На књижевном порталу "Конкурси региона" објављиваће се од данас и моје колумне, на теме књижевног, културног и друштвеног живота. Ево
прве од њих...
http://konkursiregiona.net/kolumna-todore-skoro-sekspir-rolex-i-dobrocinitelji/
ŠEKSPIR, ROLEX
I DOBROČINITELJI
Piše: Todora
Škoro
Jesen
devedeset i neke.
Sedim,
uzbuđena, u loži nacionalnog teatra. Zatvorenih očiju, ne bih li što bolje čula
šuštanje brokatnih i teških plišanih zavesa koje se razgrću da novi, povlašćeni
gledaoci zauzmu svoja mesta. I da bih, uvek s radošću, udahnula tu neponovljivu mešavinu mirisa kulisa, dasaka i
teških parfema uvek nekako previše nakinđurenih dama koje su pristizale.
Odnevši prethodno na hemijsko čišćenje svoju matursku malu crnu haljinu, i oplemenivši
je ručno napravljenim cvetom od satena, daleko da sam se osećala „povlašćenom“.
Osim u onom delu da mi je moj stari prijatelj, školski drug i reditelj,
omogućio da prvu izvedbu njegovog Šekspira pratim sa te „uzvišene pozicije“.
Tek pet
minuta pre početka predstave, ušao je On. Sa svitom – suprugom, svastikom i
mlađom ćerkom, čini mi se. Smestiše se levo od mene. Sa partera uočih brojne
poglede uperene ka našoj loži, ka njemu, već tada nezvaničnom vlasniku pola države, koji mi se,
susrevši moj (mora biti iznenađen) pogled nasmeši i nakloni.
-Lepo je
ovo Narodno pozorište, baš lepo...- reče
„Prvi
put je ovde, znači“, pomislih.
-...Ali
je nekako malo za jedan glavni grad. Moralo bi da bude veće, da u njega može da
stane bar pet, bar deset hiljada ljudi! – nastavi.
„Bože
mili“, pomislih, „Pa on nikada ni u jednom pozorištu, znači, nije bio!“
-Ali ću
ja ovom gradu napraviti takvo! – poentirao je glasno osvrćući se da vidi učinak
svojih reči.
„Nadam
se da nećeš“, pomislih. „Da će biti pametnih da ti objasne da pozorište ne može
da bude fudbalski teren, da u njemu nema ozvučenja, mikrofona...“, ceptela sam
u sebi.
A onda
se podigla zavesa i storija o Montegima i Kapuletima je počela da se odvija na
sceni...
*****
Nekoliko
godina potom čitala sam u novinama kako je bogati (nezvanični) vlasnik pola
države zaista uložio ogroman novac u renoviranje nacionalnog teatra (na sreću,
neko mu je objasnio zabludu o veličini pozorišta, pa takvo, grandiozno, nije
sazidao), potom o tome kako je ustanovio čak i veoma vrednu novčanu nagradu za
najbolje naučnike, pisce, studente... Bilo mi je malo muka čitajući to, a bilo
je, bogami, muka i nekima od laureata, pa su nagradu odbili da prime...
Još
nekoliko godina iza toga slušali smo vesti kako je rečenom bogatašu sve
oduzeto, kako je njegov lik osvanuo na poternici, ali se on na vreme sklonio iz
zemlje. Sad ga više niko i ne spominje, ali su se u međuvremenu pojavili neki
novi, mlađi. I malo drukčiji. Nose i oni Armani odela i Rolex satove, voze
Rols-Rojseve i letuju u Monte Karlu, ali mnogi od njih diče se i diplomama
prestižnih, svetskih univerziteta: Jejla, Kembridža, Oksforda... I imaju znatno
znanje iz oblasti za koje su se školovali.Ali stvarno... A poneki od njih i
istinsku želju da pomognu kulturi (ili opet sebi) – velikim ulaganjima. Novčanim,
naravno.
Međutim...
Stari
otpor kulturne javnosti ostao je, čini mi se, isti i prema ovima, novim i
obrazovanim mecenama (bogatašima), kao nekad prema onima „zanatskog porekla i
obrazovanja“. Na nagrade koje oni u kulturi dele i dalje se gleda sa
nepoverenjem, njihove kulturne ustanove i dalje se manje vrednuju od „starih,
dobrih“, iz prošlog i pretprošlog veka, a to što te njihove ustanove i dalje
opstaju, ima da se zahvali opet samo njihovom silnom novcu, ali i vezama koje
imaju po celom svetu, pa uspeju da organizuju dobre izložbe, postave dobre predstave,
prevedu značajna književna dela... Najzad, ima da se tome možda zahvali i
njihovom velikom znanju o umetnosti. I želji da , uprkos širokom neprihvatanju,
u tome istraju...
Dilema
je, u doba ovo, skoro šekspirovska: mogu li zajedno da idu Šekspir, Rolex i
dobročinstvo?
Izgleda
da je došlo vreme da mogu. Stara su vremena prošla, a nekog drugog, i drukčijeg
vremena - nema.
Kulturi,
kao i vekovima unazad, treba mecena.A ako je on takav da mu je kuća puna polica
pročitanih knjiga, a zid vrednih diploma, onda mu je valjda za oprostiti što mu
se, u prvom kolenu unazad, u kući znalo za potkivanje, a ne za astrofiziku ili
istoriju umetnosti.
Ili
grešim?
___________________
