НА УГЛУ КОД ЦРКВЕ СВЕТОГ СПАСА
Ти не мораш да подижеш поглед
са дна свог наопачке окренутог шешира
у који ретко, врло ретко падне новчић
Не мораш да подижеш поглед
према црквеном торњу окованом у злато
да би знао да су се вредности претумбале,
да ниједан сјај не може бити јачи од сунца
и да ће међу онима што погнути
недељом хрле
под куполе Цркве Светог спаса
мало утешених из ње изићи
Ти не мораш да будеш као они
Твоја кривица нема име ни њен опрост свој храм
Теби је довољан дрвени расклимани троножац
и важно ти је само да киша не
пада
јер за тебе одавно нема уточишта
А све друго већ знаш
биће за кору хлеба за тебе и твога старог пса,
а можда ћеш успети једном да купиш и
лек болесној мајци
да је не би више гледао како се мучи
Не, ти не мораш да подижеш главу према небу
јер ако то учиниш можеш само да завапиш
да те узме
Учини то тек онда кад звецне новчић
да би видео кoје су боје те
милосрдне очи
и да би пролазницима могао да причаш
како си управо упознао бога.
Не, ти не мораш да подижеш главу
Тодора Шкоро
