НЕПРИСТАЈАЊЕ

НЕПРИСТАЈАЊЕ

            Очекивао сам да се пропије. Или да се, мрачан и туђ, повуче негде иза тог новог оклопа у себе и тамо, далеко од свих, поготово од нас њихове деце војује своју битку са болом због мајчиног стања. Погрешио сам. Док је држао налаз у коме је савршено јасно било исписано да мајчин организам, измучен дугогодишњом опаком болешћу која је узнапредовала толико да јој више никакве терапије не би могле помоћи неће још дуго издржати, руке су му тек незнатно задрхтале, али не више од уобичајеног за његових седамдесет година. Поглед, кад га је најзад подигао, био је бистар и директан, а глас миран.

„Ово су глупости!“ – рече и врати ми папир.

„Тата, суочи се са тим, нису глупости“... – тихо сам протестовао. „Дали су јој још месец-два, у најбољем случају пола године живота...“

Само је одмахнуо и отишао према кухињи где је, пажљивије и дуже припремао за мајку салату од свежег поврћа и цријемуша који је ишао да набере чак на периферију.

„Сад је најбољи, млад и сочан... Већ за пар дана неће то бити то...“ промрмљао је док је са посудом спремљеног јела кретао у болницу.

„ Не бој се, нећу јој рећи... шта тамо пише“ – рече још.

„Одбијње“, помислих. Можда је у оваквој ситуацији, кад се човек нађе пред неминовношћу, најбоље не прихватати ту истину, оглушавати се о њу и живети као да је све у реду, као да ће и сутра, и за месец или два све поново да буде у реду кад нам се мајка врати. Неће се вратити, видео сам то и по њеном стању, по истањеној и избељеној кожи која се на мршавим надланицама скоро провидела, по њеном тешком и плитком дисању, сваки пут све убрзанијем. Најзад, и по њеном погледу у коме није било више оне воље и пркоса, оне снаге за коју сам једино знао у њеним очима, којима нас је сво троје, сестру, оца и мене, водила кроз живот и кад је било најтеже, а било је тешких момената на претек.

У посету смо одлазили одвојено. Најпре отац сам, а сестра и ја бисмо заједно, негде предвече, крадом улазили у болницу на задњи улаз и тихо вијугали ходницима до њене собе, како нас не би спазила дежурна сестра и избацила нас напоље јер је време посете давно било прошло. Затицали бисмо је мирну и осмехнуту, главе на јастуку окренуте према прозору иза кога су се беласале крошње расцветалог дрвећа. Нисам знао откуд тај спокој у њеном погледу, али сам веровао да је за њега био заслужан отац који би је нечим разгалио, неком причом из младости, храбрењем или једноставно прећутним држањем за руку. Волели су се увек тако, без снажних  излива, али постојано и нераскидиво целог века.

„Мили моји“, прошапутала би и покретом руке тражила да се сагнемо до изнад ње како би нас истовремено загрлила. Сестра би одмах заплакала, једва гушећи грцај, а ја бих се брзо усправљао, не испуштајући крхку руку из своје и удисао бих дуго и дубоко њен знани мирис косе на лаванду којом ју је увек неговала. Ћутала би неко време, чекајући да се сестра прибере, а онда би питала:

„Како вам је отац?“

Тако би увек о њему говорила, а мене је чудило што пита за њега, кад су управо  неколико сати провели заједно.Збуњен, мислећи да она жели да зна како отац подноси истину о њеном стању смушено бих нешто неодређено одговарао, како јој не бих открио суровост те истине.

„Једе ли редовно? Како спава? Буди ли се често ноћу?“, опет би ме збуњивала.

„Не секирај се. мама, ти за оца, добро је он, мисли ти о себи, скупљај снагу да се опоравиш и вратиш нам се јака и здрава. А отац је добро. Добро је он...“, убеђивао сам је.

„Ти заистза мислиш да неко ко има седамдест може да буде добро?“ – одмахнула је и поновила:

„Припазите га.“.

Поштујући мајчин аманет заиста сам на оца мотрио неколико дана. Јео је можда мање него пре, будио се и устајао једном или двапут у току ноћи, али за његове године то је била уобичајена ствар. И није се ни на шта жалио, чак и кад сам га питао да ли му је добро. Скоро да се обрецнуо на мене.

„Добро ми је. жив сам. Упркос свему, упркос овоме што нас је задесило... Брини ти о мајци, и о себи више, сав си се изгубио, као и твоја сестра... А о мени не мисли!“,

И послушао сам га. До дубоко у ноћ размишљао шта мајци сутрадан у посети рећи, чиме је обрадовати, како се понашати а да то не буде усиљено, извештачено, напорно и њој и нама. Најчешће не бих успевао да смислим ни тему, ни начин сутрашњег разговора, пуштао бих да се све одвија онако како мора. Али бих зато мислио о себи, о томе шта ће бити кад се истина једног скорог дана обистини, кад се са њом суочим у телефонском позиву из болнице у зору (а то некако увек буде у зору!) или, још горе, кад ме истина дочека једног дана мајчиним испражњеним болничким креветом кад јој у неко предвечерје одем у посету и згранут будем угледао  голи душек и металне шипке кревета у коме ње више нема, а коју су „...баш сада одвезли у мртвачницу и жао им је, управо, да управо су хтели да ми јаве, али сам ја ето  наишао...“

Згрозих се. Човек можда може, мучећи се унапред и дозивајући све те болне сцене које ће га кад-тад сачекати, и да разуме шта ће се догађати кад се догоди, и како ће се то догађати ( са незнатним одсдтупањима, у то сам се касније уверио), али оно што не може да зна, што никако не може да појми, јесте како ће се тада осећати. Мучио сам себе таквим мислима, покушавао да их одагнам, али није ишло. Превртао бих се у кревету и питао какве су очеве мисли, каква његова осећања, за сестру сам знао, она би по целе ноћи плакала, то су јасно показивале њене натечене очи, али за оца нисам могао ни да слутим. Мир којим се огрнуо и непристајање  којим је, по мојој оцени, пркосио, нису ми дали да заиста продрем у његову душу. Чуо сам га како једне ноћи у купатилу дуго повраћа. Кренуо сам да му помогнем, па сам одустао. Туга и бол се, кажу, најчешће, и најснажније осећају управо дубоко у утроби, пустио сам га зато да их, бар на тај начин, избаци. И сам сам пар пута повраћао откад је мама у болници.

„Понеси јој ручак данас ти“, рече ми наредног дана. „Уморан сам и велика је жега напољу, она неће замерити“.

Напољу је било тек нешто изнад двадесет степени Целзијуса, није било жеге. Није  ни мајка замерила, само се смрачила, ћутала све време моје посете, а тек на поласку ми рекла:

„Пази на оца...“

Сутрадан, читав сат пре уобичајеног времена, отац је са цегером спремљених намирница за мајку, стајао на вратима куће.

„Идем“, рече. „Боље је  да стигнем на време“.

Отпратих га погледом до капије. Кад ју је подигао једном руком да је затвори, лице му се преобрази у болну гримасу, а другом руком се ухвати негде лево испод груди. И са те раздаљине видех да је моментално пребледео. Кад сам истрчао из куће и хтео да помогнем, само ми одмахну:

„Ништа ми није... Ударих се у проклету браву баш јако... Иди, иди, све је добро...“

Није га било да се врати дуго, а већ је требало и ја да кренем према болници, кад је телефон зазвонио:

„Дођите одмах. Вашем оцу је позлило“, била је штура сестра са одељења.

У „мушкој“ болесничкој соби, смештеној одмах до оне у којој је била мама, затекао сам га, измењеног, непрепознатљивог. У пругастој пиџами, болничкој, местимице поцепаној, коју су му обукли, покушавао је да ме погледа оним одбијајућим погледом. Из боце му се у вену сливала инфузија, а из њега као да је за тих сат или два откад се догађало нешто што нисам знао, исцурила сва ведрина, сва нада, сав пркос и сво оно његово непристајање. Избезумљен, галамио сам ходником за дежурном сестром, тражио да ми објасне, говорио да су погрешили, да је тата добро, а онда ме неко, тако хистеричног, склонио у собу за посетиоце, рекавши ми да се смирим и будем стрпљив, да ће доктор доћи све да ми објасни кад и сам буде знао шта је, кад преглкеда снимак са скенера, магнетне резонанце и не знам чега све не.

Попут робота, седео сам на неудобној столици неко време, а онда се сетио мајке, скочио у намери да одем до њене собе, али ме она иста сестра зауставила.

„Она спава, дали смо јој јак седатив. Тако је боље, док се ово не види шта је“, рече.

Свалих се поново у столицу. Беле расцветане гране дрвећа  махале су с друге стране прозора крај кога сам седео, латице бехара су се разлетале около и ја се сетих једнг таквог пролећа, заправо многих таквих пролећа кад смо сестра и ја били мали, а мама и тата млади, снажни и кад је све ово било бескрајно далеко од нас. Доктора који је, са хрпом некаквих папира сео на столицу преко пута мене и пажљиво, као детету ми објашњавао нешто о „невероватности целог тока болести“, о метастазама, о очевој снази да се упркос томе носи, да чак ништа не осети , једва да сам ишта разумео.

„Каже да је за болест знао... Још пре пет година дијагностикован му је малигни тумор панкреаса. Али се ваш отац отада више није појавио на клиници ради даљег лечења. Не знам зашто. Да ли сте  то знали?“ – питао ме је.

Нисам могао ништа да му одговорим.

„Помислио је да ће се извући... Сви помисле... Пет година је ипак добро парче живота које је добио, с обзиром како овај карцином уме да буде галопирајуће погубан...“, мрмљао је доктор, одмахујући главом док је излазио.

Беле латице с ону страну прозора, развејане изненадним ветром који је почео да дува, летеле су на све стране, завршавајући тако свој кратки нежни живот, све док грана на којој су биле, није остала потпуно гола. Насмеших се горко,. Ту, на њиховом месту већ  сутра проникнуће мајушни плодови који ће да расту и зрију оном моћном силом Природе која не познаје крај. Било је то стабло трешње.

Устао сам лагано, кренуо из болнице, мислећи шта мајци сутра да кажем кад ме погледа оним упозоравајућим погледом и каже ми:

„А рекла сам ти да припазиш на оца...“

Она је осећала, слутио сам то, отац је за своју болест знао, а ја сам само био веома уморан кад сам стигао кући и обучен се бацио на кревет, примакавши телефон узглављу. Једино што нисам могао да знам је да ли ће дежурна сестра, кад ме у зору позове, да каже:

„Мени је жао, ноћас је ваша мама...“ или „Ваш отац је ноћас, нажалост, преминуо.

Тодора Шкоро

____________________