среда, 16. јануар 2013.

СЛУЧАЈНИ ПАРТНЕРИ



„Опрости, Ник, не могу више“, рекла је између два гутљаја вреле кафе.
            Нити је ломила прсте, нити скренула поглед. Савршено мирно, да помислих како јој се омакло. Смишљала и увежбавала то није, ипак сам је толико познавао. Скоро да сам очекивао да ће се, наједном, насмејати оним грленим смехом који сам тако волео, устати , загрлити ме преко стола за којим смо доручковали и ћеретајући ми објаснити да се сплела, да је начинила лапсус, да није то хтела да каже, да заправо ништа није ни рекла него се то мени учинило...
            Залуд. Кад сам најзад подигао свој отежали поглед са тањира пуног зобених пахуљица, срео сам  један савршено миран, налик онаквим погледима какви се размењују на пословним састанцима, хијерархијски строго уређених компанија, за блештавим, бескрајно дугим столовима.
            Кашика, што је од збуњености (и изненадне немоћи, ваљда) испустих, звецну о ивицу тањира и кад паде у њега попрска ме с неколико капи млека, а пар влажних зрна просу ми се по реверу сакоа.
            „Надам се да ћемо то решити цивилизовано, као људи, без повлачења по судовима. Па и поделу имовине, куће и компаније...“, рекла је, скоро преко рамена, кад је, нешто касније, дотерана кретала на посао.
            „То ми је рекла, човече, само то ми је рекла моја Ана, да нисам могао да је препознам, зурио сам за њом, за затвореним вратима кроз која је изишла, дрмусао главом, питајући се јесам ли то све сањао можда, а онда ме, пријатељу, флека на реверу и салвета умазана њеним ружем за усне које је сасвим лагано обрисала, као да брише грех, или неку муку са њих пошто ми је то рекла, демантовала, вратила у стварност у којој никад нисам веровао да ћу се и ја наћи, чак ни онда кад су ми многи пријатељи, па и ти кад си се разводио причали, онако гневно, о женској ћуди коју не можеш ни предвидети ни укротити ако једном подивља и крене неким исконским или неким вражјим цивилизацијским зовом, ко би га знао, па те шутне, одгурне и згази као опушак, а ја нисам веровао, не, мени и Ани је немогуће да се то деси, па и теби сам то причао кад те твоја Катрин оставила, а био сам нетактичан због тога, знам, требало је да прећутим, да будем прави пријатељ, да те ћутањем и слушањем утешим, а нисам, него сам ти причао о нашој љубави, о бескрајном поверењу мом у моју Ану, овако као што ти сада причам, пријатељу, како сам остао запањен њеном мирноћом, и оном нехајношћу с којом ми је саопштила јутрос да ме  оставља, а ја не знам зашто, не знам, убиј ме, а све је било у реду, све је штимало, и кућа коју смо купили по њеном избору, и летовања на која смо ишли, сећаш се, чак смо се једном и срели, чини ми се да је то била Ница, па нам је било дивно, утроје смо бесомучно шпартали градом, сликали се, лудирали, баш је било лепо, сећаш се, а и после, кад би се вратили, све је функционисало, Ана је одличан сарадник, унапредила је нашу фирму, имала је осећај за посао, иако си ти, мој партнеру, у почетку био, чини ми се, против тога да и њу уведемо у наше послове, касније си је и сам хвалио, касније сте вас двоје од тог сектора направили право-правцато чудо, које и сада ствара профит целој компанији, па сам ти често говорио видиш, Том, да ниси у праву што си се бојао Аниног доласка у фирму, она и ти сте сјајан тандем, говорио сам, тек понекад забринут што се толико сатирете од посла и кад више није било потребе за тим, јер већ се имало довољно новца, ти си био самац, ниси се хтео женити по други пут, моја Ана и ја нисмо имали деце и волео бих да смо више уживали, да се нисте толико жртвовали због посла, увек и увек путујући, с краја на крај света, у потрази за новим клијентима, за већом зарадом, па сте ме некада, у шали, називали незахвалником који не уме да цени оно што чините, а није истина, признај Том, да то није истина јер теби и мојој Ани сам пренео власништво те половине компаније, оне половине коју сте вас двоје заправо својим радом и уздигли, па ми не можеш пребацити да сам незахвалан, ни ти ни она, ја сам само хтео да моју Ану, па и тебе, пријатељу, имам више уз себе, да заједно проводимо празнике и шалимо се и лудирамо као оно некад у Ници, а не да вас ја, са шофером, чекам на аеродромима, уморне, смрвљене, да ли ме разумеш да се осећам кривим што сам и тебе, желећи да те тргнем од самовања у које си после развода запао, а и моју Ану од бесмисла кућног живота, увалио у ово, па сад, не знам, Томе, шта се догодило, али је мене јутрос моја Ана оставила, хладно, без речи, а ја не знам зашто, Томе, све сам јој пружио, све, па бар ти знаш, знате обоје, и реци ми, реци, пријатељу, шта да радим, шта...“
            Врата канцеларије се отворише и кроз њих клизну, попут авети, моја Ана. Обиђе сто за којим смо седели и приђе до Томовог рамена. Наже се, погледа ме оним истим јутрошњим погледом и пружи ми свежањ папира.
            „Само их потпиши, Ник. Том и ја смо заказали венчање за две недеље. У оној малој цркви у Ници, сећаш се..“.
           
Тодора Шкоро



уторак, 15. јануар 2013.

БОЖАНСКО И (НЕ)ЉУДСКО У УМЕТНИКУ


Рече ми Пријатељ како је минулих дана ( а поготово у јучерашњем, некако посебно „књижевном“ дану) остао запрепашћен количином гнева, зависти, злобе, сујете и сваког другог зла међу писцима. А мислио је, каже, да су уметници попут бога, да су оличење врлине, увек.
            Покушах да се глатко извучем рекавши како су и писци људи, с манама, као и други.
            „Чак и они чија су дела увек пуна врлине, скоро божанска?“, упита.
            „Чак и они“, рекох невољно.
            „Боже, каква је то онда казна и осуда! Живети у таквој лажи, проповедати љубав, на пример, а мрзети комшију или, чак, ону која те је родила... А има и тога, је л' да?“
            „Вероватно“, рекох постиђено.
            Покушах да му објасним да је писац (као и сваки уметник) благословен тренуцима у којима скоро досегне божанско, али да су то само тренуци, инспирација, дар, и да тада он ствара. А да, кад ти моменти прођу, он бива проклетник коме сопствени пад у (не)људскост бива још тежи него обичном смртнику, јер је  осетио какво је блаженство у висинама и милина топлоте Божије искре које се, ипак, не могу увек задржати. Није им дато.
            „Чему онда уметност? Ако се, стварајући  је, не постаје бољи човек. И – може ли, икад, да уметност утеши, да узвиси и да од  уметника, и кад доживи пад из усхићења у обичност, створи доброг човека?
            „Може“- рекох.
            Објасних му да они зли, охоли, сујетни које је чуо ових дана нису међу таквима, да они још нису успели да  у својим тренуцима „пада“ у себи задрже сећање на божанску искру којом су, понекад, благословени. И немају у себи наду и устрептало ишчекивање тог новог момента уздигнућа које би их држало бар добрим људима, ако не божанскима све њихово време. И онда када, благословени, стварају, и онда када тог надахнућа нема.
            „Има, значи, и таквих?!“, радосно ускликну мој Пријатељ.
            „Има, наравно. Само, они су тиши, неприметнији...“
            И, то су духовни људи, мислила сам у себи. Њих има и међу уметницима, али и међу неукима, наизглед обичнима. Не рекох му, међутим, да писац, ма колико га надахнуће обилато  служило,  може да буде проклет да до духовности (о којој је, и не знајући то, у овом разговору причао мој Пријатељ) – не стигне никад.
            Нисам могла да му то кажем. Он мене доживљава као писца. Понекад, сведок је мога пада у (не)људскост. Али верује у моје уздигнуће, можда и више од мене. Хвала му, хвала том дивном човеку коме не треба уметност да би био божији човек. Он је то и без ње.

Тодора Шкоро
_______________.

понедељак, 14. јануар 2013.

ЧЕМЕРНА

Радован Војиновић ("Туга"), уље на платну

ЧЕМЕРНА

Не буди тужан
док ти на целов
пружам мирис
корову и  покрову
налик

Изникла у пелин
из тла што ме роди
проклету
само крин у твом оку
и могу да будем

Kао у гробу

Тодора Шкоро
___________________

петак, 11. јануар 2013.

ПУТУЈЕ, ТАКО, ПЕСМА...





Отргне се, тако, песма... И путује, путује... Неким широким и уским колосецима. Дивним гласом изговорена. Хвала, још једном, Александру Шијачићу на прелепом казивању које ме је инспирисало да песму, за ову прилику, "упакујем" у филм који јој пристаје и испратим је у - живот.
Хвала, још једном!

недеља, 6. јануар 2013.

ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Свим читаоцима православне вере желим да у миру и срећи проведу Божић.
Мир Божији, Христос се роди!


петак, 4. јануар 2013.

ШАПАТ: ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА

ШАПАТ: ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА
Aleksandar Šijačić

Divan glas i kazivanje Aleksandra Šijaćića oplemenilo je moju pesmu "Pesnik pustih perona".
Hvala, Aleksandre!

среда, 2. јануар 2013.

ПЕСНИК ПУСТИХ ПЕРОНА



ПЕСНИК ПУСТИХ  ПЕРОНА


Све моје песме у две, три речи стану
Да могу да их ћушнем у твој длан или ти заденем
иза уха кад ме напушташ првим јутарњим возом
уверена да ћеш се, као и увек,
вратити
И док ме смехом задиркујеш како ме већ и скретничари знају
по песмама расутим по перону
Оним што тек у две три речи стану

Све моје песме хтеле би много да кажу
ал' проклет ћутим, као јатак речима које се не говоре
како би их од зла и упорне кошаве сачувао
за неке боље дане
А ти не престајеш са причом о маленом  пајацу
кога смо заједно гледали у циркусу али је само мени био тужан,
у ципалама превеликим које не могу никуд да га одведу
Све то би моје песме хтеле да кажу

Све моје речи пред тобом остају неме
Задивљене безбрижношћу и даљинама које не признајеш
него их брзином ветра кротиш
као ја кошаву у твојој распуштеној коси
док је милујем и снујем неки миран и сунчан дан за нас,
у коме неће бити возова што немилосрдно пиште
мој  поздрав теби, место речи
које  пред тобом занеме

Сва моја љубав у твоје око стане
И бојим се нестаће ако нешто зажелиш јако па зажмуриш
Онако како ја желим да ти најдужу песму испевам
Да траје и кад воз крене и кад оде и остави ми те устрепталу
жељну да је целу чујеш
Али не умем ја, душо, да певам тако
Ја само песмама  у две, три речи, умем да кажем да те волим,
умем да кажем врати се
опет се врати с љубављу мојом у оку
и остани


Тодора Шкоро
_________________