POSLE PLJAČKE MUZEJA

Gleda sa zida
prazan ram,
začuđen, izbuljen,
kao oko oslepelo.
Proklinje noć i one
što sliku ukradoše.
Kome da bude ukras?
Kome on treba sam?
Zna:
U zoru i njega će da skinu
kao stvar suvišnu
kad za lopovom
krenu u poteru.

Todora Škoro

NEZNANCU

Za ruku me drži,
neznanče,
da ne zadrhtim
i ne ostanem sama
jer u pohod
prošlosti krećem.
Stisni me jako
da zaboli,
više od aveti
što ih na tom putu srećem.
A moram.
Preda mnom tama
neće da se rasvetli
dok u ćoškove
bolne prošlosti
ne zavirim,
i oprostim.
A i oni meni.
Budi, neznanče,moj drug!
Gledaj i ćuti o bolu,
oprosti sve senke
na mene pale,
sva moja rugobna lica.
Kraj svakog zastani,
makar zgrožen,
ali me za ruku drži.
Dok mračni tunel
ne prođem,
sa mnom ostani,
a onda idi.

Todora Škoro

BUĐENJE VELEGRADA

Zora jede noć
poslednjim ugrizom.
Okna se bude lenjo.
Žmirkaju.
Protežu se pidžame,
prugaste, zgužvane,
uz gunđanje
i miris kafe
iz kuhinje.
A vani
tramvaj prvi zvoni,
njiše se,
večitom stazom grabi,
noseći tek pekara
pospanog
da opet grad nahrani.

Todora Škoro

AVET

Avet jedna
morila me
svu noć.
Oko moje
imala je
pa videla
sve naše
tajne.
Ruke joj
iz mojih izrasle
pa te otela.
Glasom mojim
umilno,
prokletnica,
pojala,
pa te opila.
Ali je poznade
kad ti je na dlan
srce stavila.
Prazno je ječalo
kao pećina.

Todora Škoro

VILA

Vila
sam bila.
Ljubila grehom,
ranjavala,
pa celila te
ranjenog.
Smehom
ti se otimala,
pa tragala
ja za tobom.
Čini ti bacala,
a ja bolna
od magije
bila.
Nerazumna,
zalutala
u tvoju bajku.
vila

Todora Škoro

MOJ BOG

Dajem ti svog Boga
da i tvoj bude.
Kako da ti ga ne dam,
po Bogu brate,
kad znam:
U beskraju neba
i teskobi duše
tebi, kao i meni,
tek ljubavi treba.

Todora Škoro

REKA

Odnela je reka
jedno sretanje
zanos i sjaj oka

smešak meseca
šapat peska
i poj skeledžije

I tugu je odnela
zamukle pesme
i ljubavi utrnule

Tek telo modro
nekad lepo njeno
u mulj je
ispljunula

Zbog ljubavi
reče umorni ribar
Zato je reka
i nije htela

Todora Škoro