КУЋА ЗА ЛУТКЕ (колумна)

На Конкурсима региона нова, јануарска колумна, о факултетима некад и сад...

Колумна Тодоре Шкоро: КУЋА ЗА ЛУТКЕ

            Три пута сам обишла кварт док нисам пронашла адресу коју тражим. Кад ми је љубазни пролазник рекао да треба да уђем у зграду на чијем је улазу у приземљу стајала велика месингана табла са именом стране трговинске фирме, попнем се на трећи спрат и да ћу тамо наћи нешто што се зове универзитет, помислила сам да се шали.

            „Ново доба, госпођо“, добацио је, уз смешак, одлазећи.

            Док сам на реченом трећем спрату међу бројним плочицама интерфона тражила презиме свог друга из гимназије и са факултета који ми се ономад похвалио како је постао универзитетски професор и позвао ме да свратим у његов кабинет да се испричамо, и док сам пролазила великом салом чудно издељеном преградама од плексигласа на нешто што је личило на боксове,  сетила сам се зграде државног факултета који смо обоје похађали, камене, раскошне, са бројним орнаменттима, и њених слушаоница са високим плафонима у које је могло да се смести и по стотину студената. У овој хали подељеној на боксове скоро да никога није било. Срела сам само две девојке на ходнику док пријатељ није изишао мени у сусрет да ме дочека и срдачно ме увео у свој кабинет. У четири квадратна метра тог простора омеђеног плексигласом од осталих кабинета, сместио се његов модерни, малени писаћи сто са компјутером, столица и поред још две, једна до друге, металне. Сместих се најудобније што је у тим условима могло, кад ми пријатељ, извињавајући се, рече да има само да испита још две студенткиње па ћемо онда да се сити испричамо, можда ипак негде напољу, а не овде. Збуњена, устадох да изиђем, кад ме он задржа рекавши да ја никако не сметам и да ће то бити брзо готово, тај испит.

            Насмејах се у себи кад су ушле, онако сићушне, као по мери овог простора. Дотеране, дугокосе, плаве, перфектно нашминкане, подсетише ме на лутке. После прилично опуштеног и необавезног ћаскања са професором о сунчаном времену усред јануара, једна седе на једину слободну столицу и мој пријатељ јој рече да почне. Предмет који је полагала звао се нешто као теорија масовних комуникација и она је почела да говори брзо и гестикулирајући, уз обиље жаргонских израза, а да то, ако сам добро разумела, није било у циљу илустрације теме коју је апсолвирала. Прекинуо ју је убрзо уписавши оцену у индекс и погледао у другу девојку. Прва тад врисну. Десетка! Хвала, професоре... Друга је, на врло сличан начин почела да говори потпуно исте ствари као претходница. После минут-два и она је прекинута, оцена уписана, нови узвик одушевљења, нова десетка.

            И нигде цедуљица из којих би се извукла испитна комбинација питања, нигде осталих студената као публике, нигде потпитања, нигде оне старе добре студентске треме и нервозе, нигде озбиљности у свему томе, нигде... много тога што памтим као факултетска и испитна искуства.

             Видевши моју запрепашћеност коју нисам на време успела да сакријем, мој пријатељ је, чим су две лутколике студенткиње изишле ћеретајући о вечерњем проводу који их је тога дана чекао, устао и замолио ме да ипак седнемо преко пута, у кафану, у којој ћемо се, насмејао се, можда осећати пријатније.

            Можда? Насмешила сам се и ја, и док смо у тих пар сати евоцирали успомене из студентских дана, сложивши се, као и сви које је младост неповратно напустила, како је све некада било право и најбоље,  ипак ниједном нисмо направили поређење са овим сада.

            „Кобајаги“,  помислила сам о оном што сам видела на том месту које би требало да буде храм знања. Све је ту кобајаги. Као и у кућицама за лутке, уосталом. И у њима ништа није право. Ни велико.

______________________

МИТ НАШ НАСУШНИ (колумна)

На сајту Конкурси региона, данас  нова колумна...

Kolumna Todore Škoro: Mit naš nasušni

            Pre nekoliko meseci, na ovom istom mestu, pisala sam o potrebi očuvanja jezika kod malih naroda, i kao primer navela već legendarni citat „Čuvajte jezik, čedo moje, jer reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li grad, zemlju, dušu“ (...). Ove reči  sam, kao što bi i svi koji su ih bar jednom pročitali, pripisala velikom srpskom županu Stefanu Nemanji, jer one i jesu iz knjige pod nazivom „Zaveštanja Stefana Nemanje srpskom rodu“.

            Ali...

            Ono o čemu se malo zna jeste da te mudre reči možda i ne pripadaju utemeljivaču srpske države, ocu Svetoga Save. Da možda on nije, kako se veruje, svome najmlađem sinu na samrti u pero kazivao ovu svojevrsnu oporuku. Da je, možda, cela priča (ne)namerni falsifikat, nastao sredinom 90-ih godina kad je knjiga objavljena i, brzinom munje, prihvaćena, a njeni se delovi, poput usmenog narodnog predanja, širili među ljudima.

            Knjiga je objavljena sa potpisom autora, Mileta Medića, književnika i publiciste. U žaru i ushićenju njenim sadržajem, mnogi su tada pomislili da je reč o priređivaču pomenutih zaveštanja, nikako ne o autorskom delu. Tome u prilog išla je i činjenica da je (po kazivanju Radomira Milića, u tekstu „Svetačka visina i inok smrtni“), u doba kad je knjiga nastala, istovremeno plasirana i priča o odlasku delegacije knjiženika i pesnika u Hilandar, gde im je tamošnji monah tobož rekao kako zaista postoji originalni zapis pomenutih zaveštanja, kako im je originalni spis tom prilikom čak i pokazao i – priča o „autentičnosti“ dela starog osam vekova mogla je nesmetano da krene da se širi.

            Nije pomoglo ni to što je sam autor Mile Medić tvrdio kako je sve izmislio, kako su Simeunova zaveštanja proizvod njegove mašte. Ne. Narod je do danas ostao u uverenju da su to istinske reči velikog srpskog župana.

            I to je ono mesto, onaj trenutak, onaj sklop stvari (i osećanja i potreba, iako iracionalnih), kada se u svesti stvara mit. U pojedinačnoj, ali i kolektivnoj. Puna ljubavi, puna mudrosti, vizionarstva, pravdoljubivosti i svekolike čovečnosti, ova zaveštanja su prijemčiva za dušu, naročito u vremenima teškim za jedan narod. Nije zato narodu zameriti što je odlučio da u njih veruje, ničega ružnog nema verovati u mudrost, naprotiv. Čak i onda kad se, i ako se ispostavi da te mudre reči nisu od onoga kome se pripisuju, to je manje važno. Važno je verovanje u vrlinu.

            To najbolje ilustruje reakcija Dobrice Erića (a opet po rečima Radomira Milića), na to kad je čuo da je istinski autor ovih reči Mile Medić. Kaže se da mu je tada rekao: „Svaka čast tebi, ali ja ta zaveštanja i dalje doživljavam kao Nemanjina, pa onda kao svoja vlastita – ti možeš tek na treće mesto:“

            Odavno su prestale da se vode polemike oko autorstva ovog dela, ali se ono i dalje citira u bezbrojnim, različitim prilikama. Mit je prihvaćen kao istina i tu je, otprilike, priči kraj. Osim onda kad neki zlonamerni ljudi požele da celu srpsku istoriju podvedu pod „laž i mitomaniju“, pa  tada posegnu i za pomenutim zaveštanjima, označavajući ih kao falsifikat.

Njima kao odgovor tek sledeće:

„ Ako se svedoči o  postojanju kakve velike mudrosti, je li važnija mudrost ili to da li je stvarno postojala ili nije? Ako se i dokaže da ona nije postojala, znači li da ne treba da postoji? I, najzad, ako ima takvih koji žele da veruju da nije postojala (i da ne treba da postoji), pitam ih – sa čim će, sa svojim malim životima dalje, ako tako o svom rodu i jeziku rezonuju? Biće zauvek  Niko i Nigde.“

 _________________________           

НИЈЕ ИСТО (колумна)

Нова, октобарска колумна на Конкурсима региона...

Колумна Тодоре Шкоро: Није исто

            Једва да је имала пет или шест година. У једној руци држала је кесу кроз коју су се назирале сликовнице, а другом је покушавала да мајку повуче за рукав негде назад. И плакала је, а сузе су се, необрисане, сушиле на руменим образима.

            „Како си могла да заборавиш да ми купиш те бајке?“, питала је, по ко зна који пут, и молила: „Хајде да се вратимо...“.

            „Купићемо их у било којој књижари, данас или сутра, мила. Нећемо се враћати. То је исто...“

            „Није исто! Није...“, понављала је ридајући док су улазиле у трамвај који их је  испред зграде сајма повезао некуд према центру града.

            Није исто.

            У праву је та крупноока принцеза коју сам прошле године срела враћајући се са Београдског сајма књига и коју нећу можда и ове године срести, али која ће, уверена сам,  тамо бити и ове, и свих наредних година, на месту где се недељу дана слави књига, писци, читаоци. И није исто, кажем и ја. Сајам је нешто сасвим различито.

            Данашњи, и наредних седам дана, враћају ми веру, помало нарушену током године, да ће књига, она на папиру, упркос свим технолошким чудима која се брзином светлости рађају, опстати. И да, кад се организатори, по затварању сајамских капија похвале посетом од неколико стотина хиљада, смем да верујем да ће се књиге још читати. И да, у тих седам-осам дана, осим оних који су стотинама километара далеко, нема никога ко неће бар на један дан, бар на једно поподне отићи на то славље књизи у част. Макар и да би се тамо видео са школским другом из гимназије после много година, није важно. Важно је да ће то да буде на сајму књига, а не у кафани. И понеће свако од њих, под мишком или у кеси, бар једну или две књиге. Он, или неко у кући ће их током јесени већ прочитати. И то ме неизмерно радује.

            Не желим да у овим празничним данима који следе будем малициозна и говорим о томе како су нам се књижевне вредности мало претумбале, па се највећа пажња (бука) ствара око нечега што књижевност није. Ни то не мора да буде важно. Свака књига има свог читаоца, па и те и такве књиге имају своје. Опет кажем, важно је што ће се, између свих места, можда забавнијих, изабрати баш сајам. А не кафић или улица, на пример.

            И није важно што ћете, у главној сајамској хали најпре уочити штандове оних који су постали моћни менаџери књиге, који су од издаваштва направили бизнис где се, извесно, велики новац сабира, судећи бар по импозантним кулама и дворцима на које им штандови личе. И ту је, по правилу, највећа гужва. Ту, где је свакодневно неки вашар, нека предства, где данас свој бестселер потписује естрадна звезда, сутра пропали политичар, или већ неко трећи. И није важно што све то заједно може да заличи на циркус, што се може догодити да у стисци и у гунгули, док се чека да тв-звезда потпише своју провокативну биографију, многи у том реду нагазе или гурну старог седог господина који помно прегледа књиге код издавача преко пута, а да у њему не препознају нашег најпознатијег писца. Није важно. Извиниће му се ако су га очепили, он ће им се благо насмешити и свако ће наставити својим путем.

            Волим  сајамску блискост и непосредност, какве нема током године у књижарама. или на књижевним промоцијама. На сајму, довољно је само да помислите на свог омиљеног писца и – срешћете га. Можете и да му приђете, упитате га за здравље, дате да вам потпише књигу, сазнате шта ново пише. Одговориће вам љубазно као да се годинама знате.

            Зато је у праву моја јунакиња с почетка приче. Није исто. На сајму се осећа та дивна, божанствена веза – између писаца, читалаца и књиге. Све друго није важно. Па чак ни она, да ли деградирајућа, или не знам већ како да назовем ту појаву на излазу, код сајамске капије, кад, све вичући попут колпортера (који другим данима то заправо и јесу),  неки млади људи читаоцима нуде, уз купљени примерак једних дневних новина, књигу по избору. А избор није незнатан, има ту свачега. Па ако је преостало педесетак динара у новчанику, купи се и та књига, уз новине гратис (или беше обрнуто) и понесе се кући. Прочитаће већ неко ако не ви. Или ће чему другом користити. Дуга је зима.

            Зато није исто, мислим, и , да могу, изљубила бих ону принцезу с почетка приче у оне две сузице на образима. За њу се не бојим, зна она на коју ће страну. А остали? Свакоме по вољи. Важно је да се на сајам књига оде. И купи се књига Елис Манро, Кортасара, Албахарија или Мирјане Павловић, на пример. Ја, наиме, волим добре приче. И бајке, свакако бајке. Још верујем у њих.

__________________

ПУТ ЗА АРКАДИЈУ (колумна)

Нова, августовска колумна у Конкурсима региона...

 Пут за Аркадију

Драги колега Бериславе Благојевићу,

Верујући да нема оног читаоца који твој запис „Хармсовско-аланфордовска фаза“ није разумео друкчије него као вапај очајника у овој предугој, донкихотовској борби војске гладних у подераној одећи и са рупама на ђоновима (али чистога срца) против задриглих Господара Света - са радошћу ти јављам: твојим (нашим!) мукама је крај! Постоји земља Аркадија, довољно велика за све нас, а пут до ње почиње тамо негде испод Алпа! Глади и закрпама је одзвонило! Неће се, изгледа, обистинити она библијска о игленим ушима и богаташима, јер су они, чини се, одлучили да своје богатство поделе и пре Судњега дана. Како би  сви имали, како нико више не би био гладан. Издржи, зато, драги пријатељу, још мало... Близу је Дан Благостања! Моћи ћемо тада, не само ципеле, него и књиге да купујемо! А ово досад, како си и сам рекао, била је само фаза коју, ето, остављамо за собом...

Срдачно,

Твоја по перу и подераном оделу сапатница

Тодора Шкоро

******

Читала сам, и нисам могла да поверујем у оно што читам у прошлој колумни магистра географских наука и изузетно талентованог бањалучког писца Берислава Благојевића. Читала сам и морала сам да поверујем у сваку његову написану реч. Поглед на моје подеране ципеле ме је терао на то...

Питала сам безгласно свог, мислила сам јединог Бога, докле ће Госод Бог Новац да влада светом?

Покушавала и да будем безбрижна, као што птице на грани не мисле ни шта ће јести ни пити, покушавала да не бринем о сутрашњем дану јер ми је доста мука и дана данашњега...

Ни вера ми није више била јака утеха.

А онда, сасвим изненада...

Из земље у којој се вековима није ратовало, у којој је концентрисана највећа финансијска моћ, у којој се, рекло би се, већ живи живот достојан човека, из такве земље – Швајцарске – сасвим ненадано, стигао је наговештај да  миран, спокојан, срећан живот треба да живе сви, да на њега имају право самим рођењем. И да такав живот за све – није далеко.

Из једне од најразвијенијих земаља света стиже више него занимљива иницијатива: да се сваком одраслом њеном грађанину има додељивати месечни износ од око две хиљаде евра (а сваком детету по четвртина те суме), без обзира да ли је запослен или не, да ли је високообразован или без школе, да ли има могућност да ради и зарађује или нема. Петицијом је већ прикупљено сто тридесет хиљада потписа за увођење тог будућег „универзалног новчаног додатка“, а потребно је само сто хиљада да би Влада те земље била у обавези да распише референдум о тој ствари и да онда резултате тога референдума поштује...

Тумачења у вези са овом, крајње необичном иницијативом су разна: од оних људских, да право на пристојан живот треба обезбедити свима, преко оних који мисле како би овим поступком била бар донекле укроћена бахатост богатих и смањен енормни јаз између једних и других, па све до оних који верују да је ово само први корак на путу ка неком новом друштву једнаких у коме би се „радило према способностима, а узимало према потребама“ и где би, тиме, новац као категорија био сахрањен.

Је ли то дошло време да сит гладном поверује или сам ја нешто погрешно разумела?

Јер, није овај апел стигао од гладних Сомалије, Кеније, Зимбабвеа (или скоро-гладних-народа са Балкана, на пример, сасвим је свеједно). Стигао је из те исте, богате, уређене и стабилне Швајцарске која никада није знала шта је глад. И то је чињеница која ми не дâ да у ову причу о земљи Аркадији поверујем.

Сумњу ми рађа и прилично немушто објашњење ових ентузијаста да изворе (фондове) из којих би црпели новац за „сиротињу рају“ још нису дефинисали, да, практично, не знају одакле би свој хумани изум финансирали. Додуше, лепо им је објашњење да ће овим начином, кад човак поседује загарантовану суму новца, он бити растерећенији у тражењу посла (који би се, наравно, плаћао, али им Обавезни Додатак тиме не би био ускраћен); да би тиме свршени студенти без психолошког притиска немања посла прихватали само изабране послове за које су се школовали, а не било какве; да би тако и сви потенцијални послодавци морали да према потенцијалним запосленима буду предусретљивији....

Речју: милина једна.

Оптимисти тврде да ће се ускоро земљама Европске уније проширити ова иницијатива, да, додуше, тај „социјални износ“ неће свугде бити тих швајцарских две хиљаде евра, те да ће се тако, у врло скоро време створити и сви услови за једнакост и равноправност.

Звучи познато?

А вероватно?

Или је иза свега овога нека нова игра Запада, као у филму „The game“. Па, ако преживимо – аплаудираће нам.

_______________

КОШУЉА СРЕЋНОГ ЧОВЕКА (колумна)

На сајту "Конкурси региона" нова колумна...

Kolumna Todore Škoro:   Košulja srećnog čoveka

            Priču o potrazi za najsrećnijim čovekom na svetu svi znamo. To je ona, u kojoj car naređuje da se po celom carstvu traga dok se ne nađe najsrećniji čovek kako bi, po verovanju, njegova bolesna ćerka ozdravila kad obuče košulju toga čoveka. Potraga je trajala dugo – među bogatima, uspešnima, cenjenima, vlastelom i seljacima, ali niko od njih nije za sebe mogao potvrditi da je najsrećniji na svetu, sve dok carevi glasnici nisu, prolazeći pored siromašne izbe i videvši njenog domaćina i njegovu čeljad nasmejane i raspevane, zastali, i upravo im on potvrdio da je – najsrećniji čovek na svetu (zbog zdrave i lepe dece, zbog poštene žene, zbog baštice koja je rodila...). Pogađate, kad je trebalo da carskim izaslanicima dâ svoju košulju da je ponesu bolesnoj princezi, on im je rekao da je – nema!

            Bili carevići ili prosjaci, nekada davno, ili sada, ljudi su tako stvoreni da, instinktom, ili nekim višim duhovnim zovom, streme sreći. I odvajkada tragaju za njom, i nalaze je, u najrazličitijim kutovima života, ili mašte. Neko u sitnom vezu, neko u igranju sa unucima, neko u slikanju, vazda je tako bilo, nije se svet po tom pitanju mnogo menjao vekovima. Sve do ovog našeg veka, kažu naprednog („najboljeg od svih vekova“, ubeđuju nas globalisti i ini poslenici sveukupnog, pre svega tehnološkog razvoja).

            Ima zaista dvadesetprvi vek najmoćnije informacione tehnologije, kosmičke programe, najbrže vozove i najveće brodove i avione, gigantske korporacije koje se prostiru na pet kontinenata i sabiraju bogatstvo koje se ne može numerički ni izraziti, ali – ima li danas, u takvom veku, srećnog čoveka?  I kako i gde današnji čovek, zaglušen tolikom bukom rečenog  „napretka“  traži svoju malu, nasušnu sreću?

            Kad se s posla u sumrak, iz neke firme iz tog korporativnog lanca vrati kući smrvljen, umoran, gladan, uspeva da tek nešto pojede i legne da spava. O sreći ne misli, nema kad. Ali sreća traži da čovek o njoj misli, da za njom čezne, da je traži, čak i onda kad se čini da se i bez nje može. Isto to traže i sitna zadovoljstva, ali čoveku umornom, slomljenom, ovom robu 21. veka nedostaje snage da ih nalazi. I za to se, međutim, brine svemogući Vek Napretka. Nudi tu, nadohvat, na samo jedan pritisak dugmeta na daljinskom upravljaču sitne radosti i šarene laže ( a sasvim drsko nazvane „rialiti“) na kojima se, kažu istraživanja, kod većine i zaustavi potraga ako ne za srećom, a ono makar za zadovoljstvima. Za onim sitnim, onim niskim zadovoljstvom gledanja „preko tuđe tarabe“ za koje bi se svako od tih gledalaca smeo zakleti da ih ne poseduje, sve dok jednom ne uđe u taj začarani krug „rialitija“. A onda odatle nema izlaska, mentalnog i emocionalnog pogotovo. Zna Veliki Brat šta radi. Ne drži on zatvorene u kući desetoro-dvadeset svojih „glumaca“, nego stotine hiljada i milione onih koji ih prate. I onda je miran. On, Veliki brat, a i Novi Vek, koji može nesmetano dalje da prosperira i sabira svoje nemerljivo bogatstvo.

            Naravno, nije ceo svet navučen na „rijalitije“, na FB, na Twiter i slične zanimcije koje se nude, kojima nas opsedaju, a koje su, eto, skoro džabe (osim što ćemo, ali će možda biti kasno, shvatiti da nisu besplatne nego da smo ih itekako platili – svojim vremenom, pažnjom, otuđenjem i od sebe i od drugih, zdravim razumom...) Ima, kažem, i drukčijih ljudi koji u potrazi za svojom „srećnom košuljom“ idu starim, utabanim stazama – nalazeći je u prijateljima, porodici, istinskoj umetnosti (onoj od pre Ovog Veka). Ali, bivajući u manjini, ni njihova sreća ne može da bude potpuna, sve i da je nađu. Biće drukčiji, biće čudni, biće možda i izopšteni, jer se bojim da polako postaju ubedljiva manjina.

            Kako da današnji čovek veruje u istinske vrednosti (ovde ću se zaustaviti na umetničkim), ako mu se svakodnevno u neograničenim količinama, svugde oko njega nude samo plitki sadržaji, a ono što bi trebalo da bude nova umetnost polako klizi u komercijalno, u tvorevine neodređenog i sumnjivog kvaliteta? Jedino što preostaje u odbrani sopsvenog duha, izgleda jeste povratak na stare, proverene umetničke vrednosti, njih ne može ni Novi Vek da nam oduzme, niti da ih „ukalja“. Mada...

            Nedavno, kao neopevanu glupost pročitah negde da je nekakvim modernim studijama ustanovljeno da čitanje onoga što se uvek smatralo „vrhunskom literaturom“ može da stvori depresiju, da učini ljude nesrećnima! Jedva sabravši malo koncentracije, od besa koji me obuzeo, pročitah nekakvo sumanuto objašnjenje da čovek, sa stanovišta svog „običnog“ života, posle čitanja dobrih  knjiga (gde je, po dotičnim „tumačima“ valjda sve lepo i „neobično“) postaje nesrećan!

            Ne znam za ostalo, ali knjige ne dam!

Neće meni nikakvi novi vladari sveta reći da su Šekspir, Dostojevski, Ibzen, Man, Aristotel, opasni po moje zdravlje! Pa ljudi vekovima među njihovim delima idu putem potrage za svojom „srećnom košuljom“ i nalaze je. Tražim je i ja i nastaviću da je tražim baš tamo, makar i da je nikada ne nađem. Bar ću biti srećna na tom i takvom putu.

            Ili ću početi da obrađujem svoj vrt.

БЕСОВИ И ЛАЈКОВИ (колумна)

На сајту "Конкурси региона" нова колумна...

Kolumna Todore Škoro:          Besovi i lajkovi

            Priznajem: čitam komentare ispod tekstova u elektronskim medijima. Dok mi stomak izdrži, a moram priznati ne izdržava dugo.

            Nekada, dok je internet bio daleka budućnost, a vesti se prenosile preko radija i televizije, ili bile štampane u novinama, ta mogućnost da i čitaoci komentarišu napisano svodila se na komšijsku raspravu uz jutarnju kafu, uz žučne ili povlađujuće stavove o napisanom, neretko i uz sočno psovanje autora, da bi se na kraju rasprave novine presavile i na njih okrenula šolja za kafu, čemu su, između ostalog, novine uvek i služile, kako je to jednom neko šarmantno primetio pišući na sličnu temu.

            Danas svako, ali baš svako iole vičan kompjuterskoj veštini, može da „dođe“ i „dopiše se“ ispod teksta objavljenog u elektronskoj formi. I onda tu bude svačega! Gneva i besa ponajviše. Na autora teksta (zašto misli tako kako misli, ili zašto uopšte misli!), na državu (o, da, vrlo brzo, već u drugom-trećem komentaru se stigne do nje i njene krivice za sve), besa na druge „komentatore“ koji drukčije misle (razvije se tu, bogami, žestok dijalog, sa sve nebiranim epitetima) itd itd. O tome da većina tih komentara ili promaši temu ili je napisana polupismeno, ili nepismeno, neću da govorim. Zadržavam se na onom gnevu i besu, na onom svađalačkom, oponirajućem tonu, na onom kontriranju po svaku cenu i pitam se da li je moguće da među nama ima toliko razjarenog sveta, nespremnog za istinski dijalog, zapravo nespremnog da pažljivo sasluša (pročita) neku (ipak pažljivo) biranu temu, pa ako se sa napisanim ne slaže, to (ako baš mora) saopšti takođe biranim, civilizovanim načinom.

            Rekoh, stomak mi ne izdržava dugo u čitanju tih „potpisivanja“, ali i onoliko koliko pročitam, bilo je dovoljno da pomslim kako neuporedivo više ima onih spremnih da gađaju, pljunu, ošamare. Rečju, naravno. Ne treba ni da napominjem da su, oderda, sakriveni iza lažnih imena („nik-ova“), što im i daje hrabrost. I ta činjenica me već duže vreme držala u nekom stanju blage depresije sve dok, neki dan, nisam pročitala odličnu analizu Istoka Pavlovića, internet preduzetnika i najuticajnijeg blogera u 2011 pod naslovom „Drugi ljudi na internetu“, objavljenu nedavno u Politici.

            Suština je, tvrdi Pavlović, a na osnovu psiholoških studija, da, sedeći ispred monitora, postajemo neki drukčiji ljudi od onoga kakvi inače jesmo. I suština je u tome (ovo me utešilo) da oni koji gunđaju i misle negativno češće ostavljaju komentare od onih koji se sa napisanim slažu, ali ih je daleko manje, iako njihov broj među „komentatorima“ bude i desetostruko veći od onih „pozitivnih“. Dakle, mudri uglavnom ćute, zaključuje Pavlović.

            U tom smislu valjalo bi, kaže on, ponekad i zabraniti komentare. Ništa strašno. Pa, veli, zamislite da u Luvru, kraj slike Mona Lize stoji tabla na kojoj bi svaki posetilac mogao da napiše šta god mu se prohte ( na primer „ha ha, ružna je“, ili „moja baba bi ovo bolje nacrtala“). Ne ide.

            I da završim osvrt na Pavlovićev tekst – ispod njega je takođe bilo mnoštvo komentara,   dokazavši time upravo ono što je tvrdio: malo manje od polovine su bili afirmativni, a malo više od pola ih je bilo „protiv“.

            Oduvek je važila ona narodna „Nije važno šta se kaže nego ko to kaže“.  U tom smislu trebalo bi da „važnije“ bude ono što je u autorskom tekstu, a ne u komentarima. Međutim, ako se uzme u obzir koliko prostora komentari čitalaca na internetu zauzimaju (zamislimo samo koliko bi to bilo papira, ako bi se štampalo), postaje jasno da je to jedna, bar po brojnosti, „respektabilna snaga“ koja, hteli mi to ili ne, čini nekakav uticaj na opštijem nivou. Kakav, ne mogu precizno da naslutim.

Na mene lično deluje tako da mi se najčešće prevrće utroba, bivam blago depresivna, ponekad ljuta, ogorčena, zaprepašćena, frustrirana... Malo li je?!

A, da, umalo da zaboravim. Osim dve pomenute kategorije komentara postoji i ona vrsta lucidnih koji uspeju da me razvedre, nasmeju, vrate veru u život i ljude. To su oni koji, odlično razumevši temu, kao da poručuju i autoru teksta i komentatorima da je život, ipak, lep, da ga ne treba preozbiljno shvatati, nego ga treba živeti.

Zbog takvih i čitam komentare.

             

КАД ЉУБАВ ПОБЕГНЕ КРОЗ ПРОЗОР

На сајту "Конкурси региона" моја нова колумна...

Kolumna Todore Škoro: Kad ljubav pobegne kroz prozor

            Verujem da nema onih koji ne znaju da se, kad beda zakuca na vrata, događa istina iz naslova ovoga teksta, kako izreka kaže. Beda je, doduše, relativan pojam, ali je na globalnom nivou obznanjeno, ima tome već pet-šest godina, kako je počela velika svetska ekonomska kriza, počim je termin „beda“ dobio i sasvim legitiman status.

            I zbilja je tako, bar što se velike većine svetske populacije tiče. Manjina je ostala bogata, kao i uvek. Zapravo, još је bogatija nego pre. Ali, neću o njima, bar ne eksplicitno.

            Hoću o ljubavi, onoj koja pobegne kroz prozor.

            Treba li statistika da nam kaže da se, u doba nemaštine, brakovi kao uobičajeni rezultati ljubavi razvode više nego inače?  Treba li  štampa, u svojim crnim hronikama, da nam potvrdi da se ubistva, pljačke, prevare događaju češće i više, ne samo prema nepoznatima nego i prema rođacima, prijateljima? Treba li učestali fizički sukobi najmlađih po školskim dvorištima, koji umeju da rezultiraju i smrtnim ishodom, da nam nešto kažu o toj deci, frustriranoj, agresivnoj preko svake mere, ne zbog nedostatka para nego zbog nedostatka pažnje i ljubavi? Ali oni to često ne znaju, a ni njihovi roditelji, nažalost...

Nije novac taj koji će od deteta napraviti čoveka, nego lepa reč, razumevanje, ljubav.

            Ona ljubav koja je pobegla kroz prozor.

            Opisujući jednu prošlu krizu, scenarista ovdašnje tv-serije je napisao ovakav dijlog bračnog para, uplašenog pred nastupajućom bedom:

            „ Dušo, kako ćemo bez para?“ – pita On.

            „ Nije pitanje, dragi, kako ćemo bez para, nego kako ćemo bez – duše“, kaže Ona.

            Ostajemo li, nužno, bez duše onda kada i blagostanja nestane?

            Ili, jedno bolje pitanje: kako sačuvati dušu (i ljubav!) uprkos bedi oko nas?

            Ovde zastajem, jer kratkog, jedinstvenog, apsolutno ispravnog odgovora nema. Ali je najvažnije da svako pokuša da do njega dođe, da proba da odgonetne koji je to njegov lični  put koji će ga spasiti od očaja i beznađa, od straha i strepnje za budućnost, svoje i svoje dece, uvećanu do besmisla činjenicom da se nema dovoljno materijalnog blaga da bi se živelo opušteno i mirno.

            Ako bih sad rekla da miran san i mirnu javu obezbeđuje čista savest, moralna ispravnost, požrtvovanost za druge, pravednost koja nas u životu vodi i (opet!) – ljubav prema svetu, rizikovala bih da mi oni ekonomski najugroženiji bar opsuju pola familije, ako ne da me gađaju nečim, ako bi me sreli. Neka. Opet ću im reći da nisu u pravu, da to što su očajni i nesrećni nije zato što im se (kao i većini) ispraznio novčanik, nego zato što su dozvolili da im se – isprazni srce.

            Teško je, ali nije nepremostivo „imati pa nemati“. Teže je čini mi se, mentalitetu ovoga naroda, priznati pred drugima, ogoliti se - da nemaš, da nemaš kao pre. Pa se sve češće čuju razni izgovori kako više ne bismo jedni drugima išli u kućne posete, tako uobičajene nekad.  Jer, uđeš li prijatelju u kuću, videćeš da još uvek ima stari, a ne LCD televizor, videćeš mu pohaban tepih, uočićeš, krajičkom oka, i olinjale kućne papuče u čošku u predsoblju. I nema veze što je i kod tebe situacija preslikana, ni ti ni tvoj prijatelj nećete dozvoliti da onaj drugi to vidi.

Umesto stvarnih susreta, zato se biraju  elektronski, virtuelni, oni gde svoju „stvarnost“ možeš da predstaviš po svojoj volji, a ne onakvom kakva ona jeste. Internet društvene mreže zamenile su porodicu, prijatelje, istinske susrete, razgovore, zagrljaje... U svakoj kući bar neko (a često i svi) sede za svojim monitorima, razmenjuju misli i osećanja sa nepoznatim „prijateljima“, umesto sa bližnjima. Izbegavaju čak i sopstvenu ženu (ili muža), zabrinuti, tmurni, očajni, uplašeni da će završiti gladni, na ulici. I retko će pomaziti decu (možda samo prvih dana u mesecu, onih kad „legne plata“pa su „svi srećni“), ženu još ređe, čini mi se, jer žene su tek još više zabrinute za opstanak porodice. Ne shvatajući, ni jedno ni drugo, da takvim ponašanjem ne obezbeđuju opstanak nego propast.

            Pa, može li drukčije, pitamo se?

            Može. Ali sve zavisi od čoveka, od njegovog unutarnjeg bogatstva, pre svega.. Ako  sada ovde ispričam jednu drukčiju priču znam da će malo njih poverovati da je istinita, da se i tako može. Većina će verovati da je to jedna od onih urbanih legendi smišljenih da nam zlo u kome smo ne padne toliko teško. Ipak, ispričaću je:

            Usamljeni stari bračni par koji je mnogo ekonomskih kriza i ratova preživeo, ovu poslednju je dočekao kao nešto uobičajeno. Ipak, zbog sve manjih i neredovnijih primanja i u njima dvoma nekako se stvorila strepnja. Smanjivali su porcije sa hranom, odrekli se izleta, novih toplih šalova pred zimu, čak i lekova koji nisu baš neophodni, ali su, uvek, kao i svih zajedničkih pedeset godina, gde god pođu išli držeći se za ruke. Jedne večeri, ona je tiho predložila, on prihvatio, dok su gledali te bele loptice na ekranu kako iskaču, da i oni kupe srećku. Kupili su je i određenim danom u nedelji, držeći se za ruke, gledali izvlačenje. Jedna, druga, peta nedelja – ništa sa njihovog listića. I on i ona počeli su, međutim, da osećaju neku dotad nepoznatu želju, neku čudnu „glad“ za dobitkom. A onda sreća! Svi brojevi sa listića koji su ono onomad kupili bili su izvučeni!

            I radosni, ali i uplašeni (šta će oni sad s tolikim novcem!) otišli su do centrale lutrije, pokazali svoj, već izgužvani listić, a onda ih je mlada službenica sažaljivo pogledala:

            „Ovo jesu ti brojevi, ali nažalost nisu iz ovog kola. Trebalo je da listić uplaćujete svake nedelje, a ne samo jednom“ – rekla je.

            Ostala je iznenađena kad je videla dvoje starih kako su odahnuli, nasmejali se, a onda, uhvativši se za ruke, izišli na ulicu...

            Znam, iako nisam čula šta govore, da su pričali o opasnosti u koju su zamalo upali – da im ljubav pobegne kroz prozor.

            A bogati? Šta sa njima?

            Pa, i njih ume da boli glava. I oni nose samo jedan par cipela u jednom momentu. I imaju problem koji oni koji to nisu, nemaju: pokušavaju da kupe ljubav, a znaju, prokleto dobro znaju da samo to ne mogu novcem da kupe.

            I nesrećni su jer se njihov prozor, od praznine koja duva njihovim životom, možda zauvek zalupio.Mada, taj prozor može da se zalupi i kod siromašnih. Ako se na njega ne pazi.

           __________________