Мој приказ књиге кратких прича Милана Балинде, објављен на сајту Амика
БАЛИНДИНА ПОУЗДАНА СЕЋАЊА
Пише: Тодора Шкоро
Може ли се сећањима веровати? У новој књизи кратке прозе
Милана Балинде, „Поуздана сећања“ („Градац“, Рашка, 2014.), аутор недвосмислено
показује да може. У оној мери у којој иначе сећања живе у човеку – бистра, јасна,
али увек фрагментарна. На тим фрагментима, и од њих, Балинда плете десетине животних
прича, смештених тек у по неколико редака или реченица, али сасвим довољних да се
опишу читави животи, или бар да се разумеју. И запамте.
Јунаци
„Поузданих сећања“ су, уредничким захватом скоро наизменично – латиноамерички и
овдашњи, балкански, такозвани „мали људи“. Мање да би се показала разлика у менталитету,
више сличност кад су интимне људске судбине у питању. Историја, митологија, обичаји
Мексика и целе Латинске Америке којом аутор путује, и коју воли, несумњиво су знатно
различити од балканских (београдских), где се родио, које је на кратко напустио
и којима се најзад вратио, али су зато лична бол, несрећа, преиспитивања и стремљења,
у ствари веома слична. Или иста, чак и на свим меридијанима.
Путујући
и трагајући, можда неким сасвим другим и другачијим послом него што је то књижевни,
Милан Балинда не држи бележницу у руци, не замара се детаљима и обиљем чињеница.
Он посматра, оштрим оком и умом који ће у сећање да урежу најснажније сцене, као
на доброј фотографији, оној начињеној у правом моменту, оној којој је и аутор ове
збирке такође склон на својим путовањима. Ту урезану слику он потом (кад она постане
оно „поуздано сећање“) преточи у прозну минијатуру, оштре резолуције и савршеног
контраста. Избегавајући све оно што у поступку стварања веома кратке приче мора
да се избегне, у Балиндиним причицама остају да се заувек запамте сликар који је,
оставши без средстава за живот ( и за хлеб, чак!) појео тубу боје и умро. Али остаје
упамћен јер се на тај корак није одлучио због глади, него из очаја јер више није
имао ниједно празно платно на коме би сликао! Остаје упамћен необични професор-лингвиста
са Дорћола који се, пред крај живота, поиграва са својим животним опредељењем језичког
чистунца, почињући да пише граматички потпуно неправилне стихове... Остају у сећању
многи из палете јунака зато што им је аутор подарио дуговечност, изабравши прави
моменат у њиховом животу који је насликао.
 |
| Са промоције књиге у УКС-у 20. фебруара |
Многе
приче из збирке, због задате краткоће форме, нужно прелазе у фантастично и надреално,
али је то већ квалитет (или бољка, како се већ узме) свих прозних минијатура. Ни
то им, међутим, не одузима на упечатљивости, напротив. Необичност ове књиге кратких
прича је и у томе што се она завршава поглављем које чини – циклус песама. Можда
необична уредничка интервенција, али песничким сензибилитетом компатибилна свом
претежнијем, прозном делу књиге.
Порука ове невелике збирке Милана Балинде је, најзад,
сасвим једноставна - да су од свега у животу најважнија сећања. Као у његовој (најкраћој)
причи управо таквог наслова:
„Мала плетена столица бесповратно је пропала на киши.
Али све то више
није важно јер је прошло.“
_________________
ИЗБОР ПРИЧА
Прозор
Пре отприлике десет година одлучио је
да, када год би то било могуће, искључиво прави прозоре. Знао је да направи упечатљива
и веома јака врата као и предивни кухињски елемент, полице за књиге, па чак и стилски
писаћи сто. Волео је дрво, волео је даске, које је називао посећеном природом,
пријао му је мирис струготина, кривудање шара, елеганцију оборених ивица… ипак,
највише је волео прозоре. Ситним словима утискивао је своје име на тешко доступним
површинама оквира. Добро прикривено, али ипак присутно.
Једнога дана неки његов прозор гледаће
на тропску плажу и на палме благо нагнуте ка песку. Највише је обраћао пажњу на
чврстину прозора јер човек никада није могао знати који ће од њих морати да издржи
силину удараца неког снажног урагана. Можда чак и најјаче, пете категорије.
Живо платно
На самом јужном крају Белиз Ситија имао
је своју кућицу млади сликар који је одбијао да туристима за лепе новце продаје
осликане сувенире. Озбиљно је схватао своју уметност и достојанствено трпео глад.
Пронашли су га једног поподнева како лежи мртав усред свога атељеа. Аутопсијом је
утврђено да је извршио самоубиство тровањем. Желудац му је био пун уљане боје. После
се по граду причало да није имао другог избора јер је остао без и једног празног
платна.
Банана
Професор
Огњен Миловановић, избегавам да му откријем право име, већ више од осамдесет година
живи у Душановој улици, на Дорћолу. Он је на самом почетку, код Калемегдана, а ја
сам у броју 22. Комшије смо. Он је наш чувени филолог, а ја држим омањи дућан. Објавио је професор Миловановић
преко хиљаду стручних радова и на десетине књига. Он је наш најчувенији граматичар,
ако се то тако каже. Граматика је била, и то је, колико се ја разумем у ствари,
и данас његова најдража љубавница. Флертује професор и са правописом, али се куне
искључиво у граматику. На факултету је умео да гунђа себи у браду да су сви они
који не знају граматику обични мајмуни. У најбољем случају – примати.
Последњих година променио му се карактер
те није више мрзовољан већ бескрајно расположен и симпатичан старчић. Сваког дана,
добро, скоро сваког дана, застане на врата мога дућана, значајно подигне кажипрст
и упути ми увек исте речи:
„Слушајте шта сам записао, младићу:
Скачем са
грана до грана, са платана на платана, и грицкам банана!“
Чоколада
Кроз решетке прозора кухиње хотела „Еxцелсиор“,
која се налазила у сутерену, гледајући на Лазаревићеву улицу, кувари су ми давале
комадиће чоколаде. Трчао бих преко дворишта ка стану вичући: „Мама, мама, чика курвар
и тетка курварица су ми дали чоколаду!“ Још се топи у устима, мада је укус почео
да јењава.
_______________________
