четвртак, 23. октобар 2014.

ТОДОРА ШКОРО, "ДВЕ СЛИКЕ" (ПОЕЗИЈА)

"Две слике", моја седма књига




Из штампе је управо изишла моја седма књига, збирка поезије "Две слике" (Етностил, Београд).
У њој су сабране песме настале у последњих пет година, многе од њих награђиване и објављиване током тог периода у књижевним часописима и зборницима.
Рецензију је написао песник Горан Ранчић, идејно решење корица урадио је Иван Игњатовић, а за помоћ при избору песама захвална сам професору Стојану Богдановићу, математичару и песнику из Ниша. Захвалност за штампање књиге дугујем једној песничкој доброј вили која, као и све чаробнице, а и истинске мецене, није желела да буде именована.








ЗАПИТАНОСТ КАО МОЗАИК НАШЕ СВЕСТИ И САВЕСТИ

реч ловим

као гуји
на реп јој стајем
да буде мелем


Зашто треба (про)читати поезију Тодоре Шкоро?
Одговор ће свако од нас, који завиримо у тај лавиринт  пресликане душе, наћи приликом читања било које песме, јер постављена питања терају на тражење одговора према могућностима сопствене загледаности.
Горан Ранчић, рецензент књиге
Недвосмислено верујем да је Тодора Шкоро обдарена и таквим моћима да, поред сагледавања свакодневне реалности која најчешће промакне већини, а коју претаче у песме, успева да завири у будућност и сагледа наше муке или радости, које нас чекају, самим тим, види и наше реакције, нас слабих, или јаких, свеједно, који ћемо се, некада, кајати због почињеног или непочињеног. Њена поезија је бумеранг у том смислу, јер се остварује сада и овде, пред нама, опомињућим стиховима, али, мајчински  забринуто, као да нам даје шансу, да се сагледамо у нашој будућности и не учинимо оно што бисмо учинили или пропустили да учинимо.
Вероватно никада нећемо сазнати тајну како успева да прелети те временске удаљености и помири их у песмама, да са папира не одлете у бесмисао, притом, дарујући нам мелем кроз призму речи, који нам може олакшати долазећа времена наших живота, ма каква она била.
Аутор(ица) нам стиховима дозване савести, у истом трену док држи за руке времена прошла и времена будућа, пресликава са тих дланова истину наших живота кроз просторе сопствених очију. Управо у томе видим вишезначност и вишеспратност, надреалног у одсликавању реалног, на тај начин досегавши суштину садржаја поезије, јер нам на један специфичан начин, изазивајући наш рацио запитаношћу, пружа могућност двојства, да гледајући лице листа можемо сагледати и наличје, а да притом гледамо кроз њен поглед који рефлектује својствен колорит људскости. Наиме, поред врцаве рефлексивности, у нашим ''рукама'' је и њено срце, (ма колико ова тврдња изгледала као фраза) које уплиће у сложеност личног израза, и у том двојству речима исплете наше емоције и недоумице у стихове.


Пратећи отиске Тодоре Шкоро, не могу се ослободити утиска; да се њена поезија, објашњавајући саму себе препознаје у речима великог песника Борхеса: '' Верујем да песник не говори, или не треба да говори нове ствари. Треба да изражава оно што су сви људи неки пут осетили или ће осетити у животу. То јест, треба да нађу музику речи за та осећања која су суштинска за свачији живот. И, песништво је важно управо зато што изражава вечне чињенице које одговарају не само песниковом искуству већ одговарају или могу одговарати осећајном искуству читаоца''.
Наравно, индивидуално је до које висине ћемо успети да савладамо планину, да бисмо сагледали што дубље поезију Тодоре Шкоро, но, морамо се сложити да је у потпуности, ношена снажним крилима двојства, успела да надлети изазов свевременог огледала, у којем се можемо препознати, и храбро запева о крхотинама истог, стапајући  виђења свих нас, у своје искуство које ће се оречити у поезији, која буди нашу свест о долазећој савести.
               
Носим тајну
у устима
као да њоме хоћу
да нахраним гладне птиће



Горан Ранчић
Калуђерево, септембар 2014.
_______________________________________________



2 коментара: