

ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН


ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН 



            Од ране зоре суботом седи на том каменом степенику. Пролазе крај њега пијачарке, старице натоварене обрамицама са крцатим корпама које, клатећи се лево-десно, ударају свакога крај кога мину, смичући им капе и шубаре са глава. Прате их жестоке псовке.
            Он седи, на сметњи тим истим старицама, на сметњи свима који хрле ка пијаци, на степенику који се пружио директно на улицу, а преко кога је и био једини улаз у ту избу. Није то била његова кућа, ко зна чија јесте, као што нико није знао где је његова, ако је има. Он, међутим, мирно седи, увек на том прагу, испред  напуштене, урушене куће, као да је  рођен ту.
            У подне, враћајући се, понека сељанка спусти крај њега пар крушака, или неки непродати парадајз. Већина, ипак, прође не осврћући се, Новчиће  не оставља нико, нема пред њим шешира у који би се бацили. И нико не зна је ли просјак или није.
            Поподне, кад перачи улица наиђу, котрљајући остатке расутог поврћа снажним шмрком, подиже руку и они начас престају. Он прилази и из широке цеви из које се цеди још помало воде опере  руке, испљуска лице и врат и каже:
            „Леп пијачни дан, баш леп...“
            И одлази, раздраган, некуд.

Тодора Шкоро
_____________
           

уторак, 23. април 2013.

МОЈ ДРУГ ХРАСТ (награђена прича)

Школа "Сретен Лазаревић" у Приликама
На књижевном конкурсу организованом поводом јубилеја, 140-годишњице школе "Сретен Лазаревић" у Приликама код Ивањице, прича "Мој друг храст" освојила је другу награду.
Мој дуг, пером и маштом, ђачком добу, давном, дивном...





МОЈ ДРУГ ХРАСТ

И кад је аутобус већ прилично одмакао осећао сам у ноздрвама мирис њене косе и чуо одјек њених устрепталих речи.
„Пожури, не смеш да закасниш у школу!“
Онда ме је маленим, крхким ручицама угурала у аутобус и дуго, дуго махала за њим.
Наша мала Ма, тако смо је звали, наша паметница. Са само пет година знала је већ сва слова , а и да броји „до бескраја“, како би говорила, и нико јој није могао објаснити зашто ипак не може да крене у школу заједно са Петром и Николом, близанцима из комшилука, које би увек, у свим играма, надмудривала. Зато је овога јутра била пресрећна, много пре зоре се пробудила, ушуњала се у моју собу, видео сам кришом како ми прегледа торбу, врло озбиљно, као да проверава да ли је све ту.
„Имаш ли трему?“, питала ме је.
„Мало“, одговорио сам и мислио како сам слагао своју малу драгу Марију, како заправо имам огромну трему, као и увек, уосталом, иако сам био добар ђак.
            Да одагнам стрепњу и разведрим мисли  помислих на буцкасту Марицу, живахну и причљиву толико да је ни учитељ није могао ућуткати друкчије него ју је из последње клупе, где је по читав час умела да ћерета, додуше шапатом, преместио у прву клупу, до мене. Покушавала је она, боцкајући ме лењиром кад се учитељ окрене према табли, и мене да заговара, гледала ме живо иза дебелих стакала  наочара, али бих јој ја само одмахнуо да ћути и наставио да пратим час. Била је упорна, али како у мени никако није налазила саговорника, догодило се чудо и Марица је ускоро постала тиха и пажљива. Али тек док се не би огласило звоно. Онда би, као вихор, истрчавала у школско двориште, окупљајући око себе све друге који су, ипак, волели да је слушају и причала би им, брзо и гласно, гестикулирајући и забацујући своје две плетенице на рамена, ко зна о чему. Ја бих за то време седео на трави, наслоњен уз стари храст који је, тврдила је бака, знао столетне школске тајне, и тек понекад бих бацао поглед према другарима. Био сам стидљив, Марица то није могла да зна. Није могла да зна ни да су ми њене очи, зелене и крупне, онако искричаве иза наочара, биле лепе. И њена коса мириснија од сваког пролећног цвећа. Изгледа да сам се био заљубио, али  Марица, а ни ико други то није могао да зна. Она је мислила да сам уображен.
            „Твој друг, твој најбољи друг је тај храст, знаш... Бољег и ниси заслужио!“,  сасула ми је у лице једног дана кад, по ко зна који пут, нисам хтео да јој се придружим у игри коју је сама смислила и у којој је, наравно, она била главна.
            „Храстов друг, храстов друг!“, одјекивало је потом данима испред школе, а ја сам тужан ћутао, седао и даље уз храст на одморима и гледао на часу с тугом Маричин потиљак  који ми је, љута, окретала, не желећи више да разговара са мном.
            Аутобус се приближавао вароши, а ја сам опет помислио на свог друга, на стари храст и питао сам се, стрепећи, да ли је неко открио да сам на његовом стаблу, маленим татиним ножем који сам био украо из шупе, урезао срце и у њему моје и Маричино име. Од тога сам имао највећу трему, али то својој малој Ма нисам могао да кажем, смејала би ми се.
            Угледао сам га, тај  разгранати, столетни храст, још пре него што се аутобус зауставио на „школској станици“, тако се увек звало то стајалиште. Забацивши торбу преко рамена, као опчињен гледао сам у његову моћну крошњу док сам прилазио. Начас, она се замагли и ја схватих да плачем.
            Брзо обрисах сузу и тада видех око храста стотину неке деце како се играју, видех тобогане, клупе, клацкалице, видех величанствени парк, поплочане стазе што вијугају около храста, као да га грле, само моје школе – није било.
            Замаглише ми се очи, поново. Укопан у месту, стајао сам  дуго. Тада се иза стабла помоли прилка, лагано крете, а кад се заустави на корак од мене, видех, у великим зеленим очима иза дебелих стакала наочара, такође сузе.
            „Молила сам да ти не пишу да су стару школу срушили, а изградили нову, велику лепу, тамо ниже... Знала сам да ћеш да се потресеш. Али, твој друг храст је још ту, видиш!“, ухватила ме за раме својом избораном свелом руком, дрхтећи као и ја, и повела ме до моћног дрвета.
            Наслоних се леђима на њега и спустих се на земљу. Загрлих га дрхтавим рукама, и  пипајући по његовој кори потражих срце, али њега више није било. Прогутало га је време, ових педесет прохујалих година. Насмеших се, кроз сузе, свом детињем очекивању.
            Марица, гледајући ме онако мангупски, рече:
            „Знам да си био заљубљен у мене, увек сам знала! Али је то требало да кажеш мени, а не свом другу Храсту!“
            Постидех се, поново, а она ми пружи руку да ми помогне да устанем.
            „Идемо“, рече. „Прослава матуре почиње за који минут. И, сви смо на броју, знаш... Осим старог учитеља, он је умро још пре двадесет  година...“
             Помислих како ће моја мала  Ма, моја унука Марија, са одушевљењем да слуша мој „рапорт“ из школе. И, засузиће и она, знам, на причу о мом другу Храсту. Дедина је то крв.

Тодора Шкоро
__________________


субота, 20. април 2013.

КОШУЉА СРЕЋНОГ ЧОВЕКА (колумна)

На сајту "Конкурси региона" нова колумна...



Kolumna Todore Škoro:   Košulja srećnog čoveka

            Priču o potrazi za najsrećnijim čovekom na svetu svi znamo. To je ona, u kojoj car naređuje da se po celom carstvu traga dok se ne nađe najsrećniji čovek kako bi, po verovanju, njegova bolesna ćerka ozdravila kad obuče košulju toga čoveka. Potraga je trajala dugo – među bogatima, uspešnima, cenjenima, vlastelom i seljacima, ali niko od njih nije za sebe mogao potvrditi da je najsrećniji na svetu, sve dok carevi glasnici nisu, prolazeći pored siromašne izbe i videvši njenog domaćina i njegovu čeljad nasmejane i raspevane, zastali, i upravo im on potvrdio da je – najsrećniji čovek na svetu (zbog zdrave i lepe dece, zbog poštene žene, zbog baštice koja je rodila...). Pogađate, kad je trebalo da carskim izaslanicima dâ svoju košulju da je ponesu bolesnoj princezi, on im je rekao da je – nema!
            Bili carevići ili prosjaci, nekada davno, ili sada, ljudi su tako stvoreni da, instinktom, ili nekim višim duhovnim zovom, streme sreći. I odvajkada tragaju za njom, i nalaze je, u najrazličitijim kutovima života, ili mašte. Neko u sitnom vezu, neko u igranju sa unucima, neko u slikanju, vazda je tako bilo, nije se svet po tom pitanju mnogo menjao vekovima. Sve do ovog našeg veka, kažu naprednog („najboljeg od svih vekova“, ubeđuju nas globalisti i ini poslenici sveukupnog, pre svega tehnološkog razvoja).
            Ima zaista dvadesetprvi vek najmoćnije informacione tehnologije, kosmičke programe, najbrže vozove i najveće brodove i avione, gigantske korporacije koje se prostiru na pet kontinenata i sabiraju bogatstvo koje se ne može numerički ni izraziti, ali – ima li danas, u takvom veku, srećnog čoveka?  I kako i gde današnji čovek, zaglušen tolikom bukom rečenog  „napretka“  traži svoju malu, nasušnu sreću?
            Kad se s posla u sumrak, iz neke firme iz tog korporativnog lanca vrati kući smrvljen, umoran, gladan, uspeva da tek nešto pojede i legne da spava. O sreći ne misli, nema kad. Ali sreća traži da čovek o njoj misli, da za njom čezne, da je traži, čak i onda kad se čini da se i bez nje može. Isto to traže i sitna zadovoljstva, ali čoveku umornom, slomljenom, ovom robu 21. veka nedostaje snage da ih nalazi. I za to se, međutim, brine svemogući Vek Napretka. Nudi tu, nadohvat, na samo jedan pritisak dugmeta na daljinskom upravljaču sitne radosti i šarene laže ( a sasvim drsko nazvane „rialiti“) na kojima se, kažu istraživanja, kod većine i zaustavi potraga ako ne za srećom, a ono makar za zadovoljstvima. Za onim sitnim, onim niskim zadovoljstvom gledanja „preko tuđe tarabe“ za koje bi se svako od tih gledalaca smeo zakleti da ih ne poseduje, sve dok jednom ne uđe u taj začarani krug „rialitija“. A onda odatle nema izlaska, mentalnog i emocionalnog pogotovo. Zna Veliki Brat šta radi. Ne drži on zatvorene u kući desetoro-dvadeset svojih „glumaca“, nego stotine hiljada i milione onih koji ih prate. I onda je miran. On, Veliki brat, a i Novi Vek, koji može nesmetano dalje da prosperira i sabira svoje nemerljivo bogatstvo.
            Naravno, nije ceo svet navučen na „rijalitije“, na FB, na Twiter i slične zanimcije koje se nude, kojima nas opsedaju, a koje su, eto, skoro džabe (osim što ćemo, ali će možda biti kasno, shvatiti da nisu besplatne nego da smo ih itekako platili – svojim vremenom, pažnjom, otuđenjem i od sebe i od drugih, zdravim razumom...) Ima, kažem, i drukčijih ljudi koji u potrazi za svojom „srećnom košuljom“ idu starim, utabanim stazama – nalazeći je u prijateljima, porodici, istinskoj umetnosti (onoj od pre Ovog Veka). Ali, bivajući u manjini, ni njihova sreća ne može da bude potpuna, sve i da je nađu. Biće drukčiji, biće čudni, biće možda i izopšteni, jer se bojim da polako postaju ubedljiva manjina.
            Kako da današnji čovek veruje u istinske vrednosti (ovde ću se zaustaviti na umetničkim), ako mu se svakodnevno u neograničenim količinama, svugde oko njega nude samo plitki sadržaji, a ono što bi trebalo da bude nova umetnost polako klizi u komercijalno, u tvorevine neodređenog i sumnjivog kvaliteta? Jedino što preostaje u odbrani sopsvenog duha, izgleda jeste povratak na stare, proverene umetničke vrednosti, njih ne može ni Novi Vek da nam oduzme, niti da ih „ukalja“. Mada...
            Nedavno, kao neopevanu glupost pročitah negde da je nekakvim modernim studijama ustanovljeno da čitanje onoga što se uvek smatralo „vrhunskom literaturom“ može da stvori depresiju, da učini ljude nesrećnima! Jedva sabravši malo koncentracije, od besa koji me obuzeo, pročitah nekakvo sumanuto objašnjenje da čovek, sa stanovišta svog „običnog“ života, posle čitanja dobrih  knjiga (gde je, po dotičnim „tumačima“ valjda sve lepo i „neobično“) postaje nesrećan!
            Ne znam za ostalo, ali knjige ne dam!
Neće meni nikakvi novi vladari sveta reći da su Šekspir, Dostojevski, Ibzen, Man, Aristotel, opasni po moje zdravlje! Pa ljudi vekovima među njihovim delima idu putem potrage za svojom „srećnom košuljom“ i nalaze je. Tražim je i ja i nastaviću da je tražim baš tamo, makar i da je nikada ne nađem. Bar ću biti srećna na tom i takvom putu.
            Ili ću početi da obrađujem svoj vrt.

среда, 17. април 2013.

ЊЕН ПУТ




ЊЕН ПУТ

Ишла би на реку у свитање
да храни рибе, птице и рибаре
Да са њима ћути
онда кад  наше ћутање
не би могла да разуме

Ишла би на реку у сутоне
да поздравља бродове, галебове
и заљубљене
Да са њима дели осмехе
онда кад би  на мене
била љута

Ишла би на реку увек
да побегне од нас, али би се враћала
Да сам бар тог јутра 
кренуо за њом
Хладна је била зора 
и  вода мутна

А она ни шалом
огрнута

Тодора Шкоро
________________

среда, 10. април 2013.

ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА (минијатуре)



 ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА

            Читав град је знао тог просјака који се смејао и певао, углавном. Његов шешир је увек био празан.
            Нико не дели милостињу таквим просјацима.
            Шта знају људи? О срећи, о новцу, о просјацима?
            Живе у заблудама, углавном.


СРЕЋНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

Био је он добар очух.  Увек би јој, кад се истрезни, куповао дугу хаљиницу и излазио с њом у шетњу. Подсмевале су јој се другарице, оне су носиле кратке лепршаве хаљинице какве пристају девојчицама.
Она је, ипак, била срећна. Није морала да се стиди рањавих колена и модрица на бутинама које су остајале после његових грозних батина.


БАКА

            Пред сваку зиму слала јој је грубе вунене чарапе које је сама плела. Она их је поклањала невољницима или их склањала у оставу.
            Док је чучала у снегу крај хумке, провлачила је прст кроз рупу коју је на чарапи направио мољац. И плакала.
            „Исплела ти је нове, неки дан их је завршила...“, чула је мајчин глас.
            Устала је да пође. Сви су се већ били разишли са бакине сахране. Био је то веома хладан дан.
           
КУЋА

            Градио је кућу више од двадесет година. Желео је најбоље своме јединцу. Мењао би прозоре кад би његов малишан рекао да воли велике. Преко зелене, премазивао фасаду жутом бојом. Изваљивао дрвена и уметао метална врата, а у врту садио руже уместо хортензија. „Он их не воли!“,  мрмљао је. Дозидао је и поткровље, направио огромни атеље, већ први пут кад је видео сина како се игра бојом и четкицама...
            Сад седи под липом и гледа фотографију. На њој, човек грли младу жену са дететом у наручју, испред неке сасвим друкчије куће, негде далеко. И врт у коме су, друкчији је. И небо, чини се. Једино су очи малишана на мајчином крилу исте као његове, исте као очеве.
            То му је најупечатљивије. Кућу у позадини више и не гледа, док брише сузу.

Тодора Шкоро
________________



понедељак, 8. април 2013.

ПРЕЉУБА


ПРЕЉУБА


Скоро је свитало док се Јанко, пењући се лифтом, питао да ли Ена спава довољно чврсто да га неће чути кад уђе и легне крај ње. Рукавима је брисао руж са лица, знао је да га има.
„Али вредело је. Та мала је бомба!“, помисли, са смешком, на ову ноћ.
Ена се туширала, хитрим покретима и обиљем сапунице скидајући са себе мирис који јој одједном није више пријао. Малу црну хаљину, заједно са ципелама и огрлицом убацила је у корпу за прљав веш.
„Надам се да га нећу пробудити“, мислила је док се умотавала у велики убрус. У  спаваћу собу још није улазила, с врата је отишла право у купатило.
Откључавши стан, Јанко брзо замаче кроз предсобље, у  два потеза  из панталона и кошуље ускочи у пиџаму. Видео је да она није у кревету тек кад је зачуо шуштање воде. Разбарушивши косу, крете према дневној соби. Сретоше се.
„Не можеш ни ти да спаваш?“, упита је зевајући.
„Нешто ме расанило па сам решила да се истуширам. Надам се да те нисам ја пробудила,?“, одговори му.
„Ниси, драга.“
„Да нам скувам кафу, онда?“, рече она протежући се и пође према кухињи.
Он брзо изу чарапе које је био заборавио да скине. Подигавши поклопац корпе угледа Енине елегантне црне ципеле и хаљину.
„Неверница“, помисли, „Знао сам.“

Тодора Шкоро
_______________

субота, 6. април 2013.

ИЗДАЈНИЧКИ ГЛАГОЛ



ИЗДАЈНИЧКИ ГЛАГОЛ


Канцеларијски телефон зазвонио је снажно.
„Идеш ли кући одмах после посла?“, пита га, без увода.
После краћег размишљања. одговара јој уморно, питањем:
 „Има ли сврхе?“
Она ћути. Извесно премишља, пита се чиме се одала. Он гледа на сат, још педесет минута остало је до краја ноћне редакцијске смене. Уморан од анализе текста о језичким недоумицама понавља у себи „Идеш, изићи, ишавши, произлази, идемо...“
„Ја долазим кући, душо, за сат“, ипак каже. „Можеш ли и ти дотле да стигнеш?“
„Како знаш?! И није оно што мислиш, стварно није, изишла сам са пријатељицом... Али, како, дођавола, знаш?!“
„Каже се: долазиш ли кући, а не: идеш ли кући... А ти увек погрешиш.“
„Проклети језички чистунац“, промрмља пре него што је спустила слушалицу.
„Отићи“, помисли он. „Што пре отићи из свега...“

Тодора Шкоро
________________

ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ЈЕДНА МАМА И МОЈ ПАС СРЕЋКО



ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ЈЕДНА МАМА И МОЈ ПАС СРЕЋКО

                Мој пас је усвојен, знате.

            Топло је и мирисно мајско предвечерје.Две жене седе у парку и живо разговарају о ципелама које су, очито, тек биле купиле. Девојчица, ћерка једне од њих, отрчи да се игра са другом децом. Жене су лепе, елегантне, приближних година.
            У паркић опрезно, скоро бојажљиво долази и лепушкаста тамнопута девојчица у краткој, похабаној хаљиници и у жутим гуменим чизмицама. Носи црно чупаво штене у наручју. Мамина девојчица јој одмах приђе. Осталу децу њихове маме одводе у други део парка.
            „Како је леп! Је ли твој? Благо теби...“, пита Мамина Девојчица. И додаје:
            „И ти си лепа.“
            Тамнопутој засијаше зубићи, од осмеха.
            „Узми га, поклањам ти га! Ми код куће имамо још три таква!“, рече.
            „Хвала ти, дивна си! Зваћу га Срећко... А што не донесеш још једног, твог, па да се играмо са оба?“, пита Мамина Девојчица, већ пригрливши „свог“ Срећка.
            Тамнопута радосно отрча.Успут јој спада чизмица. Узима је у руку и настави полу-боса.
            Тада се елегантна мама окреће. Види у песку своју девојчицу како се игра са псићем. Мршти се, устаје. Тихо, али оштро јој нешто говори. Отима Срећка, спушта га у песак, узима кћер за руку и жустро је одводи. Девојчица се окреће, видим да плаче. Нешто говори једној, па другој жени. Оне је очигледно не слушају. Или не разумеју. Одмичу све даље, а девојчица се стално окреће. Тамнопуте, међутим, још нема. Само Срећко, мирно и уплашено, седи у песку.Узимам га и одлазимо. Већ је скоро мрак. Можда се Тамнопута девојчица не би ни вратила, ко зна.

            Тако сам га усвојио, знате.


Тодора Шкоро
_______________
           

петак, 5. април 2013.

ВЕЛЕГРАДСКА ПРИЧА



ВЕЛЕГРАДСКА ПРИЧА

„Ето зашто обожавам овај град!“, вриснула је, угледавши ме.
„Довољно је велики да можеш годинама да не сретнеш некога, а опет довољно мали да можеш једне ноћи да сањаш неко драго лице, а већ сутрадан да налетиш на њега“, брбљала је без престанка док ме грлила.
„Значи, драг сам ти?“, питам, док нерадо отплићем њене руке с мог врата.
„Значи да је феноменално што сам налетела на тебе!“
„Ниси налетела“, кажем.
Гледа ме чудно.
„И није ово мали град.Три године ми је требало да те нађем...“
Она ћути. Ћутимо обоје неко време. Покушавам неспретно да се шалим питајући да ли сам био страшан у сну. Она предлаже да одемо у бистро, ту на углу. Има мало времена...
Велики је ово град, мислим док испијамо кафу. Зачас прогута сањаре.

 Тодора Шкоро
________________

четвртак, 4. април 2013.

НЕОБИЧНИ ПУТНИЦИ





НЕОБИЧНИ ПУТНИЦИ


            Седео је испод надстрешнице стајалишта за градске аутобусе већ скоро два сата. Бацао је погледе, као и остали, у правцу одакле наилазе, али ни у један није ушао, а прошло их је на десетине. Иако се ослањао на штап кад би повремено устајао са клупе, ипак није могао имати више од шездесет. У скромном, али уредном оделу био је потпуно неупадљив било коме од оних који су стајали на станици. Осим њој.
            Приметила га је продавачица кокица, наслоњена на свој покретни апарат. Пратила је његове покрете, погледе, а већ после пола сата знала је тачно када ће да устане, када да обиђе круг око стајалишта, а кад ће неко време да врло пажљиво прати промицање аутобуса.
            „Узмите, укусне су... Још су топле...“, тутнула му је у крило кесу препуну кокица, а он се од збуњености трже и просу их неколико. Она се врати својој машини.
            „Нисам луд, госпођо...“, почео је тихо, кад је појео прегршт дароване посластице и пришао јој. Она га је са занимањем посматрала.
            „Ја само, знате, волим аутобусе. Али, не улазим у њих јер више немам коме да одем... Имао сам, сада немам. И онда тако седнем на станицу и гледам све те људе који некуд журе, које неко негде чека, па ми буде лакше. Или теже, не знам... Ако разумете...
            Окрете се да пође, а она му рече:
            „Разумем. Ја то одавно разумем. То исто радим већ годинама. Ја и ова моја машина испратиле смо и дочекале хиљаде аутобуса, саме, као две праве другарице...“
            Сутрадан, мирис печених кокица ширио се опет стајалиштем. Сада, она их је лопатицом непрестано мешала у бубњу, а он је пунио кесе и с осмехом их пружао деци што су туда пролазила.
            Нису их више занимали аутобуси.

Тодора Шкоро
_______________

среда, 3. април 2013.

ГОРКА ЈУТАРЊА КАФА У ЗЕЛЕНОЈ ШОЉИ




ГОРКА ЈУТАРЊА КАФА У ЗЕЛЕНОЈ ШОЉИ


И ово каснојесење јутрo свиће уобичајено лењо разгрћући маглу са својих мокрих очију. Моје су још суве и понешто натечене док чекам да проври вода у црвеном лончету са туфницама
„Уобичајено“, помислих,“Сви  још имамо такве лончиће...“
И вести са маленог кухињског радија о кризи, о неколико убистава на сплавовима и врло хладној зими која долази, исте су, као да читају оне од јуче.
Уобичајено стављам две коцке шећера у белу, а  зелену шољу пуним  горком кафом какву волиш. Приносим, као и увек, и даљински управљач телевизора да ти буде надохват, да и ти, уобичајено, погледаш вести (а вести, кад се пробудиш, гледаш без тона, не подносиш галаму док се сасвим не расаниш). Све то тихо, на прстима, обављам уобичајено и овога јутра, истоветног свим нашим безбројним јутрима.
Окрећем се, међутим, на вратима (потпуно неуобичајено) - да те опет погледам.
Док се кафа пуши из зелене шоље из које је једино пијеш, влага новембарског јутра наједном ми надире у очи и ја схватам, некако пребрзо и јасно, да је више никада нећеш попити.

Тодора Шкоро
______________________

понедељак, 1. април 2013.

НЕЗАБОРАВНИ СУСРЕТ




НЕЗАБОРАВНИ СУСРЕТ


            Не може се рећи да га је обрадовало што је сала, тек који минут пре промоције, била полупразна. Кроз отворена врата су из велике књижаре и даље улазили људи, смештали се удобно, скидали сакое, повремено кратко махнувши или климнувши главом некоме у публици. Према подијуму, где је он већ седео окружен двојицом критичара, једва да је ко и погледао, али знао је писац да ће ускоро све очи бити упрте у њега и то је оно што је у њему стварало ужас.
            Није волео погледе, поготово не директне и поготово не непознатих људи. Ни фотографисање, нити камере. Увек је мислио како има нечега превише дрског и непоштеног у тим силним погледима упереним у једног човека, онда кад он не може да узврати истом мером.
            И опет је мислио како све то није фер. Бесане ноћи проведене у писању, у исправљању и поновном почињању, у сумњама у сопствени таленат и знање, у потпуној изопштености од света и стварности да би се створило нешто квалитетно, а кад се то најзад роди, кад критика то свесрдно похвали, кад читаоци почну да се јагме за књигу, онда том свету ни то није довољно него још хоће и писца уживо!
            Зашто?!
            Да га загледају, да коментаришу његов стас, да га пипну, да га нешто питају?!
            Шта, дођавола, има да питају, писац и бира да буде писац, како би стварао свет по својој замисли, не полажући никоме рачуна. Или да га тумаче?! ОК, нека га тумаче, али не у његовом присуству, молим лепо!
            „Зар аутор још није стигао?“ – усплахирен, ужурбан, седајући на преосталу  слободну столицу на подијуму упита млађани књижевни критичар, а двојица колега му само благо уздигнутих обрва показаше на писца.
            „Опростите, опростите ми, молим вас, нисам вас видео, мислим,  нисам вас препознао... Хоћу рећи, нисам знао да сте то ви...“, било му је ужасно непријатно.
            Писац му само овлаш пружи руку.
            На срећу, промоција је текла доста успорено, млако, захваљујући ваљда двојици старијих критичара који су скоро срицали оно што су о његовом делу написали на читавим табацима папира, да је то аутора прилично опустило, па кад је требало да и он прочита неки пасус из романа, учинио је то без страха и нелагоде.
            Кад је завршио и друго читање и одговорио на неколико сасвим куртоазних питања две средовечне даме из првог реда, и кад се промоцији већ назирао крај, врата су се нагло отворила и у салу је скоро улетела једна раздрагана, млада, дугокоса и крупноока прилика. У ружичастом жакету и са љубичастом беретком накривљеном дечачки кокетно, никако се није уклапала у масу сивкастих, проседих, погрбљених, у оделима од твида.
            Погледао ју је, и себе изненадивши, директним погледом, а она му узврати осмехом. Писац се збуни и без икакве потребе настави да зури у странице свог расклопљеног романа на крилу. Није више подизао поглед.
             Кад је, убрзо затим, млади критичар објавио крај вечери, две даме из првог реда му приђоше и љубазно га замолише да потпише  књигу. Потписао је и њима и неколицини мушкараца средњих година које није био ни приметио у публици, а онда је гужва у сали почела да јењава. Тада је угледа поново. Стајала је крај врата гледајући у њега одушевљено да му је било врло непријатно. Несигурно јој се насмешио. Девојка приђе. Нетремице га је гледала неко време, пре него што је у даху рекла:
            „Ви сте мој идол! Не могу да верујем да стојим са вама и причам! И да вас гледам, стварно гледам... Кад бисте само знали колико ме усрећујете својим књигама! Читам их опет, и опет, и опет... А, ево, сад сам вас и упознала! Потписаћете ми књигу, зар не?“
            И пружи му је. Сиву, у тврдом повезу. Он је, збуњен, оклевајући отвори. На првој страници писало је „Јохан Шварц, Изврнути прозор“.
            „За кога?“, упита тихо.
            „Розвита се зовем, за мене... за Рози...“, мрмљала је.
            Написао је:“ За Рози и један незабораван сусрет... Јохан Шварц“.
            Излазећи из сале, бацио је поглед на плакат који је већ раније био приметио, а који је најављивао сутрашњу промоцију прилично добро примљеног романа „Изврнути прозор“ његовог, нешто млађег колеге, Јохана Шварца.
            Девојка, на срећу, само истрча из сале не гледајући у плакат.
            „Ето зашто морам да се, бар понекад, појавим пред светом“, помисли излазећи.

Тодора Шкоро