NOVA USEKOVANJA

Ples smrti, Muris Čorbić

NOVA USEKOVANJA

nije se promenilo ništa još od

irodijade

samo je igra sedam velova

lukavih saloma što mute um

postala vrtoglava

da glava neosetno padne 
kao na drum pohabana potkovica

Todora Škoro.

ČAR-STIHOVI JASMINE MALEŠEVIĆ

Ovih dana oglasila se šestom pesničkom zbirkom. Jasmina Malešević (1962.), pesnikinja iz Beograda, novim poetskim ostvarenjem "Čarna šuma" (izdavač Print 2 Print), kako u pogovoru kaže Nenad Novak Stefanović, javlja se "u prepoznatljivoj tematici metafizičke erotike, ali u jednom svežem ključu za čitanje prepešačenih osećanja.Dosledna u temi, kao da sebe time sebe izaziva i ohrabruje na traganje, blisko lutanju, za novim jezičkim damarom (...)"

PLAMENA LJUBAV U OBILJU MEDA

            Kao i svaki dosadašnji poetski iskorak Jasmine Malešević, i ovaj je od sedam milja.

            Njeno novo stihotvorenje, formom lirska poema, ili poetski roman, a sadržinom oda žudnji i strasti na jedan jedini, čini se ispravan, panteistički način, kao i znalačkim izborom  pesničkih sredstava, spoj je antičke i moderne poetike kakav se retko sreće.

            „Čarna šuma“ u svojim stihovima krije jednog setnog i melanholičnog Tagoru, odiše prečistom senzualnošću jedne „Pesme nad pesmama“, ali i manirom izabranih savremenih, modernih pesnika.

Imenovanjem svojih lirskih „junaka“ u Lepu Devojku i Lepog Pesnika Jasmina Malešević nepogrešivo naglašava suštinu pevanja (lepota, pre svega!), ali i suštinu života, a  žudnju, strast i ljubav sasvim precizno naziva Čarnom šumom. U toj šumi i slavuji i med, i lišće i Ognjeni zmaj, i Čarna ptica, i ples, i Čarobnjak i mahovina,  u toj vrtoglavoj strastvenoj igri imaju svoje tačno određeno mesto, oni su vojnici u ovom ratu za dosezanje žudnje. Hrabri, kao i pesnikinja, da zakorače u tu čarnu (crnu, mračnu, neispitanu, opasnu, čak) šumu, da u njoj pronađu svetlost, da od nje (žudnje) načine Svetlost, jer ona to svakako i jeste.

A kad se žudnja dosegne, ostaje jedno izvađeno srce na dlanu da kuca, a drugo, usplahireno, kreće iznova da ga traži, kao na početku. Jer...

       
Voda kruži
svojim tokovima.
Život kruž
svojim bolovima.

Onda na red dolazi isceljenje, vidanje rana. Ili neverica? Ili novi san? Ili taj isti, jedan, jedini, koji se nikad ne završava?

Analogija  ljubavne žudnje sa potrebom pevanja (pesništvom) snažna je toliko da u ovoj  poemi oni postaju jedno.  Onako kao što se cela Priroda zaveri da se željeni ljubavni zanos ostvari, isto tako se Duša Sveta zavetuje da će i pesma večno teći. Jer, zna dobro pesnikinja,  da je na početku bila Reč, i da će je uvek biti. I da je moć Reči vrhovna.

„Jedan krik je dovoljan

da nestanem.

Jedna reč je dovoljna

da poletim ka tebi“. kaže ona.

            U  naizmeničnom neskrivenom izlivu osećanja dva lirska subjekta, ovo delo, započeto zaista kao epistolarna forma, dozvoljava mogućnost čitanja i potonjih stihova kao svojevrsnog epistolarnog poetskog romana (ili poeme), ali sada na jednom drukčijem, mentalnom, ili pre emocionalnom nivou, što čitanju daje dodatnu draž i što pesnikinju-tvorca izmešta na jednu novu poziciju, ni mušku, ni žensku, nego na poziciju univerzalne ljubavi.

            „Čarnom šumom“ je Jasmina Malešević uspela da jedan intimni doživljaj ljubavi i žudnje iskleše u jedan svevremenski osećaj. Njen poziv Lepe Devojke Lepom Pesniku da u šumu dođe, ujedno je i poziv pesničke čarobnice Malešević svojim čitaocima, koje će ona potom vešto voditi kroz sva bespuća, ali i sve lepote i slasti, a onda ih i osloboditi straha. Straha od žudnje, straha od ispunjenja, straha od eventualne boli. I sve to obilno će zaliti medom, da zauvek ostane sladak ukus u ustima, kao onaj sa tela njenih šumskih ljubavnika, na koje je tako obilato kapao.

Todora Škoro

 (Predgovor knjizi "Čarna šuma")

______________________________________

U RASKORAKU

Tommy Ingberg 

U RASKORAKU

onaj jedan pogrešan korak

u trenu dvoumljenja

kad ti se učini da te je napustio bog

taj tren i taj korak koji načiniš

i potom kreneš za njim u nadi da ćeš ga stići

i okrenuti mu smer

tvoja su kob

i nema puteva raznih

i nema bespuća

ima samo tog koraka koji slepo pratiš

svestan razdaljine koja se između vas uvećava

i slabašne nade da će on najzad nestati na horizontu

kako bi i ti mogao

da se odmoriš

i ponovo budeš svoj

Todora Škoro

TAMO GDE UMIRE PESMA

Lujo Ložica: Akt

TAMO GDE UMIRE PESMA

ja sam tvoja pesma, govorila je

i mrvila golim bedrima njegove stihove

a on je na njenim trepavicama

dok ih je sklapala u slow motion-u

video opet zalud prosuto seme

i par metafora

kako izdišu u klimaksu

Todora Škoro

ANĐELI

ANĐELI

gledao je u nebo

i čekao svoju pticu

a onda sasvim bešumno

izrasla su mu paperjasta krila

i eno ga gde među zvezdama leti

i neće na moje rame da se spusti

kaže nije još vreme

(za) anđele

(Todora Škoro)

TO NIJE ZA DECU (kolumna)

Dvadeseti je u mesecu, dan za novu kolumnu...

Kolumna Todore Škoro: TO NIJE ZA DECU

Kada ste poslednji put čuli ovu rečenicu, a da to nije bilo u vašem detinjstvu? Kada ste je poslednji put izgovorili? I da li se uopšte ta rečenica na kojoj je moja generacija bila vaspitavana, uopšte igde više izgovara?

Ne protivreči se starijima; ne sedi se u njihovom društvu, ako to ne mora, dok vode razgovore koji nisu za decu; ne diraju se stvari koje nisu za decu; ne gledaju se emisije na televiziji koje, takođe, nisu za decu; ne koriste se ružne i nepristojne reči, jer to takođe deci ne priliči... I još mnogo toga što „nije za decu“ učilo nas je kako da pravilno odrastamo, kako da budemo bolji ljudi.

Danas deca imaju zakon koji ih štiti, a koji i ona sama, u svojoj domišljatosti umeju vešto da (zlo)upotrebljavaju i da se na njega pozivaju, tvrdeći da su ugroženi u svojim pravima. Nedavno, na nekoliko mesta čula sam i opravdanje roditelja da je upravo taj zakon o dečjim pravima ono što ih sputava da svoju decu vaspitavaju drukčije, strože. Samo izgovori, naravno. U opštoj trci sa vremenom, za zaradom, najčešće se pušta da decu vaspitavaju učitelji, ulica, internet. Ovaj je poslednji „učitelj“ čini se najpogubniji, ali kao da više nema načina da se deci ograniči njegova upotreba. O kontroli sadržaja koji koriste da i ne govorimo, sve dok se ne dogodi nešto ekstremno, nešto strašno nekom (vašem, mom, prijateljevom) detetu, pa iziđe na videlo koliko toga se tu radilo što „nije bilo za decu“... Ali se o tome najčešće ne misli, odnosno misli se na sasvim pogrešan način: Ne bi moje dete to... Zaboravljajući da je dete ipak samo dete i da je tanka nit od onoga šta bi trebalo do onoga šta će ono učiniti, navedeno raznim ovakvim „učiteljima“.

Gledam često i fotografije rumenih nasmešenih beba koje „poziraju“ sa mobilnim telefonima kraj uha, ovekovečeni rukom presrećnih roditelja. I sve češće čujem da je najbolja igračka koja će umiriti bebu koja uporno plače, upravo ovaj aparat. Ne znam da li su probali sa krpenom šarenom lutkom, ili sa tihim pevušenjem svome detetu. Neću ovde da govorim o štetnosti ove sprave, to znaju valjda i takvi roditelji, ali ću rečenicu „nije za decu“, na kraju ovog sasvim kratkog utiska zameniti jednom drugom: Nije (svako) za decu.

TUGA SA ISTOKA

TUGA SA ISTOKA

Jutros mi neka troma tuga

vezuje ruke u stotinu čvorova

I osećam

kao kad nailazi pesma

a ja je stidom zbog umršene kose

i bosih nogu dočekujem nespremna

na istočnom prozoru kuće

I ne znam

da li je za sve kriva razbeharana trešnja

ili je sasvim nepozvana

ta troma tuga došla

da me u stotinu čvorova

 veže

 (Todora Škoro)