ТОДОРОВА ПЕСМА
„Сећам се
још, Тодоре, данā кад си дошао, кад те је мршавог,
у окраћалим искрпљеним панталонама, али чистим и опегланим, тетка довела.
Позвонила је уплашено, скоро побожно, на врата стана на првом спрату, а онда сте
обоје крочили унутра, занемели од лепоте и сјаја, од блештавости великих кристалних лустера, од сјајних лакираних
храстових врата која су водила из собе у собу, од живописности гипсаних фигура по
ћошковима на високој таваници. На поласку тетка те је снажно загрлила, а Меланији
Хаџи-Продановић изљубила обе руке, клекнувши на колена.
„Не секирајте
се, мила моја, биће од њега човек, ишколоваћу га ја, бринућу о њему“, умиривала
је стара дама твоју тетку која је потом брзо изишла и замакла иза угла код хотела
Бристол ка аутобуској станици, укрцала се
на први аутобус и плакала све тамо до Баната
јер је осећала да се нећете скоро видети,
можда никада.
Био си добар
ђак. Нико није знао како ти то успева с обзиром да си по васцеле дане проводио по савамалским сокацима и уз реку, зурећи
до у бескрај у бродове што промичу. Таман кад си био уписао гимназију, стара хаџиница
је умрла, а ни месец дана пошто смо је сахранили, дођоше у њен огромни стан неки људи са фасциклама и саопштише ти да треба
да се селиш. Чика-Мита из Босанске ти је први понудио да се настаниш у његовој шупи
у дну дворишта, преуредио је, донео кревет и душек, дрвени астал и једну расклиману
столицу и ти си се, срећан, уселио у свој нови дом. То што си морао да свако поподне
истоварујеш стотине џакова на доку
да би тај нови дом отплатио, није ти било важно. Мислио си да можеш. Ниси издржао. Оловку и књигу заменио си чашом после
тешког рада. Науку псовкама и савамалским
доскочицама. Почео си и да се бијеш, можда си и крао, то никад нисам дознао.
А онда си
нестао.Осам година те није било, а кад си
дошао трештала је Савамала од звука твоје
огромне црне лимузине којом си данима возио
унаоколо сву дечурлију из краја. Они су се дивили твом ланеном оделу и великом златном
прстењу на обе руке. Ја сам у твојој зализаној
коси приметио седе власи, а у погледу неку тугу.
„Да ми, кад
умрем, одсвираш „Луло моја“, мој батко“,
рекао си ми једном док смо, прескачући колосеке иза станице, ишли да глуваримо на
обали Саве.
„Јеси луд,
шта ти је?“, питао сам, а ти ме, смејући се, терао да у недоглед вежбам ту мелодију на старој труби,
осталој још од мог деде Митра којом сам, као и он што је цео живот, на последњи
починак испраћао песмом знане и незнане.
„Је л'ти
некад дође жао кад свираш покојнику?“, питао си често. А ја сам се љутио што си неозбиљан, што не поштујеш ни мртве ни живе,
говорио сам.
Женио си
се потом два пута. Прва те оставила чим је открила где чуваш свежњеве долара и златне дукате. А хтео си, мајку јој њену,
да кућу правите, кућерак један леп ту негде у неком дворишту између савамалских
отмених зграда. Све је однела. Опет си почео да носиш џакове. Али некако спорије и све теже. Другу жену си слагао да је
уџерица у којој си живео твоја па је пошла за тебе. Оставила те онда кад ти је газда поручио да ће кости да ти поломи ако му не платиш
све кирије. После си сазнао да је била трудна кад те напустила, али побацила је
и ти си опет пио, опет псовао, а тек понекад си долазио да ти на мом степеништу
свирам „Луло моја“. Слушао би погнут,
махнуо би руком да је поновим кад бих завршио, па опет, а онда устајао и одлазећи,
прста подигнутог високо, понављао:
„Ову, само
ову, бата-Миле, да ми на гробу отпеваш...“
Падале су
неке силне кише те јесени, поплавиле пола Савамале, донеле неку тугу неизмерну на
њене улице и на сива лица њених становника. Дуго те није било да свратиш. А онда
ме је још на ходнику, док сам се враћао са Новог гробља, дочекала жена и рекла да
си пао са моста доле на трамвајске шине, умал' те није и трамвај прегазио, али добро
је, видео те трамвајџија па прикочио иначе би те пресекао кô шницлу...
„У коми је“,
само је рекла кад сам је, дрмусајући је, питао како си, шта си повредио, где су
те, у коју болницу одвели.
„У коми је
и ко зна хоће ли да се пробуди, кажу лекари. Гадно повредио главу, мозак му се био
скоро просуо“, рече.
Никад ми
стара труба није била тежа на рамену, никад Савска улица дужа док сам се, све кратећи
корак, приближавао болници, оној у коју смештају све оне што су на граници - ни живи, ни мртви - па лекари одбројавају оне дане – три или седам или дванаест - док се не
пробуде. Ако се пробуде.
Почео сам
да свирам још од улаза. Разлегао се јек трубе
сабласно белим и пустим ходницима.
„Луло моја, сребром окована
пушио бих, ал' немам дувана
Колиба се руши, дим да ме угуши...“
Избацише
ме на пола песме. Наставио сам да свирам испод прозора. Трипут сам је одсвирао.
Онда сам сео и плакао, плакао. После је неко позвао полицију па ме одвели. Труба
остала испред болнице. Није ни важно. Ја сам своју последњу песму за оне што одлазе
одсвирао.
На твом погребу,
мој Тодоре, певушио сам је тихо, тихо, да је чујеш само ти.
„’Бем ти
овај живот“, псовао сам док сам се поплављеном Савамалом враћао кући с гробља.
„Шта је живот? Тек једна једина песма...“
Тодора Шкоро
_______________
