KUMOVSKA PRAVDA

(PRIČA MOJIH PREDAKA)

Znao sam sve, ili skoro sve legende kojih je bilo onoliko i koje su se desetlećima, vekovima čak koji su proticali održavale, ne gubeći na verodostojnosti uprkos svekolikom razvoju – znanja, tehnologije i sumnje, sumnje pre svega.Tu u srcu Srbije, u Šumadiji, gde sam se rodio i stasao, gde sam se evo vratio pun znanja i obrazovanja i gde me sačekala, bolno očuvana, neoskrnavljena, nezaboravljena priča koja me bolela ceo život, od koje sam hteo da pobegnem u svet i kojoj sam se najzad vratio da se s njom obračunam, ili ona sa mnom. Kao moj usud, kao usud cele moje familije dug skoro dva veka. Priča o izneverenom kumstvu na najgori mogući način, priča koja je svim Vulićevićima obeležavala život generacijama. Kao guba. Nije se mogla zatrti, već sam počeo da verujem u to. Možda sam se vratio, kao na giljotinu, da sačekam da ona zatre mene, da mi presudi, da jednom svršim s tim.

„Kum je na samrti“, bila je vest koja me je porazila. Naš dobri stari kum iz susednog sela, večiti neženja bez poroda, krstio je troje moje već poodrasle dece i trebalo je uskoro, za mesec-dva, kad se moja Jana porodi i četvrti put, da krsti i naše četvrto čedo. Ali oboleo je, teško da će se izvući, stizale su vesti od njegovih komšija i do mene, a ja sam strepeo, strepeo od njegove smrti, ne zato što ću ostati bez voljenog kuma ( neka mi Bog oprosti), nego više zato što mi je pronalaženje novog, ako on eventualno umre, bila prepreka koju bih teško, kao i bilo ko iz familije Vulićevića kad bi se pred njom našao, mogao da rešim.

„ On je od Vulićevića. A oni su prokleti, njima ne treba kumovati“. Ovo je rečenica koju sam nekako od rođenja znao, iako je nisam često ( a smeo bih se zakleti i nikada) slušao u našoj kući, nju su šapatom izgovarali svi drugi kad bi hteli da predstave koga od nas. Kao lična karta, kao presuda zazvučala bi, potmulo, baš ta rečenica, ako bi neko pomenuo nekoga od Vulićevića. Ne „oni su vredni“, ne „oni su pametni“, nego – „oni su prokleti, ne treba im kumovati!“. I tako skoro dvesta godina, od onog kobnog dana u Radovanjskom lugu kad je moj predak (ne čak ni direktni) Vujica Vulićević, na nagovor kneza Miloša, ubio svoga kuma Vožda Karađorđa. Posle, kaže legenda ( kao da nekako nema dovoljno pisanih, pouzdanih tragova o tome, kao o tome nije htelo ni da se govori), Vujica je najpre prognan pa vraćen u zemlju, oboleo, celo mu telo napali neki prištevi kojima ni narodni melemi ni medicina, a ni molitve u brojnim manastirima nisu mogle pomoći, nego se tako mučio i u najtežim mukama umro.Kažu, božija kazna. I to mogu da poverujem. Ono što ne mogu jeste priča o prokletstvu koje se prenosi s kolena na koleno i po kojoj svi potonji Vulićevići imaju da pate, da drhte od sopstvenog kumstva kako ne bi negde pogrešili, ogrešili se prokletstvom koje ih prati. A opet, kad se setim odnosa nekolicine stričeva sa njihovim kumovima, nalazim da priča nije bez osnova. Jedan od njih je, pričao mi pokojni otac, pozajmio velike pare od svog kuma, a kad je trebalo da mu ih vrati, nije imao, ili nije hteo i kum ga se odrekao. Drugi je, prateći neko novo doba, odbio da detetu koje se rodilo da ime koje je kum izabrao, nego ga promenio, u crkvi izgovorivši ime po svom nahođenju. Kum se okrenuo i izišao iz crkve bez reči, pa je tako i to kumstvo prekinuto. Posle su, dakako, obojica tih mojih stričeva imali problem da nađu novog kuma. Jer, uprkos verovanju da se u Srba kumstvo ne odbija, ako vam to ponudi ko od Vulićevića, svi se slede, zaneme i nekako već nađu izgovor da kumovsku pogaču ne prihvate. Zato su moja dva strica nove kumove tražili i najzad našli daleko od rodnog sela, daleko i od Šumadije čak, tamo negde dokle nije doprla legenda o prokletstvu Vulićevića. A onda ih nisu ni posećivali često, što je i bilo dobro jer su tako šanse da se kumovski odnos pretvori u nešto nemilo bile manje.

I ja sam činio isto. Iako je moj stari dobri kum živeo tek na nekoliko kilometara, iako bi bilo ljudski da mu, s obzirom da je živeo sam, priskočim u pomoć kad treba, ponesem ponude kad čujem da je slab i bolestan, ili kad bi zapao u nemaštinu - ja to nisam činio. Bojao sam se, kao mača, ideje da s kumom kontaktiram, da negde ne pogrešim, pa da me stigne prokletstvo s kojim sam se rodio, a s kojim, lično, nisam imao ništa. Birao sam da se o kumovom zdravlju informišem preko zajedničkih poznanika, da mu preko njih pošaljem po džak brašna ili ispečenog brava za poneki Uskrs, ali se ja nisam usuđivao da to lično uradim godinama.

Sad sam, međutim, to morao da učinim. Bio je na samrti. I posetio sam ga, zabrinut, mračan, kao da sam na samrti ja , a ne on. Dočekao me miran i nekako vedar. Već je bio čuo da je Jana u poodmakloj trudnoći. Samo oči su mu radosno zasvetlele, lice nije mogao da preobrati u osmeh, bilo je okovano izrazom čoveka koga jede teška bolest.

-Raduj se, kume, tom novom životu što dolazi. Za mnom ne žali, naživelo se pa mora i da se umre...

Ćutali smo dugo. Ja bez snage da ga pogledam u oči bojeći se da bi on u njima mogao da pročita moju veću brigu zbog nekakvog prokletstva u nalaženju kuma, nego za njegovo zdravlje, a on skoro ječeći od bolova koje je s teškom mukom zatomljavao u grlu. Najzad progovori tiho:

-Svi smo mi u životu krivi. Ali i svi treba da oprostimo i svojim krivcima, i svojim žrtvama i sebi. Pruži ruku, kume, bez straha kad ti se ruka pruži. Oslobodi se straha jer strah nije božiji nego đavolski sluga...

Vratio sam se kući utučen. Želeo sam da verujem u iskustvom i patničkim životom izrečeni savet kuma na samrti, a opet, nisam mogao da se otmem malodušnosti koja mi je govorila : “lako je njemu, nije on od Vulićevića, nisu njega obeležili prokletstvom, nego mene!“

I činilo mi se, kao da već čujem iza taraba, po sokacima, rečenicu dokonih, zabrađenih baba dok prolazim:

„Šta će sad, siroma’, kad mu umre kum? Kako će drugoga naći? Njih niko neće...“

Nisam ih čuo stvarno, mada ih je možda i bilo, ali su zvonile te reči u mojoj glavi oduzimajući mi san i spokoj, zvonile su kao crkvena zvona koja uskoro oglasiše smrt mog dobrog starog kuma. Na sahrani, dok sam stajao kraj sveže iskopane humke, te zloćudne rečenice kao da se behu već pretvorile u bića, u nekakve žive spodobe, pa ih nisam samo čuo iz krezavih usta lažno uplakanih baba, ili iz pojanja dva popa kraj rake, nego kao da sam ih i video u svakom grumenu zemlje u koju sam uglavnom gledao. Čak i u pogledu trogodišnjaka s kojim sam se slučajno sreo, a koji je imao bistre, širom otvorene oči. Kao da su mi i one govorile:

„ Kako ćeš, proklet, naći novog kuma?!“

Slomljen, sa mirisom grobljanske zemlje koji se širio sa cipela, legao sam obučen na krevet, ni decu ne pomazivši, kad sam se vratio sa sahrane. Mrzeo sam u tom momentu i Vujicu Vulićevića, i Kneza Miloša, i sve ono što odiše izdajom i prolivenom krvlju. Mrzeo sam svoje prezime, mrzeo legende koje žive i koje izgleda i postoje da bi ljude mučile, ubijale, sahranjivale. Osećao sam se kao živ sahranjen. Ne, tu ni obrazovanje, ni zdrav razum, ni podrška najdražih nije pomagala. Ustao sam i otišao do police s knjigama. Uzeo onu najdeblju, najdalje gurnutu, onu koju najnevoljnije uzimamo u našoj kući, onu u kojoj su suvoparno, bez emocija ispričani događaji o krvavoj kumovskoj izdaji Vujice Vulićevića, o njegovom hladnokrvnom ( da li je bilo hladnokrvno?!) ubistvu kuma, voljenog u celoj Srbiji Vožda Karađorđa, i o Vujičinim patnjama potom dok je, zaboravljen, odbačen i od Obrenovića i svog srpskog roda, u mukama i bolovima čekao svoj kraj... Jana me samo nemo pogledala dok sam, sa knjigom pod miškom, ulazio i zatvarao se u sobu.

Probudilo me snažno sunce i težina preko pola lica. Kad ustadoh knjiga o mom najbolnijem periodu istorije Srba pade na pod. Nisam se sagnuo da je dohvatim. I hteo sam to i nisam hteo, a onda začuh tihi, skoro cvileći glas iz kuhinje. Jana je zvala. Bilo je vreme za porođaj. Samo sam šutnuo knjigu pod krevet i izišao. U susret mojoj Jani koja me je čekala držeći se nisko za stomak i grizući donju usnu, vidno drhtavu.

-Ne brini, mili... Krstiće ga neko iz naše familije... Mada znam da to nije po pravoslavnim običajima, ali nam se, molim te, ti vrati, budi uz nas. I ne brini... Možda će naići neko izdaleka pa ćemo ga okumiti...

Zagrlio sam je snažno koliko sam smeo, a da je ne povredim i poveo do kola, pa u bolnicu.

* * *

Bio je to, čini mi se, najtopliji i nekako najvedriji Uskrs koji pamtim. Na travnjaku iza kuće igrala su se deca, njih četvoro, obučeni u šarene bluzice ličili su mi na leptiriće dok su se jurili, gazeći cveće koje je Jana mesecima pre toga brižno gajila, ali je sad samo osmehnuta, odmahujući, gledala kako se ugiba i lomi pod njihovim hitrim nožicama dok su jedno drugom razbijali jaja, potom ih ljušteći i jedući. Kum i ja sedeli smo zavaljeni u pletene stolice držeći boce hlednog piva u rukama, posle obilnog uskršnjeg ručka. Ovo je bila godina kad je on sa ženom bio naš gost. Dogodine mi ćemo biti njihovi gosti, kao i prošle. Tako smo se nekako prećutno dogovorili. Kao što smo i inače , moj novi kum i ja, sve važne stvari prećutno obavljali, od onog prvog susreta u kafani kad sam, skoro očajan, pio i pričao svom bratu od tetke o problemu u kome sam se našao - da mi je četvrto dete već napunilo pet meseci, a još je nekršteno jer ja kuma nemam.

Sećam se, kao da je juče bilo, blagog dodira po ramenu i očiju toplih, skoro suznih, kad sam se okrenuo da vidim ko je to i šta hoće. Kraj mene je stajao mlad čovek, nisam ga znao, ne znam ni otkud se stvorio. Samo se spustio na slobodnu stolicu i rekao:

-Molim vas uzmite me za kuma. Ja ću vam krstiti dete. Nemojte me odbiti, kumstvo se ne odbija. Sedim za susednim stolom i čuo sam svaku vašu reč. Želim da vam budem kum...

Ostao sam bez reči. Gledao sam u nepoznatog čoveka misleći da se šali, prebirao po glavi šta sam sve rekao, a da je ovaj čudni neznanac to mogao da čuje, a onda kao da sam se odjednom naljutio, kao da sam poželeo da ga odgovorim, da mu ispričam sve o kumovskom krvavom prokletstvu Vulićevića ne bi li on od svoje namere odustao. Promucao sam:

-Ali vi ne znate sve. Ne znate....

Prekinuo me je

-Znam mnogo više nego što mislite. I želim da vam budem kum. Idemo u crkvu da zakažemo krštenje.

Dok sam gledao kako moj novi kum Milan drži na rukama malenu Milicu koju pop obilno poliva vodom i reže joj uvojak plave kosice, osetio sam kako mi suze naviru. I prvi put u životu sam bio nekako zahvalan, miran, a ne uplašen. Ali ipak nisam pitao, nisam istraživao, nisam hteo da tražim objašnjenje od kuma zašto, zašto je baš mene izabrao od svih na ovom svetu, on baš mene, jednog od prokletih Vulićevića da mu bude kum, izazivajući tako sudbinu da mu se na glavu sruči nešto ružno, nemilo, nehriščanski...

-Dobar je čovek, zato – bilo je Janino jednostavno objašnjenje.

Znao sam da nije samo to, ali se nisam usuđivao da pitam kuma sve dok on to sam nije hteo da učini. A izabrao je da to bude ovog Uskrsa dok smo mirni uživali u prazniku.

-Kume, ti znaš da se ja prezivam Gitarić? – pitao me je.

-Kako ne bih znao? – odgovorio sam, malo začuđen.

-A znaš li da smo mi, moja familija Gitarića, ustvari potomci Karađorđa Petrovića, potekli smo od Gmitra Petrovića, voždovog rođaka.

Ćutao sam, zbunjen. Ništa nisam razumeo.

-Znaš, kume, taj moj predak, Gmitar Petrović je, a da se o tome malo zna, tvog pretka Vujicu Vulićevića otrovao kad je on ono usmrtio slavnog Đorđa. Kažu da je Vujicu stigla posle kazna božija, pa ga napala neka bolest od koje je umro, ali ima i druga legeda koja kaže da ga je, ustvari, otrovao taj moj predak Gmitar da bi osvetio Krađorđa. A to sve opet na nagovor Miloša Obrenovića.

Ćutao sam,,u prvi mah ništa ne shvatajući, osim da je neki njegov predak otrovao mog pretka Vujicu da bi osvetio smrt koju je ovaj počinio. Razmišljao sam o Vujici, o kazni koja ga je , ako je tako, stigla, o nama Vulićevićima koji smo iza njega ostali, prokleti. O mom kumu, o njegovom pretku Gmitru i onome što je on učinio, nisam mislio. Veličina mog prokletstva nije mi dala da vidim i nečiju drugu muku osim moje.

-Misliš li, kume, da je ubistvo iz osvete manje zlo nego ubistvo iz zavere, ili ubistvo uopšte? – pitao je.

Ćutao sam, polako shvatajući njegov bol sličan mome, a za koji su bili krivi neki drugi, davno pokojni (ako imaju pokoja) ljudi, naši preci, čiji je greh nas sada objedinio i spojio, ponovo u kumstvu, da oprostom izmirimo te dugove.

-Nisam te slučajno našao, kume. Nisam slučajno bio u onoj kafani slušajući te kako govoriš o prokletstvu Vulićevića. Tražio sam te. Tražio sam nekoga od vas znajući za vaš bol, znajući za vašu kaznu bez greha.Želeo sam da kumstvom okajem i greh moga čukundede Gmitra Petroviča koji je mislio da mu je osveta dozvoljena. Želeo sam da tako sebi nađem miran san. Tako sam tebe našao u onoj kafani... – dopirale su do mene tihe reči moga kuma.

Pogledao sam u nebo. Suze su mi ga maglile, ali sam ipak video, video da je Bog velik.

Prvi put u životu duša mi je bila laka i čista.

Todora Škoro

__________________________

Ilustracija: Karađorđeva smrt - Đura Jakšić