-Umrla je, dušo – jedva je razumela majčin grcavi glas iz slušalice.
Ćutala je, sekundu-dve, činilo joj se večnost. Čekala da je preplavi tuga ( jer šoka nije moglo da bude, znali su svi da je tetka jako bolesna i da će se teško izvući), čekala je suze, uznemirenost, više zbog potresene majke nego zbog smrti njene mlađe sestre, ali – ničega nije bilo. Samo je majka jecala o tome kako je dobro, kako je baš dobro što je otišla juče da vidi sestru, („i ona je to rekla dok je još mogla da govori!“ mucala je), kako joj je izdahnula na rukama tik na ulasku u bolnicu gde bi joj možda pomogli...Kako...
Dok je majka ridala i opisivala poslednje minute s tetka-Lenom, Jani je iz sećanja iskrsla mala, šarena haljinica, sa uzdužnim smeđe-crvenim prugicama i satenskom mašnom ispod grudi, krojena onako kako se uvek kroje haljinice za petogodišnje devojčice. Ni prohujalih trideset godina nisu uspele da izbrišu iz sećanja nijanse tih štrafti i mekoću satena kojim se, ponosna, igrala pred drugaricama, od onog dana kad joj je tetka donela taj veličanstveni poklon, tu, bila je ubeđena, najlepšu haljinu na svetu.
Tetku kasnije nije viđala često, ali kad-god jeste, ili kad bi je neko pomenuo, od svih stvari vezanih za nju, ona se uvek sećala te haljinice. Proklinjala je kasnije, kao odrasla , sve tekstilne fabrike sveta koje nisu više nikad proizvele takvu, baš takvu tkaninu. Nije je našla ni u jednoj radnji, a htela je, htela da sašije upravo takvu, onda kad joj je majka nevoljno priznala da se uopšte ne seća šta je uradila sa haljinicom njenog detinjstva. Bila je ljuta na mamu, htela je da ponovo stvori izgubljenu uspomenu, a onda shvatila da za tim nema potrebe, da je tetkina haljinica zauvek ostala u ormanu njenog sećanja, samo ga je trebalo otvoriti.
I sad, dok je mama već umornim i smirenijim glasom pričala o detaljima za sutrašnju sahranu, Jani su titrale pred očima smeđe-crvene pruge. Stisla je dlan jako, kao da želi ponovo da oseti mekoću satena, a onda polomi svoj dugi, lepi, manikirani nokat. Pogleda u ruku, kao osakaćenu bez jednog nokta. Oseti da joj suze klize niz obraze. Još iz rane mladosti joj je ostala navika da zaplače uvek kad polomi nokat.
„Bezbroj sam haljinica kupila i ja mojoj sestričini kad je bila mala. Hoće li i ona mene pamtiti bar po jednoj?“ – pitala se.
Suze su nezaustavljivo tekle.
Todora Škoro
Poklon dobijen od drage osobe, ma bila to i najmanja sitnica, ostaje trajno u našim sećanjima kao nemerljivo blago. Ostaje kao neraskidiva veza sa onim ko je taj poklon dao, i onda kada se ista daleko pomeri ili nas trajno napusti.
ОдговориИзбришиDirljiva je tvoja priča, Todora. Nosi posebnu težinu jer ona kome je posvećena, tvoja draga tetka, nije više uz tebe.
Saučestvujem u tvom bolu.
Hvala, draga mojam na lepim rečima...
ОдговориИзбришиDraga Todora... šta da kažem! Priča je divna.
ОдговориИзбришиNadice, hvala... Istinita je, nažalost.
ОдговориИзбриши