Из штампе је управо изишла прва књига поезије Јагоде Никачевић, "Познајемо ли се, Малиновски". Зналачки оформљеној, брижљиво припреманој, имала сам част да, уз врсног песника Менсура Ћатића (БиХ) и Ану Поренту (Словенија), будем рецензент њеног песничког првенца.
ПОКЛОН ОНИМА ЧИЈЕ СУ РУКЕ НАЈДУЖЕ БИЛЕ ПРАЗНЕ
(О збирци поезије Јагоде Никачевић „Познајемо ли се, Малиновски“)
„Песма жели да дотакне Другог, тај Други јој је потребан“
Пол Селан
Најпре одговор. Мање ауторки
(она га зна!) , више будућим читаоцима, на
наслов-питање – „Познајемо ли се, Малиновски“.
Добро се познају и препознају славни антрополог и етнограф Бронислав Каспер Малиновски и врсна песникиња
Јагода Никачевић чију се прву збирку песама, ево, исплатило чекати. Онако како је
пољски научник, у потрази за смислом међуљудског функционисања, међу урођеницима
Тробријандских острва открио савршен систем размене добара, познат као кула, тако је и песникиња, путујући међу
песмама славних претходника и савременика-песника открила оно што је знао још Пол
Селан – „да песма жели да дотакне Другог,
да јој је Други потребан“.
У овој зналачки оформљеној збирци, која је заправо ода стварању
и ствараоцима (највише песницима, али и уметницима уопште), Јагода Никачевић је
тај одлични Селанов Други, тај неопходни
Други коме је уметност и намењена, али
и онај Други који, остајући задивљен,
у тој задивљености бива способан за одговор песмом, такође, како би се круг (дословно
значење куле о којој Малиновски пише)
наставио и како би размена добара текла у бесконачност.
Малиновски је морао
да разапне шатор у селу међу тробријандским урођеницима како би изучавао ту тако
необичну, а посве људску размену њихових добара, коју је карактерисало стално циркулисање,
и то вредних огрлица у једном правцу, а наруквица у супротном, са острва на острво.
Али не само наруквица и огрлица, него и свих других вредности које би се, тако,
селиле из руке у руку, па се нужно догађало да све до свакога једном стигне, а нарочито
да ти поклони стигну до оних чије су руке биле најдуже празне. Јагоди Никачевић
било је потребно за заплови стваралаштвом врхунских уметника, да пред тим песмама,
сликама, скулптурама, представама застане и да, инспирисана, напише песму. И тако
настави круг даривања и учини да многе жељне руке не остану празне. Отуда, још једном,
категорични одговор на наслов-питање гласи: да, познајете се, Ви и Малиновски.
 |
| Јагода Никачевић |
Намерно или не, Јагода Никачевић
овом збирком поезије показује нам да њена очараност и њена инспирација не проистичу
из реалног живота него из уметности. Списак оних пред чијим делима она застаје,
диви им се и на њих даје свој поетски одговор је подугачак - од Шекспира, Борхеса, Ахматове, Цветајеве, Селана,
Киша, Црњанског, преко Далија, Милене Павловић Барили, Каравађа, Ван Гога, па до
свога савременика и пријатеља, песника Менсура Ћатића. Често посветом у наслову,
а ређе само успутним помињањем у песми, песникиња ће читаоца упутити на чије стваралаштво
она песмом даје одговор. Некада, неће поменути ни име, него тек део из биографије
уметника о чијем животу пише, што може да буде сметња, али и изазов читаоцу да до
тих сазнања (а како би Јагодину конкретну песму што боље разумео) сам дође.
Начин на који песникиња на
уметност одговара (као кад се на изазов одговара) је различит. Понекад, њена песма
је из визуре уметника о коме пише, понекад из угла његове музе или љубавнице, а
некад само из перспективе обичног гледаоца (уживаоца). У сваком случају, увек то
буде онај захвални, помни и привржени Други,
тако неопходан песми, о коме Селан пише. Тако ћемо у песми „Порука Марине Иванове
Цветајеве“ , читајући стих
„Твој кофер је трошан, мали (...)“
неизбежно помислити на причу из биографије ове руске песникиње, када јој је
Борис Пастернак, пакујући јој кофер и везујући га конопцем рекао како је он довољно
дебео да би се о њега могло обесити, а да је она недуго затим то заиста и учинила.
У песми „У ноћи пастира“, посвећеној Данилу Кишу, Киша бисмо препознали и да то
није у посвети назначено, јер, сасвим намерно, Јагода Никачевић уме да понекад преузме
и ритам, метрику, лексику, метафорику песника кога нам описује, како би нам га што
више приближила, или једноставно зато што његовој поетици није могла да се отргне.
Из те песме, пажљивом читаоцу никако неће промаћи величанствени стих
Ходати се мора
И кад сумњаш
у стопала
Селећи се на трен у кожу конкретног
уметника, песникиња ће покушати да одгонетне његове стваралачке тајне, па ће се
у песми „Дилеме“ запитати, градећи једну величанствену поетску слику-поређење, да
ли је сликар, сликајући Голу мају,
„...обучену оголио, или ју је голу рупчићем покрио (...)“.
У песми „Априлски перикулум“ Црњанском ће је приближити поглед
на лукове мостова, свеједно што је њен
овај београдски, железни, преко кога клопара тремвај број седам. „Сунцокрети“ у истоименој песми сањају Ван Гога
и управо у тој, скоро минијатурној поетској форми, откриће нам своју огромну тежњу
– да песма буде налик богу
ова би песма да има
сунца, ветра и тебе
прострта пољима
заличила на Бога
Једна од изузетно снажних песама је
и “Дан када сагореће(мо) месец”, посвећена Милени Павловић Барили, затим “Милена Јесенска”, па циклус “Пет глава шибица”, “Ћовеков аутопортрет”
, “Снови” и, најзад, насловна песма “Познајемо ли се, Малиновски”. Заправо, нема песме у овој збирци која није снажна и поетски
довршена. Мањкавост би једино могла бити у недовољној претходној информисаности
потенцијалног читаоца због које би му разумевање
неких песама представљало проблем. Међутим, ова збирка и до таквих читалаца допиер.
Схватиће и они тежњу песникиње да овим делом створи омаж чину уметничког стварања,
макар да сви њени читаоци и не буду онај најбољи Селанов Други. или, како Јагода у песми “Lhasa”
каже
“Од монаховог ребра
не постаје се
жена”
Али се жена, као и песма, могу разумети.
Тодора Шкоро
У Београду, 28. августа 2014.
