ПРЕЉУБА

ПРЕЉУБА

Скоро је свитало док се Јанко, пењући се лифтом, питао да ли Ена спава довољно чврсто да га неће чути кад уђе и легне крај ње. Рукавима је брисао руж са лица, знао је да га има.

„Али вредело је. Та мала је бомба!“, помисли, са смешком, на ову ноћ.

Ена се туширала, хитрим покретима и обиљем сапунице скидајући са себе мирис који јој одједном није више пријао. Малу црну хаљину, заједно са ципелама и огрлицом убацила је у корпу за прљав веш.

„Надам се да га нећу пробудити“, мислила је док се умотавала у велики убрус. У  спаваћу собу још није улазила, с врата је отишла право у купатило.

Откључавши стан, Јанко брзо замаче кроз предсобље, у  два потеза  из панталона и кошуље ускочи у пиџаму. Видео је да она није у кревету тек кад је зачуо шуштање воде. Разбарушивши косу, крете према дневној соби. Сретоше се.

„Не можеш ни ти да спаваш?“, упита је зевајући.

„Нешто ме расанило па сам решила да се истуширам. Надам се да те нисам ја пробудила,?“, одговори му.

„Ниси, драга.“

„Да нам скувам кафу, онда?“, рече она протежући се и пође према кухињи.

Он брзо изу чарапе које је био заборавио да скине. Подигавши поклопац корпе угледа Енине елегантне црне ципеле и хаљину.

„Неверница“, помисли, „Знао сам.“

Тодора Шкоро

_______________

ИЗДАЈНИЧКИ ГЛАГОЛ

ИЗДАЈНИЧКИ ГЛАГОЛ

Канцеларијски телефон зазвонио је снажно.

„Идеш ли кући одмах после посла?“, пита га, без увода.

После краћег размишљања. одговара јој уморно, питањем:

 „Има ли сврхе?“

Она ћути. Извесно премишља, пита се чиме се одала. Он гледа на сат, још педесет минута остало је до краја ноћне редакцијске смене. Уморан од анализе текста о језичким недоумицама понавља у себи „Идеш, изићи, ишавши, произлази, идемо...“

„Ја долазим кући, душо, за сат“, ипак каже. „Можеш ли и ти дотле да стигнеш?“

„Како знаш?! И није оно што мислиш, стварно није, изишла сам са пријатељицом... Али, како, дођавола, знаш?!“

„Каже се: долазиш ли кући, а не: идеш ли кући... А ти увек погрешиш.“

„Проклети језички чистунац“, промрмља пре него што је спустила слушалицу.

„Отићи“, помисли он. „Што пре отићи из свега...“

Тодора Шкоро

________________

ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ЈЕДНА МАМА И МОЈ ПАС СРЕЋКО

ДВЕ ДЕВОЈЧИЦЕ, ЈЕДНА МАМА И МОЈ ПАС СРЕЋКО

                Мој пас је усвојен, знате.

            Топло је и мирисно мајско предвечерје.Две жене седе у парку и живо разговарају о ципелама које су, очито, тек биле купиле. Девојчица, ћерка једне од њих, отрчи да се игра са другом децом. Жене су лепе, елегантне, приближних година.

            У паркић опрезно, скоро бојажљиво долази и лепушкаста тамнопута девојчица у краткој, похабаној хаљиници и у жутим гуменим чизмицама. Носи црно чупаво штене у наручју. Мамина девојчица јој одмах приђе. Осталу децу њихове маме одводе у други део парка.

            „Како је леп! Је ли твој? Благо теби...“, пита Мамина Девојчица. И додаје:

            „И ти си лепа.“

            Тамнопутој засијаше зубићи, од осмеха.

            „Узми га, поклањам ти га! Ми код куће имамо још три таква!“, рече.

            „Хвала ти, дивна си! Зваћу га Срећко... А што не донесеш још једног, твог, па да се играмо са оба?“, пита Мамина Девојчица, већ пригрливши „свог“ Срећка.

            Тамнопута радосно отрча.Успут јој спада чизмица. Узима је у руку и настави полу-боса.

            Тада се елегантна мама окреће. Види у песку своју девојчицу како се игра са псићем. Мршти се, устаје. Тихо, али оштро јој нешто говори. Отима Срећка, спушта га у песак, узима кћер за руку и жустро је одводи. Девојчица се окреће, видим да плаче. Нешто говори једној, па другој жени. Оне је очигледно не слушају. Или не разумеју. Одмичу све даље, а девојчица се стално окреће. Тамнопуте, међутим, још нема. Само Срећко, мирно и уплашено, седи у песку.Узимам га и одлазимо. Већ је скоро мрак. Можда се Тамнопута девојчица не би ни вратила, ко зна.

            Тако сам га усвојио, знате.

Тодора Шкоро

_______________

           

ВЕЛЕГРАДСКА ПРИЧА

ВЕЛЕГРАДСКА ПРИЧА

„Ето зашто обожавам овај град!“, вриснула је, угледавши ме.

„Довољно је велики да можеш годинама да не сретнеш некога, а опет довољно мали да можеш једне ноћи да сањаш неко драго лице, а већ сутрадан да налетиш на њега“, брбљала је без престанка док ме грлила.

„Значи, драг сам ти?“, питам, док нерадо отплићем њене руке с мог врата.

„Значи да је феноменално што сам налетела на тебе!“

„Ниси налетела“, кажем.

Гледа ме чудно.

„И није ово мали град.Три године ми је требало да те нађем...“

Она ћути. Ћутимо обоје неко време. Покушавам неспретно да се шалим питајући да ли сам био страшан у сну. Она предлаже да одемо у бистро, ту на углу. Има мало времена...

Велики је ово град, мислим док испијамо кафу. Зачас прогута сањаре.

 Тодора Шкоро

________________

НЕОБИЧНИ ПУТНИЦИ

НЕОБИЧНИ ПУТНИЦИ

            Седео је испод надстрешнице стајалишта за градске аутобусе већ скоро два сата. Бацао је погледе, као и остали, у правцу одакле наилазе, али ни у један није ушао, а прошло их је на десетине. Иако се ослањао на штап кад би повремено устајао са клупе, ипак није могао имати више од шездесет. У скромном, али уредном оделу био је потпуно неупадљив било коме од оних који су стајали на станици. Осим њој.

            Приметила га је продавачица кокица, наслоњена на свој покретни апарат. Пратила је његове покрете, погледе, а већ после пола сата знала је тачно када ће да устане, када да обиђе круг око стајалишта, а кад ће неко време да врло пажљиво прати промицање аутобуса.

            „Узмите, укусне су... Још су топле...“, тутнула му је у крило кесу препуну кокица, а он се од збуњености трже и просу их неколико. Она се врати својој машини.

            „Нисам луд, госпођо...“, почео је тихо, кад је појео прегршт дароване посластице и пришао јој. Она га је са занимањем посматрала.

            „Ја само, знате, волим аутобусе. Али, не улазим у њих јер више немам коме да одем... Имао сам, сада немам. И онда тако седнем на станицу и гледам све те људе који некуд журе, које неко негде чека, па ми буде лакше. Или теже, не знам... Ако разумете...

            Окрете се да пође, а она му рече:

            „Разумем. Ја то одавно разумем. То исто радим већ годинама. Ја и ова моја машина испратиле смо и дочекале хиљаде аутобуса, саме, као две праве другарице...“

            Сутрадан, мирис печених кокица ширио се опет стајалиштем. Сада, она их је лопатицом непрестано мешала у бубњу, а он је пунио кесе и с осмехом их пружао деци што су туда пролазила.

            Нису их више занимали аутобуси.

Тодора Шкоро

_______________

ГОРКА ЈУТАРЊА КАФА У ЗЕЛЕНОЈ ШОЉИ

ГОРКА ЈУТАРЊА КАФА У ЗЕЛЕНОЈ ШОЉИ

И ово каснојесење јутрo свиће уобичајено лењо разгрћући маглу са својих мокрих очију. Моје су још суве и понешто натечене док чекам да проври вода у црвеном лончету са туфницама

„Уобичајено“, помислих,“Сви  још имамо такве лончиће...“

И вести са маленог кухињског радија о кризи, о неколико убистава на сплавовима и врло хладној зими која долази, исте су, као да читају оне од јуче.

Уобичајено стављам две коцке шећера у белу, а  зелену шољу пуним  горком кафом какву волиш. Приносим, као и увек, и даљински управљач телевизора да ти буде надохват, да и ти, уобичајено, погледаш вести (а вести, кад се пробудиш, гледаш без тона, не подносиш галаму док се сасвим не расаниш). Све то тихо, на прстима, обављам уобичајено и овога јутра, истоветног свим нашим безбројним јутрима.

Окрећем се, међутим, на вратима (потпуно неуобичајено) - да те опет погледам.

Док се кафа пуши из зелене шоље из које је једино пијеш, влага новембарског јутра наједном ми надире у очи и ја схватам, некако пребрзо и јасно, да је више никада нећеш попити.

Тодора Шкоро

______________________

НЕЗАБОРАВНИ СУСРЕТ

НЕЗАБОРАВНИ СУСРЕТ

            Не може се рећи да га је обрадовало што је сала, тек који минут пре промоције, била полупразна. Кроз отворена врата су из велике књижаре и даље улазили људи, смештали се удобно, скидали сакое, повремено кратко махнувши или климнувши главом некоме у публици. Према подијуму, где је он већ седео окружен двојицом критичара, једва да је ко и погледао, али знао је писац да ће ускоро све очи бити упрте у њега и то је оно што је у њему стварало ужас.

            Није волео погледе, поготово не директне и поготово не непознатих људи. Ни фотографисање, нити камере. Увек је мислио како има нечега превише дрског и непоштеног у тим силним погледима упереним у једног човека, онда кад он не може да узврати истом мером.

            И опет је мислио како све то није фер. Бесане ноћи проведене у писању, у исправљању и поновном почињању, у сумњама у сопствени таленат и знање, у потпуној изопштености од света и стварности да би се створило нешто квалитетно, а кад се то најзад роди, кад критика то свесрдно похвали, кад читаоци почну да се јагме за књигу, онда том свету ни то није довољно него још хоће и писца уживо!

            Зашто?!

            Да га загледају, да коментаришу његов стас, да га пипну, да га нешто питају?!

            Шта, дођавола, има да питају, писац и бира да буде писац, како би стварао свет по својој замисли, не полажући никоме рачуна. Или да га тумаче?! ОК, нека га тумаче, али не у његовом присуству, молим лепо!

            „Зар аутор још није стигао?“ – усплахирен, ужурбан, седајући на преосталу  слободну столицу на подијуму упита млађани књижевни критичар, а двојица колега му само благо уздигнутих обрва показаше на писца.

            „Опростите, опростите ми, молим вас, нисам вас видео, мислим,  нисам вас препознао... Хоћу рећи, нисам знао да сте то ви...“, било му је ужасно непријатно.

            Писац му само овлаш пружи руку.

            На срећу, промоција је текла доста успорено, млако, захваљујући ваљда двојици старијих критичара који су скоро срицали оно што су о његовом делу написали на читавим табацима папира, да је то аутора прилично опустило, па кад је требало да и он прочита неки пасус из романа, учинио је то без страха и нелагоде.

            Кад је завршио и друго читање и одговорио на неколико сасвим куртоазних питања две средовечне даме из првог реда, и кад се промоцији већ назирао крај, врата су се нагло отворила и у салу је скоро улетела једна раздрагана, млада, дугокоса и крупноока прилика. У ружичастом жакету и са љубичастом беретком накривљеном дечачки кокетно, никако се није уклапала у масу сивкастих, проседих, погрбљених, у оделима од твида.

            Погледао ју је, и себе изненадивши, директним погледом, а она му узврати осмехом. Писац се збуни и без икакве потребе настави да зури у странице свог расклопљеног романа на крилу. Није више подизао поглед.

             Кад је, убрзо затим, млади критичар објавио крај вечери, две даме из првог реда му приђоше и љубазно га замолише да потпише  књигу. Потписао је и њима и неколицини мушкараца средњих година које није био ни приметио у публици, а онда је гужва у сали почела да јењава. Тада је угледа поново. Стајала је крај врата гледајући у њега одушевљено да му је било врло непријатно. Несигурно јој се насмешио. Девојка приђе. Нетремице га је гледала неко време, пре него што је у даху рекла:

            „Ви сте мој идол! Не могу да верујем да стојим са вама и причам! И да вас гледам, стварно гледам... Кад бисте само знали колико ме усрећујете својим књигама! Читам их опет, и опет, и опет... А, ево, сад сам вас и упознала! Потписаћете ми књигу, зар не?“

            И пружи му је. Сиву, у тврдом повезу. Он је, збуњен, оклевајући отвори. На првој страници писало је „Јохан Шварц, Изврнути прозор“.

            „За кога?“, упита тихо.

            „Розвита се зовем, за мене... за Рози...“, мрмљала је.

            Написао је:“ За Рози и један незабораван сусрет... Јохан Шварц“.

            Излазећи из сале, бацио је поглед на плакат који је већ раније био приметио, а који је најављивао сутрашњу промоцију прилично добро примљеног романа „Изврнути прозор“ његовог, нешто млађег колеге, Јохана Шварца.

            Девојка, на срећу, само истрча из сале не гледајући у плакат.

            „Ето зашто морам да се, бар понекад, појавим пред светом“, помисли излазећи.

Тодора Шкоро