петак, 14. септембар 2012.

ЧЕМУ ПИСАЊЕ? И ЗАШТО? ЕВО ОДГОВОРА...


Зосим Попац , писац 
Дође, тако, сумња, изненада. Опхрве те сасвим, одузме сан, одузме и будност дана, однесе и инспирацију, и самопоуздање, и сваки смисао, и сваку мисао о оправданости писања. Чему писање? Коме и зашто? Вреди ли то уопште? Коме то још треба кад и мени уме да се претвори у муку, у несан, онда кад више не иде лако. А онда, као благодат, стигну неке речи, потресне, искрене, исписане чини ми се, више да олакшају ономе ко их је писао, него да мени угоде. А угодиле су, испуниле душу.
Зосим Попац, смедеревски писац и онколог, кога не познајем лично, кога сам  "срела" на књижевном порталу (који је из неког разлога изабрао да и нека моја дела објављује), а тек потом сазнала да је он и лекар који је мојој мајци спасао живот, изнео је своје утиске о мојој најновијој књизи прича "Умирање срама".
Ево те белешке која је, више од свих добијених награда у последње време, учинила да спознам зашто треба да пишем.
Хвала бескрајно, докторе, књижевниче и човекољупче, Попац!



Одговор: Тодора Шкоро

Дуго је та књига, међу петнаестак других донекле дочитаних, стајала на мом радном столу. Повремено бих је узимао у руке, отварао корице и читао посвету:
"Поштованом Зосиму Попцу,
за сву бригу о животу
оне која је мени живот
дала,
захвална,
Тодора Шкоро,
18.новембра 2011.,
у Београду,
прелиствао је и мирирсао њене странице. Овог лета на тзв. продуженом викенду у Белој Цркви, понесох је, књигу Тодоре Шкоро "Умирање срама", књигу кратких прича, верујући да ми форма такве писаније пружа прилику за опуштено ишчитавање на плажи крај језера. А онда... Под сунцобраном, на лежаљци уз мирну воду језера, почех да је читам. Најпре ме обузе одушевљење сведеношћу и смиреношћу исказа, пронађеном идеалном мером приповедања. Али... На крају прве приче осетих трнце у носу, затегоше се мишићи трбуха. Потрешен наставих да читам. На крају приче "Нана" стадоше рамена да ми се тресу. Запањен реакцијом коју су завршеци прича у мени изазвали, пресамитих се на лежаљци не бих ли скрио јецаје и очи испуњене сузама. Кад сам се смирио реших да наставим читање. Опет се поновило. Најпре ми се зацаклише очи после једне, а на крају приче "Магнолија", не могавши да обуздам дрхтање читавог тела пред ридање, нагло устадох и бацих се у хладну воду језера.
Од тада књигу нисам више отварао пред светом, чак ни у кући међу својима. Читао сам је тек кад бих остајао сам, да могу на миру, без стида да плачем.


________________________________



4 коментара:

  1. Jedno lepo prijateljstvo stvoreno pod nesretnim okolnostima - čudni su putevi gospodnji.Nadam se zajedničkoj zbirki priča,sa veselijim sadržajm i suzama radosnicama....

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nažalost, Alex, gospodina Zosima Popca još nisam lično upoznala... On je ovu svoju impresiju objavio na književnom portalu. Ali, s obzirom da smo iz istog grada, da on i danas, kao lekar, budno prati zdravstveno stanje moje majke, i da je veoma dobar pesnik i pisac, verujem da ćemo se sresti. O zajedničkom književnom poduhvatu ni ne razmišljam jer su nam stilovi veoma, veoma različiti, toliko da se pitam kako je uopšte moguće da moja proza, takva kakva je, pleni njegovu pažnju...
      Tebi, draga, hvala što si tu. Znači mi. Veoma.

      Избриши
  2. Одговори
    1. Draga Bravarice, hvala ti... Mene, međutim, još uvek iznenade ovakve reakcije, zbune me.

      Избриши