NEVERAN

Dok te gledam ćutim
Koliki si biser izrastao
U školjci meni
Otkud ti na njenom vratu
Gde bisera belina gubi sjaj
A oko moje bistrinu
Zalud ključara svog hada
Preklinjem da te vrati
Tamnici meni
Kad znam
Biseri nikad
Ne varaju

MAGNOLIJA

Možda je bio znak što mi je toga dana, ne znam kako, ruku dopala knjiga Dalaj Lame o sreći. O količini sreće koju svaki čovek poseduje i koja malo ima veze sa spoljašnjim okolnostima. Koja, zbog nečeg lepog ili ružnog što se desi, može na tren da se uveća, ili zamagli, ali se vrlo brzo vraća na svoj ustaljeni, valjda unapred dati nivo.
Možda, kažem, možda mi je i ta knjiga bila znak koji nisam pratio. Ipak, znam da mi nije život u tom danu promenio umni Dalaj Lama, esej o sreći ostao je nepročitan. Život mi je promenila komšijina magnolija, razgranata, tik ispod mog prozora koja me je, ruku na srce, veći deo godine nervirala, kloparajući svojim ogolelim granama u moje prozorsko okno budeći me često, a njena senka me neretko plašila, lelujajući se u prozoru.
Nisam razumeo komšijinu fascinaciju magnolijom koju je tu, na korak od moje fasade, posadio boktepitakad. Nije mi bilo jasno njegovo oduševljenje deteta s kojim je, trošeći lepe majske dane, iščekivao da ona razvije svoje, istina divne, raznobojne svetlo i tamno ljubičaste cvetove, svake godine sve veće, bio je, ushićen, ubeđen. Meni su uvek bili isti. I ne bih ih ni primetio da nisam danima njega očaranog gledao kako zaviruje ispod stabla svako bogovetno jutro, iščekujući.
- Procvetaće magnolija i ako je ne zagledate toliko - rekoh mu jednom.
- Hoće, znam i sam. Ali, jeste li primetili kako samo jednog jutra, odjednom, osvane rascvetala! Svakome drugom taj momenat promakne, ne i meni. Ja znam, ja tačno znam u kojoj noći će ona da razvije svoje divne cvetove i ujutru osvane raskošna lepotica. Ali čak ni meni koji stalno na nju motrim ne da da vidim taj momenat njenog preobražaja, a godinama pokušavam to. Ne da mi, ne da, čarobnica... Ali bar zato mogu da uživam prvi u tom njenom kratkom cvetnom životu. Ne zamerite...- reče mi.
Nisam zamerao. Nisam ga ni razumeo. Zatvorio sam prozor to veče, ali žaluzine ipak nisam sklopio.
Ujutro, moje prozorsko okno bilo je prepuno najkrupnijih dvobojnih ljubičastih cvetova. Opet je bio u pravu, odmahnuo sam, bunovan i osmehnut i gledao ga kako nežno miluje svaki cvet...
Bilo je to proteklog maja, sad je novembar. Prohladan, suv i sunčan, više je ličio na septembar. U moj prozor udarale su ogoljene grane magnolije. Komšija je već čitav mesec bio u bolnici. Nešto gadno naselilo se u njegovo telo, metastaziralo i pretilo da ga ubije. A u njegove oči naselila se tuga.
- Kažu da može da cveta dva puta, i u jesen. Moja nije nikad dvaput cvetala. Možda će sad. Ako vam nije teško pogledajte je, umesto mene, pa ako vas neko jutro probudi rascvetala, moćna, sad dok čekamo sneg, javite mi... Hoćete? - molio je zaverenički.
Klimnuo sam glavom.
Za razliku od mog dobrog komšije koga je jeo rak, mene je mleo život. Ostao sam bez posla, deonice koje sam imao preko noći su izgubile vrednost. Auto su mi ukrali mangupi, a onda se javili da će da mi ga vrate, ako platim otkup. Nisam imao para za otkup. Kad me je, potom, ostavila žena, nevešto objašnjavajući kako to nema veze sa mojom ekonomskom propašću, samo sam odmahnuo rukom, olakšavajući joj odlazak time. I pomislio:
"Odlično! Ko kaže da život nosi nedoumice i enigme? Sve je savršeno jasno, jasno šta treba da se čini!
Naručio sam omiljeni stejk i bocu belog vina koje mi momak brzo donese iz restorana. Žvakao sam lagano, još sporije ispijao zlatasto vino, trudio se da izbacim svaku misao iz glave, dok sam prebrojavao tablete rasute iz bočice na stolu.
"Dvadeset pet! Biće dovoljno za san.Za najlepši, najduži i najneizvesniji san bez povratka".
Negde pred ponoć otišao sam do ulaznih vrata stana, otključao ih, malo odškrinuo, svratio do kupatila, umio se, izbrijao, očešljao, čak i namirisao, stresajući sa sebe misao o smrti koja ima zadah.
"Ali, ne odmah", tešio sam se. Verovao sam da će me brzo naći.
Nije mi ni na pamet palo da pišem oproštajno pismo, Kome bih pisao? I - šta?! Nikome to ne treba. Dovoljno će onima koji se tu zateknu i osete kako "treba da mi dođu na sahranu" biti neugodno i zbog same moje smrti, makar da sam je sam hteo, da bih ih još opterećivao i osećajem krivice nečim što bih napisao, ne znam koga prozivajući i upirući u njega kao u krivca. Nisam tražio krivca, nije ga bilo.
Vratio sam se u sobu, uredno počistio sto od mrvica posle večere, oprao tanjir i nagnuo još jedan veliki gutljaj vina, gledajući u dvadeset pet malenih pilula na stolu. Dolio sam još jednu čašu vina, bilo je baš ukusno. Pa još jednu. I još... Pilule su na stolu lagano bledele, umnožavale se, lelujale, a ruka je bila teška, nemoćna da ih skupi i ubaci u usta...
Kuckanje, ritmično, probudilo me je. Jedva. Otvorih oči. Dan, siv, novembarski, nesmetano je ulazio u moju sobu. A zajedno s njim, tim sivim, predsnežnim danom, mahale su mi, njihale se, kuckale u staklo i nešto mi šaputale komšijine magnolije. Zaplakao sam gledajući ta živa veličanstvena bića, iznikla u samo jednoj noći, ni iz čega, ni za šta. Osim da mi nešto kažu. mišljah.
Pogledah na sto. Rasute, kuglice koje su mogle da budu smrt takođe su bile ljubičaste. Ali mi ništa više nisu kazivale.
Pozvah bolnicu, nestrpljiv da obradujem komšiju novim životom, magnolijinim i mojim. Nisam mogao to. Njegov život se ugasio te noći, reče mi dežurna sestra.
- Pominjao je neke magnolije, baš čudno - dodade.
Na pogrebu, moj venac je bio najlepši, od svetlo i tamno ljubičastih magnolija. Sam sam ga napravio.

U SNU ZNAN

Ne
Ne moraš da znaš
Koliko tvoje obične ruke
Meni bivaju čarobne
A tvoji glas i pogled
Sve moje misli zarobe

Ne,
Ne treba da znaš
Koliko moje ponoći duge
Ne žele u novi dan
Znajući kukavne besane
Da sve je samo san

Ne
Ti i ne smeš da znaš
Kako se nesrećna budim
I nestrpljiva trošim dan
Željna nove noći i tebe u njoj
Gde si mi jedino znan

DOK KIŠA DOBUJE

Kad kiša dobuje
Volim da sam sam
Tad moji otišli se vrate
I stane vreme ili unatrag ode
I to je sve što znam
Dok kiša dobuje

Volim da sam sam
Kad dunje sa ormara se zazlate
Kandilo zatreperi preslica ćuti
A baka na tronošcu drema
Kad odem nedohodu detinjstva u pohode
Samo tada jasno mogu čuti
Kako kiša dobuje

Volim da sam sam
Da brojim kišu kap po kap
I molim se da ona nikad ne stane
Kako bih i ja ostao vazda
Sklupčan u majčinom krilu
Al prene li me ko tad
Istinom "Gle, sad će da grane..."
Potrgaće tu nežnu izatkanu svilu
I znaće iz mog pogleda tužnog
Da sećanjima robujem

Volim zato da sam sam
Dok kiša tiho dobuje
Da u lepši od ovog sveta pobegnem ružnog
I vratim se
Tek kad svane

PREVARA

- Mislim da me muž vara, Hana - prošaputala je i hitro, skoro histerično posegla za ko zna kojom već cigaretom. Plamen upaljača povijao se u vidno drhtavoj ruci, ogrubeloj, izgrickanih zanoktica i poluoguljenog laka na noktima. Tek način na koji je držala cigaretu i blistavi dijamant na domalom prstu odavahu negdanju otmenost i, možda, sreću. Sve ostalo što je videla odslikavalo je jednu ruiniranu žensku dušu.
Hana se pitala šta se to dogodilo sa njenom prijateljicom iz gimnazijskih dana, Marijom. Pokušavala je da oživi onaj samosvesni, možda previše zavodnički lik prelepe maturantkinje od pre dvadeset godina, na čemu su joj zavidele sve drugarice iz razreda. Kao i na odluci da se po povratku s letovanja spakuje i otisne u svet, venčavši se tajno od svih sa izabranikom koga niko, osim Marijinih roditelja, nije video.
Prisećala se Hana koliko je bolne praznine ostalo posle Marijinog naglog odlaska. Ali i uverenja da je pogrešila, da je strašno pogrešila s tom brzopletom udajom za mladog lekara koga je jedva poznavala.
Napregnuto, svi iz društva su iščekivali porazne vesti o Mariji. Njena sudbina ih je sve, međutim, demantovala. Iz pisama i slika koje je slala, u početku redovno, saznali su da je Marija srećna. Da joj je muž uspešan, da im se rodila zdrava devojčica, da su stekli kuću s vrtom...
A onda su se pisma proredila. Vreme je nečujno oticalo, a tek nedavno Hana je saznala da se Marija vratila u zemlju, da ponovo živi u njihovom gradu s mužem, a da im je ćerka ostala u Londonu na koledžu. Prošlo je od njihovog viđenja dve duge decenije koje su, procenjivala je Hana, oduzele Mariji svu onu ženstvenost i lepotu kojima je zračila. I ponovo se, gledajući je skrhanu, pitala - zašto?
- Vara me, osećam to - kao da odgovara na nepostavljeno pitanje rekla je Marija.
Uzdahnula je duboko, a onda, kao da se radi o nekome drugom, počela da bez drhtaja, bez emocija besedi o svom životu. O mužu, pre svega. O tome kako ga je, želeći da bude savršena majka, verovatno zapostavljala, o tome kako mu ona, ne razumevajući se u medicinu, sigurno nije bila dobar sagovornik o problemima na poslu, o tome kako je, želeći da njihova kuća uvek blista, često odbijala njegove pozive za izlazak, o tome kako mu je možda previše verovala.
- I možda sam ga previše volela - dovršila je, izrekavši to svečano, poput presude sebi. I dodala:
- I sad, kad naša ćerka nije sa nama, kad imam tek neznatne obaveze u kući i kad mi nije ostao niko do on, ja vidim da ga nemam, da sam ga zagubila, možda i nepovratno izgubila, a da ga ima druga žena...- skoro nečujno, u neverici, govorila je Marija.
- Možda grešiš - znala je Hana da je uzaludno, ali je morala to da kaže.
- Ne, ne grešim, draga. Poslednjih meseci skoro nijednog vikenda nije tu. A kad se vrati, ne moram da tragam za otiskom ženskog ruža za usne ili nepoznatim mirisom na košulji. Izda ga sjaj u očima - nasmejala se gorko.
"O, Bože, koliko se tuge u ovoj duši svilo", pomislila je Hana, gledajući prijAteljicu.
"Sve ono za čim sam ja čeznula celog svog života ona je imala, ali u trenu izgubila..."
Pomislila je Hana na duge godine svoga samovanja, ispunjene građenjem karijere na koju se poput očajnika bacila kako je ne bi, kad uveče otključa vrata svoga stana, bolela njegova praznina i muk. Imala je ona doduše veza, tako ih je krstila ne želeći da ih zove ljubavlju, znala je da to nisu bile. Okončavala ih je brzo, naglo i ne osvrćući se, i svaki put kad se to dešavalo, obećavala je sebi da neće više na taj način da se ponižava dajući se ljudima koje nije volela, makar da oni nju i jesu.
I tad se dogodio On. Ne zna kako, i ne zna zašto, osećala je da je i ona stigla na red za sreću. Doduše u trenutku kad je za mnogo toga bilo kasno: za zajednički dom, decu, ambicije... Ali ne i za ljubav. Makar da ta ljubav (a Hana nije znala zašto) biva daleko od očiju drugih - u planinskoj kući njegovih prijatelja, i makar samo povremeno, Hana je bila srećna.
To je i rekla Mariji kad ju je upitala o njenom sentimentalnom životu.
- Prihvatam, s blagoslovom, mrvice koje mi je Bog njegovim dolaskom dao - rekla je.
- Zašto mrvice, zašto ne sve? - čudila se Marija.
- Zato što se bojim da bih to sve jednom izgubila - reče.
- Kao što sam izgubila ja, misliš - oporo zazvučaše Marijine reči.
- Oprosti - trže se Hana. - Nisam želela da te povredim. Hoću da kažem da sreća ustvari i nije stanje. To su pre trenuci, mrvice, ako hoćeš, koje usrećuju i koje se pamte. To je ono kad ti on, uz jutarnju kafu donese u krevet i orošenu ružu koju je bog zna gde našao...
- Kao što je i moj muž nekada meni činio...Nekad, ali više ne. Ne meni. Možda toj drugoj...- mucala je Marija.
Zavladao je muk. Dve žene, duboko zamišljene nad srećom - jedna jer ju je izgubila, druga jer nije smela ni da pomisli kako se takvog gubitka boji, nisu znale kako da pomognu jedna drugoj. Svesne da su život i ljubav nepredvidivi, znale su samo da sa onim što im se dogodi moraju da se nose same.
Verujući kako je njena prijateljica daleko u mislima, Hana je krišom pogledala na sat. Trebalo je da se uskoro vidi s njim i nije želela da kasni.
- Neću te više zadržavati. Uskoro će moj muž da svrati po mene - rekla je Marija.
Htela je Hana da se izvini, da slaže kako ne žuri, ako treba, ali je zazvonio njen mobilni telefon. Obavila je kratak razgovor, spustla aparat na sto i s olakšanjem rekla:
- On će malo da zakasni. Taman imam vremena da upoznam tvog muža.
Dok je krajičkom oka uočila kako se restoranu približava njihov srebrnasti auto, Marija je zurila u displej prijateljičinog telefona na kome je ostao ispisan broj. Pobledela je, zadrhtala.
- Marija, jesi li dobro? Hoćeš vode? Da iziđemo na vazduh - uznemirila se Hana.
Kao da je želela da potraži pomoć, osvrnula se i ugledala - Njega! Zablistala je, celo njeno prelepo lice se pretvorilo u osmeh, ustala je, poljubila ga, ne pitajući se otkud on tu i ne videvši koliko je bled i ukočen. Ponudila mu je da sedne i tek tad se zapitala zašto je odjednom nervozna, zašto toliko maše rukama i zašto ih već jednom ne predstavi jedno drugome. Onda je to i učinila.
- Ovo je Marija, moja davnašnja prijateljicva, a Adam je moj prijatelj. I - nervozno se nasmejala - Adam je lekar, može da ti pomogne , Marija, ako ti još nije dobro...
On je ćutao, pognut. Marija je prošaputala:
- Znam, Hana. Adam je moj muž.

GLEDAJ ME UVEK DUŠOM

Gledaj me uvek
Svojom dušom kao prvi put
Kad zvezda u oku tvome
Otkri istine poj
Kad zatreperi i u pogledima mojim
Nada da dočekah željna
Taj veličanstveni božanski spoj

Gledaj me uvek
Dušom svojom
Ne daj da me druga viđenja neke zle oči
Oboje u tvojima tamnom bojom
Ja ne mogu svima biti divna čežnjiva
A i ne ide to
I pusti zato da me srce tvoje sniva
Kao prvi put

Gledaj me
Dušom svojom uvek
Kao na susretu prvom
Kad sam zvezda u oku tvom sjala
A ako poklekneš posumnjaš
Odlazi zauvek
Znaću tad da sam samo ja
Istinu umesto oboje znala

MOĆ(NA)

Spoznaš li ikad košmara moć
Da nespojivo spaja
I nadvisi noć
Ustani i pođi
Tragom sna
Kud idu prognani zli
Do mojih ispruženih ruku
Večne mesečarke
Siđi do dna
Da tek u paklu ti i ja
Budemo mi