СЛУЧАЈНИ ПАРТНЕРИ

„Опрости, Ник, не могу више“, рекла је између два гутљаја вреле кафе.

            Нити је ломила прсте, нити скренула поглед. Савршено мирно, да помислих како јој се омакло. Смишљала и увежбавала то није, ипак сам је толико познавао. Скоро да сам очекивао да ће се, наједном, насмејати оним грленим смехом који сам тако волео, устати , загрлити ме преко стола за којим смо доручковали и ћеретајући ми објаснити да се сплела, да је начинила лапсус, да није то хтела да каже, да заправо ништа није ни рекла него се то мени учинило...

            Залуд. Кад сам најзад подигао свој отежали поглед са тањира пуног зобених пахуљица, срео сам  један савршено миран, налик онаквим погледима какви се размењују на пословним састанцима, хијерархијски строго уређених компанија, за блештавим, бескрајно дугим столовима.

            Кашика, што је од збуњености (и изненадне немоћи, ваљда) испустих, звецну о ивицу тањира и кад паде у њега попрска ме с неколико капи млека, а пар влажних зрна просу ми се по реверу сакоа.

            „Надам се да ћемо то решити цивилизовано, као људи, без повлачења по судовима. Па и поделу имовине, куће и компаније...“, рекла је, скоро преко рамена, кад је, нешто касније, дотерана кретала на посао.

            „То ми је рекла, човече, само то ми је рекла моја Ана, да нисам могао да је препознам, зурио сам за њом, за затвореним вратима кроз која је изишла, дрмусао главом, питајући се јесам ли то све сањао можда, а онда ме, пријатељу, флека на реверу и салвета умазана њеним ружем за усне које је сасвим лагано обрисала, као да брише грех, или неку муку са њих пошто ми је то рекла, демантовала, вратила у стварност у којој никад нисам веровао да ћу се и ја наћи, чак ни онда кад су ми многи пријатељи, па и ти кад си се разводио причали, онако гневно, о женској ћуди коју не можеш ни предвидети ни укротити ако једном подивља и крене неким исконским или неким вражјим цивилизацијским зовом, ко би га знао, па те шутне, одгурне и згази као опушак, а ја нисам веровао, не, мени и Ани је немогуће да се то деси, па и теби сам то причао кад те твоја Катрин оставила, а био сам нетактичан због тога, знам, требало је да прећутим, да будем прави пријатељ, да те ћутањем и слушањем утешим, а нисам, него сам ти причао о нашој љубави, о бескрајном поверењу мом у моју Ану, овако као што ти сада причам, пријатељу, како сам остао запањен њеном мирноћом, и оном нехајношћу с којом ми је саопштила јутрос да ме  оставља, а ја не знам зашто, не знам, убиј ме, а све је било у реду, све је штимало, и кућа коју смо купили по њеном избору, и летовања на која смо ишли, сећаш се, чак смо се једном и срели, чини ми се да је то била Ница, па нам је било дивно, утроје смо бесомучно шпартали градом, сликали се, лудирали, баш је било лепо, сећаш се, а и после, кад би се вратили, све је функционисало, Ана је одличан сарадник, унапредила је нашу фирму, имала је осећај за посао, иако си ти, мој партнеру, у почетку био, чини ми се, против тога да и њу уведемо у наше послове, касније си је и сам хвалио, касније сте вас двоје од тог сектора направили право-правцато чудо, које и сада ствара профит целој компанији, па сам ти често говорио видиш, Том, да ниси у праву што си се бојао Аниног доласка у фирму, она и ти сте сјајан тандем, говорио сам, тек понекад забринут што се толико сатирете од посла и кад више није било потребе за тим, јер већ се имало довољно новца, ти си био самац, ниси се хтео женити по други пут, моја Ана и ја нисмо имали деце и волео бих да смо више уживали, да се нисте толико жртвовали због посла, увек и увек путујући, с краја на крај света, у потрази за новим клијентима, за већом зарадом, па сте ме некада, у шали, називали незахвалником који не уме да цени оно што чините, а није истина, признај Том, да то није истина јер теби и мојој Ани сам пренео власништво те половине компаније, оне половине коју сте вас двоје заправо својим радом и уздигли, па ми не можеш пребацити да сам незахвалан, ни ти ни она, ја сам само хтео да моју Ану, па и тебе, пријатељу, имам више уз себе, да заједно проводимо празнике и шалимо се и лудирамо као оно некад у Ници, а не да вас ја, са шофером, чекам на аеродромима, уморне, смрвљене, да ли ме разумеш да се осећам кривим што сам и тебе, желећи да те тргнем од самовања у које си после развода запао, а и моју Ану од бесмисла кућног живота, увалио у ово, па сад, не знам, Томе, шта се догодило, али је мене јутрос моја Ана оставила, хладно, без речи, а ја не знам зашто, Томе, све сам јој пружио, све, па бар ти знаш, знате обоје, и реци ми, реци, пријатељу, шта да радим, шта...“

            Врата канцеларије се отворише и кроз њих клизну, попут авети, моја Ана. Обиђе сто за којим смо седели и приђе до Томовог рамена. Наже се, погледа ме оним истим јутрошњим погледом и пружи ми свежањ папира.

            „Само их потпиши, Ник. Том и ја смо заказали венчање за две недеље. У оној малој цркви у Ници, сећаш се..“.

           

Тодора Шкоро

Prvi stid

Mazila je nežno unutrašnju stranu butine, od ruba šarene haljine, pa do savijenog kolena. Tu bi napravila krug dlanom i prešla nazad, gladeći sad spoljašnju stranu natkolenice. Posmatrao sam je. Činila je to bezbroj puta. Zanesena, odsutna, isturene brade i glave blago podignute kako joj nemirna kosa ne bi padala preko lica, pa se činilo da gleda u nebo. Okružena bujnom, naraslom travom, podignutog kolena koje se njihalo levo-desno, sedela je na drugoj, savijenoj nozi, i bila nesvesna svega oko sebe. Sva se pretvorila u taj ritmični, zanjihani pokret. Ličila mi je na leptira koji sklapa i rasklapa krila. Potpuno me opčinila.
Kad je zaduvao vetar zlatasta kosa se zavijorila, haljina od pamuka zalepršala, a ona, zatečena, zastade u pola pokreta. Haljina joj se zadiže sve do prepone, ona je brzo navuče preko kolena, zacrvene se i, dok je ustajala, pogleda me skoro uplašeno. Nasmešen, već sam bio skrenuo pogled. Ona, vijoreći kosom i nemirnom haljinicom, potrča za loptom koju joj dobaciše druga deca.

Todora Škoro
___________________________

STRAH

- Sledeći put, sine - rekla je tiho.
"Sledeći put", pomislio sam dok me njena ogrubela, smežurana staračka ruka, brzo se povlačeći kao da se boji dodira, pomazila po kosi. Pitao sam se da li moja majka zaista veruje u sledeći put, u novo viđenje. Ili, kao i ja, svaki put kad se rastajemo pomisli da je to poslednji put. Čini mi se da bi mi bilo lakše kad bi ona istinski verovala u buduće susrete, u mnogo budućih susreta, kad bi zanemarivala činjenicu da njenih školskih drugova više ima na seoskom groblju nego po blatnjavim sokacima moga rodnog sela. Ja nisam mogao da zanemarim sve to.
Mislio sam na smrt, očekivao je, zastrašivala me je, gušila, jači je protivnik postala neznano kad i kao da sam želeo da već jednom dođe da i taj košmar presatane. Ili da ne dođe nikad. A doći će. Uvek dođe po sve nas. I opet sam se pitao: zna li moja majka koliko je blizu smrti svojim slabim zdravljem i sa svojih sedamdesetpet godina. Ona još ne izgovara rečenice "Ja to neću dočekati" i "Kad umrem...", tako svojstvene starcima. Reče na rastanku:
"Sledeći put, sine".
I opet se u meni probudio osećaj krivice što joj ni ovog njenog boravka kod mene nisam priredio nešto vanredno o čemu će da priča svojim preostalim drugovima u svojim preostalim danima... A hteo sam to, planirao dok sam je sitnu i pogrbljenu čekao na stanici. Ništa vanredno joj nisam priredio. Ako se u vanredno ne računa moja grubost, odsutnost, ćutljivost sve vreme njenog boravka. Možda joj je ličilo na nehaj, na neosetljivost, možda je, sirota, pomislila kako mi je na smetnji, a ja sam se sve vreme bojao da budem nežan, da ona, a i ja tu nežnost ne prepoznamo kao poslednji put, kao opraštanje.
- Majko, jedina, sami smo, sami na ovom svetu! Sami pred Bogom i strahom od smrti koju iščekujemo,a koja će da slomi, da uništi onoga koji ostaje! - vapijem u sebi dok gledam voz kako se udaljava.
Kad iscuri ono vreme bezbrižnosti, blagi Bože!
Stiskao sam jako papučicu za gas, želeo da što pre stignem kući, do telefona, da joj u slušalicu, dok me ne gleda uplašenim očima, uplašenim za mene, ne za sebe dok to sluša, kažem:
- Volim te, majko! Ni manje ni više nego svaki sin. Nikada ti to nisam rekao. Nikada, kao sad, nisam imao više želje da ti to pokažem. Nikada, kao sad, nemam manje snage za to... Oprosti, majko, sinu koji voli grubo, ćuteći, drhtećim strahom za svoj život kad tvoga više ne bude... I ja tebi opraštam ovu strepnju, ovaj nepotrebni strah. I bez njega je dovoljno teško...
Promicali su kraj mene ljudi, kuće, drveće, sve brže i brže, a noga na papučici za gas se sve više spuštala. Nisam je osećao. Ni brzinu koja ume da izobliči stvari, da ih pretvori u ono što nisu. Nisam osećao ništa. Samo želju da pokažem ljubav. Da bih se iskupio od krivice za neke buduće dane kad sve bude drukčije. Slabić u meni je to želeo, a drugi strahovao da će i ta ljubav kad se pokaže biti bolna. Borili su se njih dvojica u meni, a ja se pitao gde je tu sin? Sin kao oslonac.
Nema oslonca. I u životu, u smrti nikako...
Zazvonio je telefon. Još jednom. Još pet puta.
- Umrla je mama - reče brat.
Ćutao sam.
- Čuješ li me?
- Čekaj, čekaj malo - mrmljao sam. - Sačekaj trenutak.
Ustao sam, zapalio cigaretu, pogledao u ruke, nisu drhtale. Pogledao u sebe i naglas izgovorio ono što sam tamo video.
- Sad mi je lakše - rekao sam miran. Spustio slušalicu, pa se grohotom nasmejao, smejao, smejao...
Probudio sam se oznojen,uplakan. Otkucao brzo znani broj telefona, a kad mi se javila tiho ćutao sam.
- Ne brini, sine. Nego živi i raduj se. Moli te tvoja majka...
Samo sam prekinuo vezu.

Todora Škoro

STROGA MAJKA

Srele su se posle deset godina. Dve mlade žene krišom su se odmeravale ispijajući kapućino u senovitoj bašti "Miloševog konaka".
"Bože, kako je još uvek lepa i negovana", mislila je Prva.
"Malo je nervozna i oronula, ali je srećna. Blago njoj", mislila je Druga.
Oko starog hrasta igrala su se deca.
- Mamaaaaa... Uzeo je moju loptu. Kaži mu da mi je vrati...
- Vrati joj loptu, Stefane - naredila je Prva mlada žena.
"Ja bih se trudila da moja deca nikad, ili što kasnije nauče reč "moje", mislila je Druga mlada žena. Rekla je:
- Slatki su.
- Nisu. Uglavnom su bezobrazni. Svađaju se.
"Ja bih svoju decu učila da se vole, a ne da se svađaju", uverena je bila dok je gledala kako mala Ana čupa za kosu mlađeg Stefana. Ali je izgovorila:
- Tako rade valjda sva deca na svetu.
- Ne kao moja! Umeju da budu nepodnošljivi. Da me izlude. Pitam se da li ih uopšte volim kad na njih moram stalno da vičem. Raznežim se tek kad spavaju. Jedino tad ih mazim - pričala je Prva mlada žena Drugoj.
"Ja bih svoju decu mazila budnu, da znaju da ih volim, a ne kad spavaju", prebirala je mlada žena po mislima gledajući prijateljicu kako nervozno povlači dim cigarete, držeći je prstima čije su zanoktice bile izgrickane. Ona dugim, sjajnim noktima zatvori svoju zlatnu tabakeru.
- Možda si ih prerano dobila - uzdahnu. - Ali znaj da ona nisu tražila da se rode. Nisu oni krivi za tvoju prekinutu karijeru. Uostalom, deca su najveće blago...
"Šta ti znaš o tome?! Lako je tebi! Ti si uspešan pisac, tvoje ruke su negovane, ti nemaš podočnjake od nespavanja zbog nekakvih malih dečijih godina ili visoke temperature. Tvoj muž umesto tebe spremi ručak dok ti pišeš, čak te i ne prekida. A - ja?! Nemaš ti pojma kako je meni teško" - sve je ovo mislila da kaže, ali se ugrizla za usnu. Umesto toga, rekla je:
- A ne tako davno bile smo isto, mislile isto, istom se nadale...
Onda, dok su dočekujući zore u nekom od podstanarskih sobičaka, spremale ispite. Na isti su način tumačile Kamija, sa istom tugom recitovasle Jesenjina, u isti ih ponor bacao Selimovićev "Derviš..." Bile su kao jedno sve dok ih život nije razdvojio i dodelio im različitu sudbinu na kojoj su sada jedna drugoj zavidele.
"Njoj je bolje", mislila je Prva.
"Ona je srećnija", bila je uverena Druga.
A deca su se igrala oko starog hrasta. Nisu se više tukla. Dve plave kovrdžave glavice bile su nagnute nad slikovnicom, a maleni prstići su se preplitali pokazujući jedno drugome nešto na tim šarenim stranama.Obe su žene s nežnošću gledale u njih.
- U pravu si - reče Prva. - Oni su sav smisao ovoga sveta.
- Naravno - složi se Druga.
- Mada znam da često u odnosu sa njima grešim...
- Ne grešiš. ne boj se.
- Sve majke greše. Sa svojom decom. Tuđoj bi bile bolje majke.
- Nisam tako mislila...
- Jesi. Ti misliš da bi bila bolja majka. Da bi bila savršena. Takve ne postoje. Videćeš kad ih budeš imala - reče Prva mlada žena.
- Neću videti - uzdahnu Druga. - Ja to nikad neću znati. Ne mogu da rađam.
- O, Bože! Oprosti, nisam znala...
- Ništa, ništa. Oprosti ti...

Todora Škoro

NESREĆNICI

Sve kuće u tom sokaku su bile lepe. Lepa je bila i ona, ali nekako - drukčija. Nova, tek ozidana, mogla je da deluje i veselo. Ali - nije.
Nije oko nje bilo trave, drveća i cveća da je ukrase, ni iz nje žagora i smeha da je ožive. Ni osvetljenih prozora noću da je obasjaju. Nasukana u parče blatnjavog seoskog dvorišta, ogrnuta čudnim mukom, izvijala je oblake dima, ne iz odžaka kao sve normalne kuće, nego nekud kroz prozore, ispod vrata ili iznad tavanskih greda.
Inače je bila lepa i bela. Tek ozidana.
- Zašto ložite vatru na podu, majko? - upitao je stranac.
- Nemamo peć, ni šporet. A studen stegla. Mora negde da se loži - cvokotala je starica.
Zabrađena,umotana u stare, pohabane dronjke neodređene boje, tek ponekad bi prodžarala vatru koju je tu, nasred sobe, na betonu ložila. Stranca koji je ušao samo je ovlaš pogledala, a na hrpu složenih stvari - ćebadi, džempera i kojekakve tople odeće - nije se ni osvrnula.
-Bolje da si hranu doneo. Da on, siroma', nešto pojede. Nije jeo dva dana - i pokaza na zgrčeno telo koje se tek naziralo ispod prljavih pokrivača.
- Bolestan je - reče.- Sigurno će umreti. Al' bar da ne umre gladan...
Sutradan im je stranac odneo korpu hrane. I još tople odeće. Poneo je bio i malu električnu peć, pa shvatio da lepa, mala, tek ozidana kuća nema struje.
- Bilo je pa nam isekli. Nismo imali da platimo- odmahnu starica.
- Imate li nekog svog? - pitao je.
- Sina. Imali smo. Sad ne pita za nas, ne dolazi. 'Oće da nas žive sa'rani, da nas odavde izbaci. U dom nas šalje...
A kuća je bila lepa, tek ozidana.
- On, sin je napravio. Kako - kome?! Pa, nama, roditeljima. Al' sad više neće za nas da čuje. Možda 'oće i da je proda...Kuću.
Nije se strancu nešto uklapalo u toj priči. Izišao je i dugo posmatrao lepu belu kuću koja je mogla da bude i vesela, ali nije...
Starac je umro dva dana potom, a starica je i dalje selom hodila u svojim pohabanim dronjcima. Ništa od onoga što je stranac odneo nije obukla.
- Sve je ona to prodala na pijaci, video sam - reče prvi komšija.
"Dobro", mislio je stranac. "Možda će od toga kupiti peć, ili joj treba da plati sahranu pokojniku. Sin se, vele, nije ni pojavio na pogrebu".
- Ali je platio očevu sahranu - reče onaj komšija. - A nije došao zbog stida, valjda...
Opet je stranac bio zbunjen nečim čudnim u toj priči.
Kad je, posle nekoliko dana, pošao do starice da je obiđe i nešto ponese, vide da iz lepe bele kuće više ne izbija dim.
"Šta li je moglo biti?", zamisli se. Tad na prednjem delu kuće uoči tablu na kojoj je pisalo: na prodaju.
- Odveli je jutros - objasni komšija.
Stranac pomisli:
"Nesrećnih li ljudi, da takvog zlotvora od sina odgaje!".
Gledao je s tugom napuštenu kuću. Onaj komšija, pljucnuvši ustranu i zabacivši kačket visoko, samo odmahnu:
- Bila je pijanica. Sve je prodavala iz kuće da bi rakiju kupila. A sin im je sve bio obezbedio. I kuću napravio, i nameštaj kupio, i novac i početku slao. Dok nije video nevolju. Ona je sve prodala i sve propila. Jutros je valjda od pića i poludela. Odveli je... Kako to niste znali?
Stranac uzdahnu: "Nesrećnog li čoveka, da takvo zlo od majke ima..."
Nasukana u blatu još i sad stoji napuštena kuća. Samo, nije više onako lepa i bela kao nekad.

Todora Škoro

KASNO

Tu priču ispričala je Davidu njegova leva cipela. Sumnjičav, zgranut, konsultovao je desnu, a ona mu, u poverenju, šapnula da tom događaju nije prisustvovala, pa ne može da tvrdi pouzdano.

"Bože", pomislio je "Čovek više ni u šta ne može da bude siguran!". Onda se izuo i bacio dve pohabane cipele u reku, odlučivši da ubuduće ide bos.

"Tako bar neću stići kasno", mislio je. A i lažnih svedoka neće biti.

Priča je govorila o Adamu. Bio je on veličanstvena pojava. Lik, rekli bi gradski klinci. Harizmatičan, oni stariji. On sam najčešće bi govorio:

- Ja sam bog koji hoda!

Adam i svita oko njega. Gde-god da se pojavi pratio ga je buljuk raznoraznih: blentavih i promućurnih, zgubidana i poslovnih, sanjalica i trezvenih. Svi oni u jednom su bili isti: fascinirani Adamom. A da ih pitaš ne bi znali da objasne zašto ni kad bi tri dana razmišljali. Nije ni David mogao, a bivao je u toj sviti, godinama. Svedok, a laskao sebi da je učesnik. Učesnika tu nije bilo, osim Adama. Igrao je on maestralno u svom jednočlanom pozorištu godinama, decenijama, svi drugi su bili publika.

A o njemu, spremnom da zabavi, pouči, nasmeje, ohrabri, svi su mislili kao o Pajacu. Oni preostali kao o Učitelju. On ih je samo gledao i smeškao se blago.

Kad nije dobijao zaslužene aplauze, nije bio tužan. A laskanja i udvorištvo je lako umeo da prepozna.

- On laže - govorio je skeptik.

- Adam je spasitelj - opovrgavao je nesrećnik.

- Bože, koliko ljubavi u njemu ima - zadivljen je bio filantrop.

- Taj ni sebe ne voli - bio je uveren mrgud.

- On je srebroljubac - govorili su oni kojima nikad nije bilo dovoljno novca.

Adam bi na to otvarao svoje bisage i dukate delio onima koji ih imaju, ali ih ne broje i ne drhte nad njima. One druge puštao je da ih pojede jed i zavist. Ili da se promene. Davao im šansu da shvate. Nisu shvatali.

Bivao je dete da bi ga razumeli, a oni mu tad lupali ćuške.

- Mene ne boli, zaboleće vas, ali će biti kasno - govorio bi.

Nezvanih i zvanih oko njega je bilo mnogo. Malo odabranih. A i takvi, shvatali su kasno. Ako bi shvatili uopše. Ako im i tad, kad je već bilo kasno, njihova leva cipela ne bi svedočila suprotno onome što je videla desna. A neka od njih bi lagala, izvesno.

"Koga da uzmeš za svedoka?!", pitao se David, sam, bos. Tužan što je čoveku uvek suđeno da shvati kasno. Ili da ne shvati uopšte.

"Znam da ti je bilo teško među nama, sićušnima!", zavapio je David, blatnjavih stopala koja su tonula u žitko blato kraj Adamovog groba.

"Oprosti, učitelju!", ponovio je nekoliko puta, kriv.

Sa dva susedna brda prepirale su se dve njegove bačene cipele:

- Bio je zlotvor!

- Bio je dobročinitelj!

- Lažljivac nad lažljivcima!

- Najistinitiji među istinitima!

- Taj tvog bog koji hoda je umro!

- Rodio se tek sad, nevernice!

David je znao samo jedno. Bio je beskrajno sam.

Todora Škoro

SAVRŠENA PRIČA

Poješće me Strah što će me Smrt odvesti pre nego što okončam svoju Savršenu priču.

Kad se rodilo, stasalo i naraslo to čudovište u mom snu, ne znam. Stoglav, stolik, Strah moj, hranjen sumnjom, posrtanjerm, nevoljama, zlim slutnjama, dočekivao me dobrodošlicom u novi dan, usnivao na mom jastuku, sa mnom. Pratio me svuda, kao pas. Možda mi je i brat blizanac bio.

Ali se sve odigralo naglo, onako kako to uvek biva. Ispadne da je čovek uvek nespreman za kamen kad mu se na putu ispreči.

Inače, gospodar reči sam bio, godinama. Znane, milion puta upotrebljene, zahvalne, poslušne, krotke, opraštajući svu moju grubost, ili nehaj, sve moje ludorije koje sam igrajući se njima umeo da izvodim, ipak me nisu napuštale. Uvek kad ih prizovem bile su tu. Da mi, kao cigle neimaru, pomognu da tvorim jedine građevine za koje znam. Poput vojnika, odazivale su se tačne, precizne, prave. Verne sluge mog talenta, ili iluzije, odlučile su jednog dana da me napuste, da me iznevere, možda i da zagospodare mnome...

Probudih se samo tog jutra bez ijedne jedine reči na jastuku.

Napustivši me, većina njih ostaviše me poraženog: nemoćnog da naslikam čak ni sav očaj, besmisao nemanja nadahnuća. U beli papir, iskežen, prazan, zurio sam dugo. Ne shvativši odmah. Zato sam pitao cvet:

- Šta činiš kad tvoj miris počne da hlapi, a latice da venu?

- Čekam umiranje. I novi život narednog proleća.

Molio sam sunce:

- Reci mi šta radiš kad nestane tvog sjaja, a zagospodari tama.

- Sjaj je moj neugasiv, večan, to su samo oči tvoje proklete da ga ne vide uvek, od oblaka.

Srete me dete. Poverovah da će ono razumeti moj bol. Upitah ga:

- Kako ću dalje bez reči, napustile su me? Neću moći da okončam svoju Savršenu priču.

Gledalo me je sažaljivo. A bilo je nemo.

Nikada neću napisati svoju savršenu priču. Ja samo jedno umiranje imam, nisam cvet da čekam naredno proleće. I moj sjaj nije večan, poput sunca, pa da me ne brinu tmasti oblaci koji se navlače. A i malen prozborih rano, proklet da brbljiv ostanem celog veka, varkom reči nošen. Sve dok me ne srtete to nemo dete i porazi me sažaljenjem.

Umiren, razbuktah logorsku vatru od svojih priča, hiljada njih, noćima tvorenih. Zahvati me plamen, mene i te lažljive reči koje su cikale, vrištale, pekle se prokletnice, varalice, zlokobnice, zlohvatice, robinjice, nikad gospodarice.

Plamenom staništu mom primicala se Smrt. Tiha i nema. U nedrima je nosila moju Savršenu priču.

Todora Škoro