Otac

Čuo se pucanj. Jedan, ne preglasan, ali je ipak uzbunio pse koji počeše snažno da laju Zato je lelek koji prolomi svitanje bio glasniji, on naglo razbudi usnuli sokak. Istrčaše ljudi u pidžamama prvo pred kuću, okrećući se i kao najpre proveravajući po sopstvenom dvorištu da se uvere kako zapomaganje ne dolazi otuda, a onda i na ulicu, raščupani, podbuli, uznemireni, okretali su se levo-desno pokušavajući da otkriju odakle vapijući glas dolazi.

Načičkana udžericama u većinom zajedničkim dvorištima sa po nekoliko kućeraka, zbog mnoštva svojih stanovnika uglavnom je ta ulica vrvela i bila bučna.Ali nikad pre svitanja i nikad ovako probuđena, metkom, a svi su, čak i žene koje se malo razumeju u oružje, razumele da je to odjeknuo pucanj oružja. Lelek je postajao sve jači i tada iz pretposlednjeg dvorišta, jedinog koje je imalo samo dve porodice za stanare, izlete mlada žena, u beloj lanenoj spavaćici, na grudima razdrljenoj, sa kojih se cedila krv i mleko. Beše to Lejla, mlada lepa Romkinja koja se porodila pre nekoliko dana. Crna kosa sezala joj je do struka, sjajna, bujna, pokrivala je na svaki njen pokret obnažene nabrekle grudi u koje se snažno udarala. Videvši okupljene komšije kako joj pritrčavaju, samo se nemoćno spusti na kolena, raskrvavivši ih na parče nekog stakla, ali se ne obazre na to. Samo rukom pokaza prema dvorištu i zavapi:

„Ubio ga je, ubio, zlotvor! Kuku meni i mom čedu sad...

Žene se brzo skupiše oko nje, podigoše je, a muški se zaputiše prema kapiji, ali ustukoše shvativši da je taj neko unutra naoružan, nekoga je već ubio, pa može opet. Jedan mladić brzo sa mobilnog telefona pozva policiju.

„Koga, koga je ubio?! I ko je ubio koga? – drmusale su nesrećnu ženu okupljene komšinice, ali je ona samo stenjala, ječala, cvilela kao ranjena zver.

Uskoro stiže policija. Shvatiše u trenu najvažnije, da u kući imaju ubicu, jednu žrtvu i novorođenče kao mogućeg taoca. Jedino su to uspeli da saznaju od izbezumljene žene. Da dete nije ubio, ne dok je bila u kući, nego samo njaga. Ko je ubica, a ko ubijeni, između njenog muža i devera, nisu mogli da saznaju jer se najedared ona onesvesti.

Smišljajući kojim će rečima u megafon ubediti ubicu da se preda, namršteni policajci počeše da sklanjaju okupljeni narod dalje od kapije, kad se na vratima Lejline kuće pojavi Naser, njen muž. U jednoj ruci je držao pištolj, u drugoj novorođenče od tek nekoliko dana. Policajci se mašiše za oružje, hitro ga uzimajući na nišan, ali Naser odmah doviknu:

„Predajem se, drugovi, predajem se, ne pucajte... Evo, daću vam i pištolj i malog, pa me vodite u zatvor...Ubio sam, ubio sam gada...

Znali su da ne smeju da pucaju dok ima dete u rukama. Znali su i da nema pregovaranja s njim kako bi pištolj spustio odmah tu, pred kućom. Morali su da se pretvaraju kako mu veruju.

Komandir mu najmirnije što je mogao, reče:

„Dobro, Nasere, ne boj se, priđi...Priđi i daj nam oružje i dete. Niko više ne treba da strada...“

Vladao je muk. Naser je, korak po korak, prilazio otvorenoj kapiji iza koje su ga, u velikom luku na ulici iščekivali policajci, komšije, žena. On je, kao da gazi po uskom brvnu, koračao nogu pred nogu, a ruka u kojoj je držao pištolj bila je okrenuta prema bebi. Možda slučajno, možda je samo tom rukom u kojoj je bio pištolj, pridržavao dete. Izgledalo je međutim kao da malog drži na nišanu. Sam je Naser odlučio da stane na pet-šest metara od policajaca. Odvojio je ruku s pištoljem od tela i naglo ga bacio na zemlju. Beba zaplaka. Policajac koji je bio najbliži priđe mu, brzo mu otrže dete iz naručja, a dok je drugi prilazio da ga s leđa obuhvati rukama i potom ga veže, već je bilo kasno. Blesnu bes u Naserovim očima i pšitolj izvađen iza pasa. Kao da nije ni nišanio, kao da je znao da ona još kleči sklupčana na prašnjavom sokaku, Naser pogodi Lejlu u razgolićene grudi. Pa još jednom. Ona pade nauznak, a policajci ubicu oboriše na zemlju. Nije se opirao. Vezan, pre nego što su ga ugurali u policijski auto, samo je pljunuo u Lejlinom pravcu. Beba je zaplakala još glasnije. A sa istoka je svitalo.

**********************

„ Nasere, znaš li da ti preti kazna od dvadeset godina robije zbog dvostrukog ubistva. Zašto si to učinio i da li se kaješ? – pitala je sudija drhtavog optuženika.

„Ne, ne kajem se, druže sudija“

„Zašto si to učinio“

„Zbog reči, sudijo. Pogane reči su im bile. Od obadvoje...“

„Zbog kakvih reči?

„ Ovako je bilo, sudinice“, uzdahnu tamnoputi optuženik i nastavi. „ Došao taj moj zlotvor, a ne brat, malom na babine čim sam izveo Lejlu iz porodilišta. Doneo mu na poklon mnogo para, ćušnuo ih detetu pod jastuče, valja se tako. Al’ je to bilo mnogo para, kažem vam sudijo... A Lejli doneo na poklon spavaćicu, belu, lepu, ali skroz providnu... E, tu me trg’o. To ne ide... Ne ide od devera...Ali nazdravismo, popismo, kad on iznenada reče kako moj Salih liči na njega. Liči, kaže, na mene više nego na tebe, brate, a ti se ljuti ako hoćeš... Ućutao sam, mislio sam šta sam mislio a on je i dalje mazio bebu i govorio kako ima iste njegove oči, nos, usta... Moj zlotvor, taj moj brat, bio se oženio pre pet godina, ali je bio pustahija, lep, nije se skrašavao ni kod jedne žene ni kao momak, a ni kad se oženio bolešljivom i tihom Mejrom. Ona je stalno išla kod lekara, ali još nisu bili dobili dete... A on je izgleda voleo decu, druže sudija... Ali da meni kaže da moj sin liči na njega, samo na njega...Slutio sam ja, davno sam slutio. On pustahija, moja Lejla vatrena žena, nikad joj milovanja dosta i eto... Ali sam ćutao i gutao, i zbog spavaćice koju je doneo Lejli, i zbog njegovih reči, sve dok ona, preko deteta koje je dojila ne reče: „Pa i liči...“. Tad mi se smrklo, sudijo. I ubih ga. Eto. I ne žalim...“

**********************

Kad je ispratio i poslednju stranku, tužilac otvori vrata i propusti doktora koji je tražio da bude primljen.Slušao ga je, zbunjenog, kako govori:

„Znate, ne znam koliko će to, i da li će, uticati na presudu, mislim da neće, ali želim da vam kažem nešto što izvesno ne znate“

„Recite, doktore. Čini mi se da se tu radi o slučaju Nasera Hajdanovića. Šta ste želeli da kažete? Tu je sve jasno, dvostruki je ubica, priznao je i sam to, jedino je na odbrani da pokuša da dokaže da to nije ubistvo s predumišljajem nego na mah, i da ga u skladu s tim brani, ali odležaće bar dvadeset godina“ - odmahujući glavom reče tužilac, a onda upitno pogleda doktora Lazarevića, urologa gradske bolnice.

„Znate, Naserov brat koga je ovaj ubio, nije mogao da ima dece, bio je apsolutno sterilan... Ja to pouzdano znam...“

Tužilac se trže. Ćutao je dugo, gledao kroz prozor, a onda reče:

„ Izmeniće ta činjenica mnogo, dragi doktore. Umesto kazne od dvadeset, biće Naser kažnjen doživotno“

Doktor se iznenadi.

„ Ali on to nije mogao da zna, niko to osim mene nije znao...

„Da je to znao, ne bi ni počinio zločin. Ovako, dok je živ imaće teret greha na duši da je ubio dvoje nevinih ljudi. Na tu doživotnu kaznu sam mislio...

Otprativši doktora tužilac sa radnog stola uze uramljenu sliku, zagleda se u lik lepe devojke, u njene oči, usta, nos...U prelepo lice svoje ćerke koja je bila slika i prilika svoje majke. A onda se strese, pa se nasmeja sebi, pa se opet namršti, sve to u isti mah.

„Prokletstvo oca“, promrmlja dok je prolazio kraj zbunjene sekretarice žureći kući na ručak. „Ume da bude strašno prokletstvo oca“, ponovi još jednom.

Todora Škoro

(Ilustracija: TICIJAN - CIGANSKA MADONA)

_____________

AUTOBUS KOJI JE ZAKASNIO

Uvek je činio isto. Mnogo pre svitanja obreo bi se na još pustoj autobuskoj stanici, prljavoj, obavijenoj onim specifičnim smradom iscurelog motornog ulja i izduvnim gasovima tek pokojeg klimavog autobusa koji bi zvrndao bučnim motorom bar pola sata pre nego što bi brkati vozač izišao iz buregdžinice brišući mast sa brade rukavom, sedao za volan i kretao nekuda. Uvek utorkom, pre svitanja, prilazio bi tiho šalteru, u sivom, pohabanom odelu od listera koje je znalo za mnogo bolje dane, skidao šešir polako, skoro pobožno, naginjao se nad pult, iako beše niži od njega i uvek istim tonom, svečanim, pitao:

„Gospođice, kad stiže autobus iz Frankfurta? Nadam se po redu vožnje?“

Iza stakla, prljavog, izlepljenog kojekakvim nalepnicama i nakićenog izgubljenim ličnim kartama, nervozni glas prsate plavuše odgovarao bi mu:

„Da, da, stiže na vreme...“

Tog sedog starčića koji je više lebdeo nego hodao staničnim peronom, već posle nekoliko njegovih dolazaka zapamtili su svi. I vozači koji bi pristizali na posao, i čistačice koje su praznile kante za smeće, i redovni putnici koji su morali da još pre zore nekuda krenu. Neupadljivog, ne bi ga izvesno ni primetili da nije uvek, svakog utorka u zoru, mnogo pre nego što će autobus iz Frankfurta za koji se raspitivao da stigne, nepomično stajao uz najudaljeniji peron, onaj na koji su stajali samo autobusi koji pristižu izdaleka i u levoj ruci – desna je bila nekako nepomično visila niz telo – držao fantastično lep buket crvenih ruža, veliki, bogato ukrašen celofanom i krep-papirom. Zapravo, svi bi najpre i primetili taj buket, svež, preveliki i prebogat, i u poređenju sa tmurnom prljavom palanačkom stanicom, i sa njegovim vlasnikom koji ga je dostojanstveno držao, sve vreme uspravno, čitavih dva sata, dok autobus ne bi naišao. Prvo bi svi, u tom sivilu opazili crvene ruže, a potom i njega. Uvek kraj poslednjeg perona, strpljivog, mirnog, sa tek blago podignutom bradom koja je tako iskazivala nešto nalik na ponos.

Nizali su se dani, utorak za utorkom je zamicao, a mali sedi gospodin i veličanstveni buket ruža bi pre svitanja već bili na svom mestu, kraj perona. A kad bi, najzad, nešto posle osam pristigao veliki luksuzni autobus i počeo da iz svoje utrobe ispušta izgužvane i raščupane prilike koje bi se preglasno dovikivale i cmoktale u obraze one koji su ih čekali, potom do u beskraj vadeći iz prtljažnika nabrekle kofere i torbe raznih boja i veličina, crveni buket i njegov vlasnik bi nestajali. Brzo i naglo. Tek negde oko podne, kad bi čistačica iz druge smene počela da prazni stanične kante za đubre, u jednoj od njih bi nalazila već sveo buket crvenih ruža.

„Opet čekate nekoga? Koga? I hoće li ovog puta stvarno doći“, upitao je jednog utorka, jer su ga na to nagovorile radoznale šalterske službenice iza musavih stakala, vozač jutarnjeg lokalnog autobusa tihog posetioca stanice. I pogledao ga sažaljivo.

„Ćerku. Ćerku čekam. I doći će, sigurno će doći. Samo da autobus ne zakasni...“- odgovorio je, više sebi nego vozaču koji je već sedao za volan i palio autobus koji bi zaglušujuće zabrujao.

Svi su se već bili navikli na njega. Nisu ga više ništa pitali, samo bi ga sažaljivo gledali naslonjenog na stub perona. I pomalo žalili tek za cvećem koje će, bačeno, uvenuti završivši u nekoj od klanti za đubre. Već je pristizala i jesen, svitanja su postajala maglovita, hladna i sve sivlja, ali je buket ruža uvek ostajao jarko crven i svež. I kad već nigde po baštama, a ni u cvećarama takve ruže nisu mogle da se nađu.

„Autobus iz Frankfurta kasni dva sata“, zazvučalo je sa staničnog zvučnika tog utorka kao slutnja da taj utorak neće da bude kao ubičajeni utorci u životu male palanačke stanice. Starčić se trže, zadrhta mu ona zdrava ruka u kojoj je bilo cveće i par latica se otkinu i pade na zemlju. Kao po komandi, i šalterska službenica, i vozač jutarnjeg autobusa, i čistačica koja je zamahivala metlom po peronu, okretoše se i pogledaše u sedog tihog gospodina. On, pognut, priđe lagano klupi i spusti se na nju. Prvi put za sve to vreme, a meseci su bili u pitanju, videše ga da je seo.

Zavrvila je potom stanica svojim uobičajenim životom, zaboravljajući na starčića koji je sedeo na klupi. Još jednom je tokom jutra šalterska službenica objavila u mikrofon da će „autobus iz Frankfurta kasniti još sat vremena zbog kvara“. Oni koji su čekali okasneli autobus odlazili bi nekud u varoš i vraćali se u rečeno vreme, jedino je mali sedi gospodin ostajao da sedi na klupi. Naslonjen na njen naslon žmurao je, sa rukom preko crvenog buketa, kao ovlaš pazeći da ga neko ne ukrade.

„ Autobus iz Frankfurta prispeo je na stanicu sa zakašnjenjem od tri sata i pedeset minuta“ oglasio se ponovo glas sa zvučnika. Užurbanost, radosna cika i vriska, ljubljenje tri puta, glasno, i tegljenje bezbrojnih torbi iz prtljažnika trajalo je čitav sat pre nego što je peron ostao pust. Tek tada, videše ga kako i dalje sedi, zatvorenih očiju, sa rukom na buketu koji je već lagano venuo.

„ Da li ste možda videli jednog gospodina, to mi je otac, trebalo je da me čeka?“ – pitala je na šalteru vukući preteški kofer. Službenica se trgla, pogledala prema klupi na peronu i samo pokazala ženi glavom. Ona , ostavivši kofer, krete prema starcu tromo, hramljući na levu nogu. Prišla je, dotakla ga po ramenu, pa još jednom. Onda se sagnula da ga poljubi u smežurani obraz. Tad prodorno vrisnu.

Kola hitne pomoći su stigla brzo. I prekasno. Starčić je bio mrtav. Dok su ga smeštali u ambulantna kola videše da u šaci koju jedva otvoriše, drži neki papir. Dadoše ga ćerci. Ona ga razvi, poče da čita, da u neverici odmahuje glavom i da rida nekako bezglasno, samo su joj se ramena tresla.

Načas je stanica zamrla. Nije se čulo brujanje nijednog autobusa, čistačica je odložila svoje metle, a i službenica sa šaltera ga beše napustila i zajedno sa vozačima stajala kraj uplakane žene čijeg oca su već bili uneli u vozilo i koju su čekali da i ona uđe. Svi su gledali u drhtave ženine ruke i u papir na koji su kapale suze. Onda ga žena nežno preklopi, ćušnu u grudi i uđe lagano u bolnićki kombi. Pre nego što bolničar za njom zatvori vrata, ona podiže glavu nekud prema vozačima, ćistačici i okupljenim radoznalcima i prošaputa:

„Testament... Sve mi je ostavio... Poslednja želja mu je bila da me vidi, da se pomirimo...

Beli kombi krete zavijajući sirenom, a na klupi kraj poslednjeg perona lagano su venule crvene ruže.

Todora Škoro

________________

Život

Život

Tek ono

što stane između dva

začuđena pogleda

Borba kuraži

i strahova

u zaveri

početka i kraja

I želja tek

da se utisne trag

između dva

treptaja

Todora Škoro

______________________

Smrt u ravnici

Smrt u ravnici

Kad zaječe

poslednji poj

sa zvonika

u veče obično

dok šor miruje

trgnuće tek

namernika

posustalog

A on

prekrstiće se

obrisaće znoj

sa prašnjavog čela

i korak pružiti

ostavljajući prah

pod tabanima

i jeku zvona

što dušu jednu

preseljenu

oplakuje

Todora Škoro

_______________

Korzo koji je odšetao

Dobrano rashlađenog u klimatizovanom autobusu i pomalo uspavanog uz film koji se vrteo na videu i kad smo već „prispeli na peron broj šest“ kako je to nekada davno govorio prozukli glas sa škripećih zvučnika, dižući tako one naslonjene na stubiće i posedale po klupama koji bi hitali da sačekaju drago lice, ili samo pošiljku iz velikog grada, dakle tako ohlađenog i opuštenog vreo predvečernji sparni talas zapljusnuo me umesto dobrodošlice na prvom koraku palanačkom kaldrmom na koju nisam kročio evo celih četvrt veka.

Vrelinu julskog predvečerja pojačavao je užareni asfalt u koji utonuh lagano kao u blato dok sam iz prtljažnika uzimao neveliki kofer. Požurih sa parkirališta, uzbrdo, prema centru varoši. Nije bilo mnogo prolaznika, tek pokoji devojčurak bi na rolerima prozujao kraj mene opasno blizu. Nisam se pošteno ni umorio, a već sam bio na glavnoj ulici, „korzou“ kako smo je u danima moje mladosti zvali jer je bila rezervisana za večernje šetnje, kibicovanja, nabacivanja i svakojake druge akcije uglavnom vezane za udvaranja koje su se odvijale po poznatom scenariju generacijama. Godinama je taj slavni „korzo“, ta glavna palanačka ulica kojoj je malo ko od nas znao zvanično ime bila pešačka zona i po danu, mnogo pre nego što su taj manir u centru uveli i neki veći gradovi, samo je tada izgledala mnogo drukčije nego uveče: budući da je zelena pijaca bila od korzoa odvojena tek jednom poprečnom ulicom dugačkom jedva dvadeset metara, tu su se tiskale uglavnom seljanke natovarene kotaricama punim jajima, sirom, pasuljem, i to od rane zore, gegale se i teglile s mukom svoj teret, a tek sat-dva kasnije, tim istim putem bi lagano počele da promiču varošanke u lakovanim cipelama, sa obeveznom ešarpama oko vrata ( to je tad bio modni detalj) njišući prazne cegere zamicale bi u malu uličicu koja ih je vodila do pijace. Dok bi one obavljale „veliki pazar“, kupujući namirnice bar za tri-četiri dana, u nekoj od kafanskih bašta čekali bi ih njihovi uglavnom podgojeni muževi, brkati, oznojeni ispod pazuha, dozivali bi „jedno veliko točeno“ ne mareći što je na crkvenom tornju odzvanjalo tek devet sati. Ispili bi tako dva-tri, ponekad i više piva, što je zavisilo od hitrine kojom će njihova domaćica obaviti pazar , pa bi ih gunđajuči sačekali, ustajući od stola i hitajući prema klimavom automobilu ni ne okrenuvši se da ženi pomognu oko bezbrojnih kesa iz kojih su virili luk, zelje, spanać.

Shvativši da sam prebrzo prešao put od stanice do centra ( ili se moja palanka smanjila za ovih dvadeset pet godina pomislih nasmešen), sedoh za jedan metalni sto koji je umesto drvene table imao staklenu, a umesto kariranog stoljnjaka plastične podmetače za čašu i pepeljaru. Zapalih cigaretu i žudno povukoh dim. Momak u ljubičastom prsluku i sivkastoj prugastoj košulji koji mi priđe i nekim prilično cvrkutavim glasom i feminiziranim naklonom mi požele dobrodošlicu , ne propusti da se predstavi, samo imenom, onako kako je to već bila moda u restoranima u velikim gradovima, gde se još govorilo i „... ja sam P., biću vaš domaćin večeras...“. Ovaj moj reče samo da se zove Igor, što me skoro nasmeja, kao što me uvek zasmejavala ta novotarija po restoranima čiji vlasnicii su se tako upinjali da stvore prisnost između gosta i kafane, ne shvatajući da se ljubav između kafane i kafanskih ljudi stvara na mnogo suptilniji, neuhvatljiviji, neverbalniji način. Poželeh da zbunim svog nesuđenog domaćina Igora i predstavim se i ja. Ipak samo rekoh:

„Jedno točeno. Veliko“.

Pogledao me nekako zbunjeno, čak pomalo nadmeno izvijajući levu obrvu. Reče onim ženskastim glasom:

„Ne točimo pivo, gospodine. Ako ste na pivo mislili“

„Ne, nego na šnenokle!“ pomislih besan, ali i ne gledajući više u tu ljubičastu priliku rekoh mu da donese hladni „Hajneken“. Žuljala me je metalna stoličica okruglog sedala prečnika jedva nešto više od dvadeset santima, a nešto tanušno što je ličilo na jastuče-podmetač stalno mi je bežalo i padalo na pod. Pri svakom pokretu neprijatno su škripale metalne noge stolice u dodiru sa mermernim pločicama kojima je bašta bila popločana. „New street“ šljaštila je reklama sa imenom lokala oslikana ljubičastom, onom istom nijansom uniforme mog više nego ljubaznog domaćina koji mi ne dade točeno pivo i koji napravi grimasu, skoro gadljivu, na ideju velike krigle sa još većom „kragnom“ pene. Ili možda nije ni znao šta je točeno veliko. Ne bi me iznenadilo.

Uz zvuke neke muzike koja je dopirala iz unutrašnjosti kafića a kojoj ni ime ne bih znao da ponovim ispijao sam doneto pivo sa znanom zeleno-belom etiketom koje nije stvorilo skoro niakvu kragnu pene kad ga usuh u vitku tanku čašu visoku bezmalo pola metra.

„Lepi su vam ovi suncobrani“ – rekoh Ljubičastom dok je izvijajući se prolazio između stolova.

„Lepi su“ , reče zbunjen.

„Prave hladovinu, a? Dobar hlad prave... Skoro kao stara lipa. Kad ste je isekli?“

Zurio je u mene.

„ I zašto niste više „Mali korzo“? Kad ste promenili ime?“

Mlado, skoro golobrado lice me je posmatralo ne shvatajući. Nasmejah se sam sebi. „Pa ovaj se nije bio ni rodio kad se zbivalo to o čemu pričaš!“ došapnuh sebi, a moj neobjašnjivi gnev prema junoši novog doba iznenada nestade i ja bacih novčanicu na sto, više nego dvaput veću od računa za pivo i, praćen škripom četiri metalne noge, napustih „New street“. Kao naglo probuđen, ili kao naglo bačen u neki od onih snova gde vas jure, a vi bežite, gde tražite izlaz a nikako da ga nađete, gde vam je sve strano i tuđe, počeo sam pažljivo i skoro sa strahom da posmatram sve u varoši moje mladosti koja se izmenila, toliko izmenila da mi je došlo da, kao moj Ljubičasti konobar kažem: „Ja sam Janko, tvoje nekadašnje čedo. Vratio sam se, poznaješ li me?!“. Ne znam da li me je moj grad poznao, ja njega nisam. Ni u jednoj od odreda renoviranih i prefarbanih fasada, ni u jednoj od trgovina ( to su sada bili butici sa „fensi“ imenima, uglavnom na engleskom), ni u jednoj od onih malih belih kućica sa vrtovima punih šeboja i bosiljka jer ih više nije bilo... Šetao sam korzom obešenih ramena, skoro kao starac, gledajući moj kočoperni, podmlađeni grad kako mi se ruga. Na tren se ozarih pomislivši na najpoznatiju poslastičarnicu sa najukusnijim i najvećim šampitama koje smo tamanili posle svakog odlaska u bioskop dok smo smišljali taktiku pre večernjeg korzoa kako ćemo se udvarati prkosnoj i neuhvatljivoj Sonji, lepotici najdužih nogu na svetu koja se bila tek doselila iz Ljubljane gde joj je otac bio zubar i koja je neizmerno simpatično i meko govorila srpski sa bezbroj grešaka. Ozarih se misleći da „Pelivan“ mora da je tu, stotinu godina je tu, što ne bi bio i sad. A onda se setih novinskih napisa od pre oko deceniju u kojima je mesto našao i moj, tradicionalno miroljubiv grad, kad je najpre demolirana, a potom i zatvorena stara poslastičarnica porodice Goranaca koja se iselila tiho, alaleći nam sve pojedene na crtu baklave i krempite. Naravno, na mestu gde je nekad bio Pelivan, ako sam u tom obnovljenom tlocrtu moga grada još mogao da se orijentišem, bila je neka velika knjižara, prepuna prevedenih stranih dela u izlogu, od turskih, hispanoameričkih (posebno popularnih u poslednje vreme) pa do indijskih. Tek pokoji domaći naslov iz književnosti, negde u drugom planu izloga stajao je sa etiketom „povoljno“ i stajaće tu još dugo sve dok ne požuti, iako mu je cena bila neznatna, skoro manja od cene štampe. Čitale su se sad neke druge i drugačije knjige, ako se išta čitalo u ovo doba elektronske ere. Domaći pisci bili su izgleda osuđeni da žute po izlozima ili bivaju razmenjivani na književnim večerima pa su tako postali skoro jedini čitaoci jedni drugih.

Ono što primetih stigavši skoro do kraja glavne ulice-šetališta jeste i neka čudna užurbanost mladih ljudi koji su se kretali u grupama od četiri-pet, ali uglavnom odvojeno, ili grupa devojaka, ili mladića. Vraćajući se s posla ( a već je davno bilo prošlo pet) svi nekako isto obučeni, u svetlim košuljama i u sivim ili bež pantalonama ili suknjama tik iznad kolena, sa aktovkama u rukama govorili su brzo i glasno, ali ne među sobom nego telefonom, ubeđujući onog sa druge strane da je „projekat pri kraju“ i da će „ marketing menadžer sve to da sredi“ i , kad bi najzad završili razgovor, skloplili telefon i obratili se onome do sebe, izvesno kolegi, telefon bi tad zazvonio njemu. U tim bezuspešnim započinjanjima komunikacije stigli bi već i do glavne raskrsnice gde su se razdvajali dovikujući jedan drugome kako će ga o tome „obavestiti mejlom“.

Ispratih pogledom jedno takvo mlado društvance koje je ipak bilo mešovito, muško-žensko, i skoro razočaran shvatih da, kad su se rastajali, ne beše razmenjen nijedan nežni poljubac. „Pa dobro, kolege su... možda je i bolje da se među sobom ne zabavljaju“, mislio sam. Ali, sve čari zabavljanja, udvaranja, kibicovanja, šacovanja ili kako smo sve zvali mi u mojoj mladosti napore da se do devojke dođe, videću, bio sam uveren, na večerašnjem korzou pa će to mene i moju varoš najzad zbližiti, tako ćemo se, verovao sam, najzad prepoznati, bez obzira na to kako ova nova mladež sada zove trud oko osvajanja devojke. Kažem, bio sam uveren da ću večernji korzo - tu šetnju s jednog kraja glavne gradske ulice do drugog, gde se znalo da levom stranom šetaju devojke potpuno slobodne, desnom mešovita društva prijatelja među kojima je možda i bivao po neki dugogodišnji par, a nekud po sredini bi se probijali zaljubljeni parovi, sudarajući se i s jednima i s drugima, kao prkoseći i kao pokazujući im koliko ovi drugi greše što su sami - ponovo videti. Sećao sam se kako su sa strane, po trotoarima, stajali mladići u grupicama, uvek svaka grupa na istom mestu, a na raskrsnici, kod banke, stajali su oni koje su ondašnje cure zvale „najbolji frajeri“. Po kom osnovu se tačno ulazilo u tu odabranu ekipu nikad nisam saznao, u toj grupi nikad nisam bio, ali bilo je među njima i onih odista lepih i zgodnih, atletski građenih, ali i onih koji su, tihi i neupadljivi, ipak bili vlasnici nagrada sa međunarodnih takmičenja u raznim inovacijama, osvajača medalja u grupnim ili pojedinačnim sportovima, glavnih glumaca u ovacijama pozdravljanoj predstavi amaterskog pozorišta koji su, avangardno obučeni, nekako i privlačili najviše pažnje gradskih lepotica koje su se šetale levom stranom korzoa prkosno dignutih nosića i kao ni ne pogledajući prema raskrsnici gde su imali pravo da stoje najharizmatičniji. Kako bi se, i kad, događao spoj nekog naočitog momka iz grupe najboljih i najlepše plavuše u gradu, niko ne bi znao niti mario kad bi ih u potonjim danima, umesto na „svojim pozicijama“ video kako se zagrljeni šetaju sredinom korzoa, dok ih sa odobravanjem i osmahom posmatraju oni sa strane.

Očekujući mrak kome svetiljke koje se popališe nisu dale da obavije ulicu moje mladosti, radovao sam se da ću, makar omatorio, makar kivan zbog promenjenog grada, ponovo da doživim tu čar palanačkog korzoa na nov način. Vreme je prolazilo, ja ispih i treći espreso u trećem kafeu, a nije se događalo ništa. Šetalištem su prolazile samo mame gurajući kolica ili ljubitelji pasa sa svojim ljubimcima na povocu, bašte restorana se ispuniše, začu se muzika glasnija, agresivnija, ali popločana ulica-korzo ostade i dalje nekako prazna. Bilo je već prošlo deset. Morao sam i da krenem prema rođacima koji su me očekivali, a šetnja korzom nije počinjala.

Oklevajući, zaustavih čoveka, činilo mi se mojih godina, kako bih dobio verodostojan odgovor i upitah ga:

„A gde je korzo, gospodine? Što ga nema?“

„Odšetao, moj dragi gospodine. Prognalo ga neko novo vreme, ali je on dostojanstveno odšetao da se više nikad ne vrati. I meni nedostaje. Ako želite, prošetajmo zajedno do raskrsnice i stanimo tamo kao pravi „frajeri“. Ja to radim ponekad, da me mine želja. Ali sam u tome usamljen. Hoćete li?“.

Nisam hteo. Krenuo sam ka periferiji, utučen. Kad sam prolazio kraj kafea „New street“ Ljubičasti me prepozna i upadljivo ljubazno mi mahnu . Okrenuo sam glavu.

Todora Škoro

Nevinom

Nevinom

Ne traži da ti pričam

Ne kradi sećanja

iz mojih bezbrojnih života

zagubljenih

čudno zanemelih

Hučne su bile moje vode

a vatre odnele sve

sem ove nežnosti

dok ti začuđene obrve

milujem

Todora Škoro

________________

Sanjar

Sanjar

uvek kad mu podvali

život

nastavi da korača

pognut

čudno osmehnut

u vrhove cipela

pohabanih

zagledan

uveren ludo

kako bar one

znaju put

Todora Škoro

___________________