„Опрости, Ник, не могу више“, рекла је између два гутљаја вреле кафе.
Нити је ломила прсте,
нити скренула поглед. Савршено мирно, да помислих како јој се омакло. Смишљала и
увежбавала то није, ипак сам је толико познавао. Скоро да сам очекивао да ће
се, наједном, насмејати оним грленим смехом који сам тако волео, устати ,
загрлити ме преко стола за којим смо доручковали и ћеретајући ми објаснити да
се сплела, да је начинила лапсус, да није то хтела да каже, да заправо ништа
није ни рекла него се то мени учинило...
Залуд. Кад сам најзад
подигао свој отежали поглед са тањира пуног зобених пахуљица, срео сам један савршено миран, налик онаквим погледима какви се размењују на пословним састанцима, хијерархијски строго уређених компанија,
за блештавим, бескрајно дугим столовима.
Кашика, што је од
збуњености (и изненадне немоћи, ваљда) испустих, звецну о ивицу тањира и кад
паде у њега попрска ме с неколико капи млека, а пар влажних зрна просу ми се по
реверу сакоа.
„Надам се да ћемо то
решити цивилизовано, као људи, без повлачења по судовима. Па и поделу имовине,
куће и компаније...“, рекла је, скоро преко рамена, кад је, нешто касније,
дотерана кретала на посао.
„То ми је рекла,
човече, само то ми је рекла моја Ана, да нисам могао да је препознам, зурио сам
за њом, за затвореним вратима кроз која је изишла, дрмусао главом, питајући се
јесам ли то све сањао можда, а онда ме, пријатељу, флека на реверу и салвета
умазана њеним ружем за усне које је сасвим лагано обрисала, као да брише грех,
или неку муку са њих пошто ми је то рекла, демантовала, вратила у стварност у
којој никад нисам веровао да ћу се и ја наћи, чак ни онда кад су ми многи
пријатељи, па и ти кад си се разводио причали, онако гневно, о женској ћуди
коју не можеш ни предвидети ни укротити ако једном подивља и крене неким
исконским или неким вражјим цивилизацијским зовом, ко би га знао, па те шутне,
одгурне и згази као опушак, а ја нисам веровао, не, мени и Ани је немогуће да
се то деси, па и теби сам то причао кад те твоја Катрин оставила, а био сам
нетактичан због тога, знам, требало је да прећутим, да будем прави пријатељ, да
те ћутањем и слушањем утешим, а нисам, него сам ти причао о нашој љубави, о
бескрајном поверењу мом у моју Ану, овако као што ти сада причам, пријатељу,
како сам остао запањен њеном мирноћом, и оном нехајношћу с којом ми је
саопштила јутрос да ме оставља, а ја не
знам зашто, не знам, убиј ме, а све је било у реду, све је штимало, и кућа коју
смо купили по њеном избору, и летовања на која смо ишли, сећаш се, чак смо се
једном и срели, чини ми се да је то била Ница, па нам је било дивно, утроје смо
бесомучно шпартали градом, сликали се, лудирали, баш је било лепо, сећаш се, а
и после, кад би се вратили, све је функционисало, Ана је одличан сарадник,
унапредила је нашу фирму, имала је осећај за посао, иако си ти, мој партнеру, у
почетку био, чини ми се, против тога да и њу уведемо у наше послове, касније си
је и сам хвалио, касније сте вас двоје од тог сектора направили право-правцато
чудо, које и сада ствара профит целој компанији, па сам ти често говорио видиш,
Том, да ниси у праву што си се бојао Аниног доласка у фирму, она и ти сте
сјајан тандем, говорио сам, тек понекад забринут што се толико сатирете од
посла и кад више није било потребе за тим, јер већ се имало довољно новца, ти
си био самац, ниси се хтео женити по други пут, моја Ана и ја нисмо имали деце
и волео бих да смо више уживали, да се нисте толико жртвовали због посла, увек
и увек путујући, с краја на крај света, у потрази за новим клијентима, за већом
зарадом, па сте ме некада, у шали, називали незахвалником који не уме да цени
оно што чините, а није истина, признај Том, да то није истина јер теби и мојој
Ани сам пренео власништво те половине компаније, оне половине коју сте вас
двоје заправо својим радом и уздигли, па ми не можеш пребацити да сам
незахвалан, ни ти ни она, ја сам само хтео да моју Ану, па и тебе, пријатељу,
имам више уз себе, да заједно проводимо празнике и шалимо се и лудирамо као оно
некад у Ници, а не да вас ја, са шофером, чекам на аеродромима, уморне,
смрвљене, да ли ме разумеш да се осећам кривим што сам и тебе, желећи да те
тргнем од самовања у које си после развода запао, а и моју Ану од бесмисла
кућног живота, увалио у ово, па сад, не знам, Томе, шта се догодило, али је
мене јутрос моја Ана оставила, хладно, без речи, а ја не знам зашто, Томе, све
сам јој пружио, све, па бар ти знаш, знате обоје, и реци ми, реци, пријатељу,
шта да радим, шта...“
Врата канцеларије
се отворише и кроз њих клизну, попут авети, моја Ана. Обиђе сто за којим смо
седели и приђе до Томовог рамена. Наже се, погледа ме оним истим јутрошњим
погледом и пружи ми свежањ папира.
„Само их потпиши, Ник.
Том и ја смо заказали венчање за две недеље. У оној малој цркви у Ници, сећаш
се..“.
Тодора Шкоро
