BAJKA ZA VELIKU DECU
Zarudele trešnje brao je usred januara, razgrćući sneg sa grana. Povereno stado bi kući sa ispaše uvek vraćao desetkovano, na spavanje odlazio tek čuvši prve petlove, a budio se u rujni sumrak. Naravno omiljena, skoro jedina reč koju je izgovarao je bila "neću". Čak je i majci naložio da mu promeni ime, da ga krsti njegovom omiljenom rečju. Tako je i zvanično postao, valjda jedini čovek na svetu koji se zvao Neću.
Prijatelje nije imao. Ili su ga mrzeli, ili ga se bojali. A možda i oboje. Njemu je bilo svejedno, činilo se. Porazbijao je sve satove po kući, rekavši:
- Kako ste glupi! Vreme je tako veličanstvena pojava, a vi mislite kako možete da ga merite i kontrolišete nekim tamo glupim spravama koje tiktakću! Nemate pojma!
Da bi ih uverio, za celu tu godinu, umesto da poraste za nekoliko centimetara, on se čak i smanjio, kao i njegov zubić koji je bio počeo da raste.
- Neću da vam objasnim kako je to moguće - besan je bio Neću.
Kad bi ga majka, na izlasku iz kuće molila:
- Nemoj daleko, Neću, da se ne izgubiš...- smejao se, kroz suze tom neznanju. Govorio:
- Daleko ne postoji. Sve je tu.
Onda bi rukom dohvatio najbližu zvezdu i spustio je majci u krilo, a sestri očas nabrao crvene lale sa holandskih plantaža, a da se nije pomerio s mesta. Sestra ga je zadivljeno gledala iz kolevke, a majka je tiho plakala:
- O, Bože, zašto nisi kao druga deca?!
Neću je tešio svoju majku, smestio je u sestrinu kolevku i ljuljao dugo, dugo, dok ne bi zaspala.
Zagledan u nebo, priznao je, ali samo sebi, kako je tužan. Prebrojao je tiho sve svoje otpore, odbijanja, poricanja, neposluhe, skupio ih u jednu vreću, zajedno sa svojim imenom i prvi put video koliko sve to nema smisla. Uplašio se. Podigao pogled i video dva sjajna plava oka ispod zlatastih šiški koja ga upitaše:
- Hoćeš li da se igramo? Kako se zoveš?
- Hoću - reče drhtav, pocrvenevši. - Hoću. I zovem se...Zovem se... Hoću.
Dok je držao za ruku malu zlatastu pletenicu, znao je Neću da je detinjstvo prošlo. I da će mu ubuduće trebati meseci i meseci da stigne do holandskih plantaža, ako se na tu stranu ikad zaputi.
Ućutan, gledao je kako sat na zidu otkucava. Ipak, osećao se nekako poraženo.
Todora Škoro
