ПРЕСКУПИ ОТКУП

ПРЕСКУПИ ОТКУП

„Не улагуј ми се, не треба ми то. А ни теби. Дај неки динар или иди!“

Човек се трже. Поцрвене, од стида или беса, чак. Крете руком према џепу, па застаде. Наоко, Наказни је био миран. И надмоћан.Није ни подигао поглед на Човека. Та хрпица костију и умашћених дроњака склупчана на тротоару недалеко од цркве, а опет не преблизу месту где су се скупљали остали просјаци, гласно и често врло агресивно вапијући пролазницима за помоћ, та сенка нечега што би требало да буде живот коју су углавном сви пролазници  заобилазили, сад се испречила пред Човеком. Захтевом, протестом, дрскошћу.А Човек је само хтео, гледајући га данима како седи на увек истом месту, тик испред врата старе напуштене зграде и не диже поглед са књиге коју би увек читао - чак ни онда кад крај њега падне неки новчић - само је хтео да размени неколико људских речи... Хтео је... Ни сам више није знао шта је заправо хтео тим глупим потезом  са започињањем разговора, уместо да само удели милостињу и тихо прође. Радозналост, навала саосећања или тек вишак времена - шта га је од тога натерало на проклето погрешан потез да бескућнику удели комплимент како му је избор књиге коју чита добар?!

А није слагао кад је похвалио. Полураспаднута, са тек једном сачуваном корицом са које се једва оцртавао златотиском утиснут знани  наслов, која се  нигде више није могла наћи, привлачила је Човекову пажњу већ данима. Имао је такву у својој библиотеци, али добро очувану и помало скрајнуту на најнедоступнију полицу, немарно, или намерно заклоњену другим књигама, коју би узимао врло ретко, онда кад му у дугим ноћима савест не би дала сна, а осећај кривице у њему васкрсао и морио га, као да је све било јуче...  

Сад је гледао како грубе старчеве руке чврсто држе један њен примерак. Као да хоће да је сакрије, или сачува, Наказни још и прекрсти руке са књигом снажно преко груди. Тад подиже поглед, изазивачки, једнооки, на месту другог ока био је само шав на капку, па му је та обрва и некако цела та страна чела била спуштена, чинећи уз велики рез на другом образу, неподношљив, ругобни  призор.

„Остави ме на миру!“ – одбруси . – „Знам, ти си од оних који никад не  даје, нећеш ни мени сад... Зато иди својим путем...“

Човек га је пажљиво посматрао. Није имао намеру да оде. Нешто друго му је пало на памет.

„Даћу ти, вараш се... Али ако и ти даш мени...“, рече.

Наказни трепну.

„Шта бих ја теби могао да дам?“

„Књигу. Ту коју држиш“.

Из оног водњикавог ока севну сва бол, и презир, и пркос свих понижених света. Прљави, неподсечени нокти зарише се у  похабану корицу, прекривајући наслов „Тајна великог вође“. Изборане старчеве шаке потом попустише стисак, раздвојивши се лагано и књига се на његовим длановима раствори попут лептира. Одозго, човек је непогрешиво могао да види да се отворила на оној глави о издаји, најупечатљивијем делу књиге у коме је аутор, не само савршено документовано, него и литерарно упечатљиво и сугестивно описао двоструки политички живот великог државника, његову дуплу шпијунску дугогодишњу активност која је могла целу земљу тада, ако већ и није, да одведе дођавола.

„Немаш довољно...“ – процеди тихо просјак.

„Чега немам довољно?“ – упита Човек.

„Новца немаш довољно да је откупиш.“

Знао је да скитнице и просјаци умеју да буду чудни, али овај је успео да га изненади. Помишљао је већ да се окрене и пође, да му на поласку спусти пред ноге новчаницу довољно велику да би  могао да се прехрани бар неколико дана, али је све већ отишло предалеко. Сећања су јасно васкрсла на те давне дане кад је неопрезни издавач објавио дело младог професора социологије, не питајући се откуда једном јуноши  сви ти компромитујући подаци о великом вођи, осим ако и сам није био шпијун и ако цела та епизода  није била изрежирана из неког моћног центра, а он, издавач, био изабран само да буде жртвени јарац у тој ствари која се потом одиграла као на филмском платну: тираж је плануо, књига се читала и позајмљивала крадом, али тек неколико дана, онолико колико је било довољно да Политичар буде компромитован, али не и сасвим уништен. Онда је одлучено да се књига забрани. Ту забрану, иако најмлађи саветник у Министарству, имао је да потпише Човек. И потписао је, јер је морао , двоумећи се интимно да ли је  књига заиста памфлет, или је оклеветани можда ипак мало крив... Много година касније схватио  је много тога. Кад је видео како Политичару све потоње владе додељују дипломатске агремане за најутицајније светске метрополе и како њему тиме заправо ни длака с главе није фалила. Жалио је Човек затим младог аутора спорног дела, несрећног професора који је истог дана кад је наступила забрана изгубио посао, све док и њега није видео на пријему у једној страној амбасади како се, додуше успут, али прилично срдачно рукује с Политичарем...

Тада је почео да се стиди. Себе, државних великих и тајних послова, службе која је неумољиво играла неку своју игру не марећи за ситне играче у њој који су ионако у тим играма и постојали да би били срушени. И сам се осећао као један од пиона, искоришћених, додуше не и оборених, јер из министарства се повукао сам, али га је свако вече, кад не би могао да заспи, поглед на највишу полицу у библиотеци, где је полускривена стајала та књига, подсећао на то време. Сада, ту је био и овај чудни старац, заинаћен из неког разлога да му ту проклету књигу не да. Спремао се зато да се свега мане и крене кући.

„Знате ли ви која је цена тога?! – зашкиљи тад Наказни.

Човек се окрете ка њему:

„Чега?“ – упита.

„Цена овог мог унакаженог лица, на пример... Када наиђе камион и удари вас негде на периферији, док се враћате кући, а онда из њега изиђе неколико снажних с моткама и пребију вас, па око исцури, зуби поиспадају... О тој цени говорим коју сам морао да платим само зато што сам овоме овде дозволио да се роди... - рече и стисну поново на груди похабану књигу. „И само зато јер је неко морао  за све да буде крив, а није важно ко...“

Човек га је гледао запрепашћено.

„То сте...ви? Издавач ?!“

„Да, ја сам, или оно што је од мене остало... А ви питате да вам је дам. Како да вам је дам, она ме је коштала цео мој живот... Имате ли ви толико да ми платите?!

Човек лагано поче да узмиче. Једно, срџбом обојено око пратило га је, попут нишана. Кад је стигао кући, попео се на столицу, дохватио скрајнуту књигу, бацио је у пећ и гледао како дуго гори. Ни  после тога није  му било лакше.

Тодора Шкоро

_____________________________