Klupa za dvoje

Petar se plašio starosti. Priznao je to sebi onda kad je ostao bez svojih bake i deke, nekako prebrzo, činilo mu se, u razmaku od samo dve godine. Tek tada, kad njih više nije bilo, a seoska kuća u kojoj je provodio leta najpre on kao dečak, a potom godinama i njegova deca koja su odavno odrasla, počela da zarasta u korov, razumeo je prolaznost života, njegovu propadljivost koja se nije mnogo razlikovala od propadljivosti stvari. Zateklo ga je to osećanje. Očekivao je samo tugu, a iznenadio ga je strah od starosti, i od smrti. Od propadljivosti. Pokušao je da racionalizuje svoj strah, povezujući ga sa sopstvenim godinama u kojima je bio, onim godinama kad je „čovek još dovoljno mlad da bi imao želja, ali već star da ih ostvaruje“, što bi rekao Ahmed Nurudin, ali ni to nije pomoglo. Kako bi sreo kakvog starca na ulici ili ugledao baku koja se s mukom penje u gradski autobus, brzo bi okretao glavu, namršten, uznemiren, sa nelagodnošću koja se graničila s gađenjem, skoro.

Pokušao je da s nekolicinom prijatelja podeli svoju muku koja mu je istinski postala muka, ali ga niko nije razumeo. Biće da su njihove bake i deke još bili živi. Ili su oni bili jače ličnosti, ko bi ga znao. Supruga ga je pažljivo saslušala, sa onim njenim, uvek i za svakoga razumevajućim izrazom lica, ali ga njen komentar nije zadovoljio:

„To je život, mili... Teče nužno svome kraju. Ali naši dragi u našim srcima žive večno“

Nije ni ona razumela da nije bila u pitanju tuga nego strah, strepnja, nepristajanje na starost, na propadljivost, na smrt.

Ni odlazak kod psihologa mu nije mnogo pomogao. Dok se, vraćajući se iz lekarske ordinacije, lagano kretao ka kući, nije ni primetio kako je, umesto uobičajenim gradskim ulicama, krenuo kroz park koji je u to prolećno predvečerje bio pun razigrane dece i još razigranijih pasa, najvernijih posetilaca retkih gradskih oaza.

Spustio se na klupu na najprometnijoj stazi ne bi li nekako prizorom veselosti i šarenila rasterao tegobne misli. Nije je odmah primetio. Bila je sitna, a sedeći na klupi još i više nekako zgrčena, neupadljiva, majušna poput detata. Tačno preko puta njega sedela je starica od preko osamdeset godina, cenio je to po njenoj potpuno beloj kosi zategnutoj u punđu i po drhtavim rukama, izbrazdanim mrežom bora. Ne, međutim i po očima. One su bile bistre, žive, vesele, kao i ceo njen izraz lica. Zbunilo ga je to. Izgledala je kao da je nešto jako veseli, zapravo ne nešto, nego - neko. A onda je čuo kako je zaćeretala:

„Znaš, opet su hteli da pođu sa mnom, naš sin i unuka... Boje se, kažu, da me puste samu u šetnju, da mi se šta ne desi... Jedva sam ih sprečila. Šta će nam oni?! Samo bi smetali, pa ti i ja ceo vek u ove šetnje odlazimo sami...“

Petar se načas zbunio ne videvši nikoga u blizini kome bi se starica obraćala, a onda se gorko nasmešio, pomislivši: „Da, i to je strarost... To tužno gubljenje veze sa stvarnošću...“

Ipak, nije ustao i pobegao uplašen od slike kakvih se inače bojao. Nešto razborito, istinsko, stvarno u bakičinom pogledu ga je zadržalo. Nije baka delovala ni tužno, ni nesrećno, ni izgubljeno. Bila je vedra i zadovoljna dok se obraćala svom nevidljivom sagovorniku. A onda je Petar uočio da taj sagovornik nije ni nestvaran, ni nevidljiv. Ona se obraćala drvenom trešnjevom štapu koji je bio nežno položen kraj nje na klupi, dok ga je ona mazila drhtavom rukom i vrtela njegov mesingani zaobljeni vrh.

„ Znaš, Marko,.gledam našu decu kako užurbano žive, kako stalno nekud jure, bivaju nervozni, napeti, sekiraju se zbog koječega, troše svoje zdravlje nemilice i čini mi se da ne umeju da uživaju kao nekad mi, kao sada mi, pa mi žao. Htela bih da im pomognem, da im objasnim, a ne umem, ne govorimo još istim jezikom. Kad budemo to mogli, mene neće više biti, a oni će tada žaliti što njihova deca ne razumeju njih, što ne razumeju da starost nije bolest, da smrt nije kraj, da tuzi nema mesta kad neko ode, kao onomad ti, jer ti meni nisi otišao, tu si i sad, i svaki bogovetni dan šataš sa mnom među ovom razigranom dečicom, vraćamo im lopte ili klikere koji se dokotrljaju do nas, pomazimo ih po čupavim glavama, samo što moju ruku koja ih pomazi vide, a tvoju tek osete kao lahor u kosi... I najvažnije od svega, moj Marko, ovde na nekoj od ovih klupa se ti i ja slatko ispričamo onako kako to ne bismo mogli u kući, među našom decom. Ne bi oni to razumeli. Zato im i ne dam da idu sa nama u šetnju, nego samo dođu po nas, neko od unučadi kome se u brk nasmejem kad naprave zabrinut izraz lica zbog mojih samotnih šetnji. Nisam sama, zajedno smo i baš nam je lepo, i neka to ostane naša mala tajna!“

Pravio se Petar nezainteresovan, gledao ustranu kako starica ne bi primetila da on čuje njen neobični razgovor, ali je krajičkom oka video staračku ruku na glavi štapa kako je miluje i nežno stiska, kao da je to draga velika muška šaka. Iznenadilo ga je što, umiren, sluša tihi staričin raport o komšijama, o bolesnom kumu i o rođenju treće praunuke. Najednom, govor uthnu. Petar podiže pogled i vide mladu razdraganu ženu kako skoro trčeći priđe baki, cmoknu je sočno u oba obraza i nežno je upita:

„ Jesi li dobro, bako?“

„Dobro, dobro... dobro smo, dobro sam“, zacvrkuta starica, spuštajući se lagano sa klupe. Unuka je uze pod ruku, drugom prihvati štap što joj baka, posle kraćeg oklevanja nevoljno dozvoli i lagano zamakoše pored Petra. On se još jednom okrete za njima i vide da je devojci neprimetno ispod miške skliznuo štap i pao na stazu. Nije osetila. On ustade, dotrča do njega, podiže ga i dade ga baki sustigavši ih.

„Umalo da ga izgubite“, reče pružajući joj. „A trebaće vam, da i sutra idete zajedno u šetnju“, nasmešeno, skoro zaverenički je gledao u baku. Unuka se blago namršti na ovaj njegov komentar, ali ga bakica zahvalno i radosno pogleda.

„Da, sinko, bilo bi teško bez njega. Navikli smo da se ne razdvajamo“

Unuka, uz zahvalnost promrmlja kako je štap draga uspomena na deku, ali je baka prekide odmahujući rukom.

Dok se vraćao parkom Petru više nijedan starački par nije delovao tužno. Bez zazora je pogledao i na sve usamljene starce i starice, imali oni u rukama štap, ili ne. Jer, zavirivši im u oči, u svakima je video radost. Neobjašnjivu radost što su živi i što nisu sami, ma kako to drugima izgledalo. Onoga čega u njihovim pogledima nije bilo je strah, pa se on i iz Petrovih očiju izgubi

Radostan, žurno se vraćao kući.

Todora Škoro

________________