Napuniše mi se oči suncem. Željne, nesvikle, primiše ga svog odjedared da zabole do dna očnih duplji, do dna duše. Tren ili dva izgubih unepovrat, zaslepljen, neoprezan, a onda mi se ono ponovo, toplo i nasmejano ugnjezdi u oba oka.Zatreperi radosno, kao i moje srce što smo se opet sreli.
Poletne su bile i moje noge što koračaju, opet, tonući u mekotu trave koja se povijala cvileći, a opet uspravljajući se, kad minem.Široki listovi živovlake prostirali su se preda mnom kao kad se latice bacaju pred voljenog vladara dok prolazi.
"Bokvice ima samo tamo gde ljudska noga gazi", iskrsnu mi misao, davno zaboravljena.
"Ima ljudi", mislim. "Ima. Ja, čovek,gazim..."
Niotkuda, bez daška vetra, volšebno dolete miris tamjana. I bosiljka.
"Da, Sveti Đorđe je danas", lecnuh se. Zaštitnik ratnika.
Ratove osuđujemo, a ratnike slavimo stolećima. Ne želeći da mislimo o čemerima rata kad ratnike uzdižemo, valjda. Ni o ratnicima koji se pretvore u nešto gore, zlom rata nošeni.
"A ja? Šta sam bio ja, a u kakvu zver je mene taj prokleti rat pretvorio?!" zavapih sebi i nebu. I Bogu što me nije sačuvao da tu zversko-ljudsku granicu ne prekoračim.
Sunce lagano izgubi sjaj. Umesto živovlaka, ispod stopala mojih prostre se kamenje. Miris bosiljka i tamjana zameni memla.
Šetnja zatvorskim krugom bila je završena.
Vraćao sam se, pognut, u ćeliju.
Todora Škoro
