Sve je bilo u redu dok je sredom nosio lice prosjaka, a subotom gospodara. I dok je u omiljenoj kafani konobaru za koga je znao da ga godinama potkrada, ostavljao kraljevski bakšiš. Nevolja je nastupila kad je prvi put doneo u kuću crvene ruže u decembru, a mimoze u julu.
Obrijao je levi brk i polovinu brade, obuo jednu crvenu, a drugu crnu cipelu, svetiljke palio danju, noću ih gasio, a supu vrlo uspešno počeo da jede viljuškom.
- Potpuno je poludeo! - vikao je uglas hor nezadovoljnika.
- Najzad sam srećan! - nadjačavao ih je, zbunjene.
Slutio sam nevolju, znao sam da će se to jednom dogoditi. Bojažljivo, dok je on predano sekao ruže svom novom ljubimcu gavranu, pitao sam ga:
- Zašto si ih izneverio?
- Kad sveća dogori, može li da bude odgovorna što više nema svetlosti?
- Navikao si ih na dobro.
- Iz njih govori zlo, juče rođeno, a vekovno dobro koje su imali, pokopali su u trenu. I, ko je tu kriv?
- Budi opet onaj stari, zbog njih.
- To više nije moguće. Oni su sad neki novi. Ali sam ja srećan.
- Kažu da si lud.
- Ludost je bila učiti ih ljubavi. A ovo je sreća. Je l' me mrze?
- Iz dna duše. I boje se jako.
- Što me više nema?
- Što te nema. Ne umeju sami.
Samo se nasmejao, uzeo gavrana u krilo i smestio se s njim u ružino gnezdo. Kad su zaplovili rekom, mahnuo je i viknuo:
- Oslobodi se okova tuđih očekivanja, čoveče-robe. Uzleti! Spoznaj sreću!
Rečni vir je jako zavrteo i progutao ružino gnezdo. Ipak, gavranovo perje ostalo je da pluta površinom vode, nemoćno da potone, a košava je raznosila slatki miris ruža do obe obale. Tako je bivilo uvek. Jedino, sunce je toga dana zašlo na istoku. Samo tog dana. U zoru.
A sve ostalo bilo je kao i vekovima unazad.
Todora Škoro
