- Sledeći put, sine - rekla je tiho.
"Sledeći put", pomislio sam dok me njena ogrubela, smežurana staračka ruka, brzo se povlačeći kao da se boji dodira, pomazila po kosi. Pitao sam se da li moja majka zaista veruje u sledeći put, u novo viđenje. Ili, kao i ja, svaki put kad se rastajemo pomisli da je to poslednji put. Čini mi se da bi mi bilo lakše kad bi ona istinski verovala u buduće susrete, u mnogo budućih susreta, kad bi zanemarivala činjenicu da njenih školskih drugova više ima na seoskom groblju nego po blatnjavim sokacima moga rodnog sela. Ja nisam mogao da zanemarim sve to.
Mislio sam na smrt, očekivao je, zastrašivala me je, gušila, jači je protivnik postala neznano kad i kao da sam želeo da već jednom dođe da i taj košmar presatane. Ili da ne dođe nikad. A doći će. Uvek dođe po sve nas. I opet sam se pitao: zna li moja majka koliko je blizu smrti svojim slabim zdravljem i sa svojih sedamdesetpet godina. Ona još ne izgovara rečenice "Ja to neću dočekati" i "Kad umrem...", tako svojstvene starcima. Reče na rastanku:
"Sledeći put, sine".
I opet se u meni probudio osećaj krivice što joj ni ovog njenog boravka kod mene nisam priredio nešto vanredno o čemu će da priča svojim preostalim drugovima u svojim preostalim danima... A hteo sam to, planirao dok sam je sitnu i pogrbljenu čekao na stanici. Ništa vanredno joj nisam priredio. Ako se u vanredno ne računa moja grubost, odsutnost, ćutljivost sve vreme njenog boravka. Možda joj je ličilo na nehaj, na neosetljivost, možda je, sirota, pomislila kako mi je na smetnji, a ja sam se sve vreme bojao da budem nežan, da ona, a i ja tu nežnost ne prepoznamo kao poslednji put, kao opraštanje.
- Majko, jedina, sami smo, sami na ovom svetu! Sami pred Bogom i strahom od smrti koju iščekujemo,a koja će da slomi, da uništi onoga koji ostaje! - vapijem u sebi dok gledam voz kako se udaljava.
Kad iscuri ono vreme bezbrižnosti, blagi Bože!
Stiskao sam jako papučicu za gas, želeo da što pre stignem kući, do telefona, da joj u slušalicu, dok me ne gleda uplašenim očima, uplašenim za mene, ne za sebe dok to sluša, kažem:
- Volim te, majko! Ni manje ni više nego svaki sin. Nikada ti to nisam rekao. Nikada, kao sad, nisam imao više želje da ti to pokažem. Nikada, kao sad, nemam manje snage za to... Oprosti, majko, sinu koji voli grubo, ćuteći, drhtećim strahom za svoj život kad tvoga više ne bude... I ja tebi opraštam ovu strepnju, ovaj nepotrebni strah. I bez njega je dovoljno teško...
Promicali su kraj mene ljudi, kuće, drveće, sve brže i brže, a noga na papučici za gas se sve više spuštala. Nisam je osećao. Ni brzinu koja ume da izobliči stvari, da ih pretvori u ono što nisu. Nisam osećao ništa. Samo želju da pokažem ljubav. Da bih se iskupio od krivice za neke buduće dane kad sve bude drukčije. Slabić u meni je to želeo, a drugi strahovao da će i ta ljubav kad se pokaže biti bolna. Borili su se njih dvojica u meni, a ja se pitao gde je tu sin? Sin kao oslonac.
Nema oslonca. I u životu, u smrti nikako...
Zazvonio je telefon. Još jednom. Još pet puta.
- Umrla je mama - reče brat.
Ćutao sam.
- Čuješ li me?
- Čekaj, čekaj malo - mrmljao sam. - Sačekaj trenutak.
Ustao sam, zapalio cigaretu, pogledao u ruke, nisu drhtale. Pogledao u sebe i naglas izgovorio ono što sam tamo video.
- Sad mi je lakše - rekao sam miran. Spustio slušalicu, pa se grohotom nasmejao, smejao, smejao...
Probudio sam se oznojen,uplakan. Otkucao brzo znani broj telefona, a kad mi se javila tiho ćutao sam.
- Ne brini, sine. Nego živi i raduj se. Moli te tvoja majka...
Samo sam prekinuo vezu.
Todora Škoro
