NEDELJNI RUČAK

Uvek kad bi, nedeljom, sa zvonika počelo da otkucava podne, stavljala bi na beli uštirkani stoljnjak dva porculanska tanjira, pre pola veka kupljena u Češkoj, čineći to nežno i pažljivo drhtavim smežuranim rukama. Popravila bi rubove damastnih salveta, primakla slanik na sredinu stola, brzo se prekrstila mrmljajući Očenaš, a onda lagano počela da iznosi jelo – supu skuvanu od parčeta govedine i mnogo povrća, celera pogotovo, koje bi posle, s renom, servirala kao glavno jelo. I salatu od cvekle, obavezno salatu od cvekle, ako je ne bi bilo on bi se naljutio… Odmorivši se malo posle obroka, pospremila bi sto, prešla u dnevnu sobu i tamo poslužila ledene penaste šnenokle, zavalivši se potom u naslonjaču ispred televizora. Ona druga, u kojoj je sedeo on, uvek je bila kraj prozora, pa bi i činiju sa slatkišem stavljala na tu nahtkasnu.

Držeći u krilu nerasklopljeni stari album za slike, brzo bi zapadala u dremež. Njemu to nikad nije smetalo. Njoj jeste, jer nije znala da li on, dok ona spava, gleda kroz prozor, misli o tome kako je život mogao da im bude bolji ili nežno gleda u nju, usnulu.

Probudilo bi je tek snažno sunce i cika dece sa ulice. Lagano bi otvarala album na poslednjoj stranici i onda dugo gledala u već požutelu, isečenu iz novina, čitulju sa koje joj se smešio njegov dragi lik.Tad bi ustala, prišla do nahtkasne kraj prozora, nežno bi oterala dve pčele sa činije u kojima su se šnenokle već istopile, odnosila ih nazad u kuhinju, i pomislila: “ Zbog ovih nedeljnih ručkova vredi živeti”

Todora Škoro

_____________________