ZAVEDEN

Obično ne obraćam pažnju na ostale putnike u metrou. Uđem, sednem i za tih pola sata vožnje detaljno prelistam novine za šta naravno nemam vremena dok sam na poslu, a tek kod kuće to nije izvodljivo. Jer, spadam u one vredne muževe, brižne očeve, dobre domaćine, pa tu onda ne ostaje mesta za izležavanje i čitanje novina.

„Korupcija u vladi“ – bio je glavni naslov koji mi je privukao pažnju. Počeh pažljivo da čitam tekst, kad mi iznad novine, tamo preko puta na sedištu, klateći se lagano i vrlo, vrlo graciozno privuče pažnju jedna ženska noga. U tankoj, najfinijoj čarapi, prekrštena preko druge, savijene negde pod sedište, njihala se lagano, otkrivena do iznad kolena, suknjom nemarno zadignutom, ali tek do granice pristojnosti. U crnoj lakovanoj cipeli, mekanoj i ne previše visokoj, kao da je igrala neku svoju igru, mameći moj pogled, skrećući ga sa novinskog teksta na sebe uporno. Zbunih se. Nisam spadao u ženskaroše, nisam nikada, ili skoro nikada zagledao lepe ženske prilike kraj kojih sedim ili prolazim, ali me ova vretenasta noga, nežne a zategnute kože, što ni fina čarapa nije mogla da sakrije, neumoljivo privlačila.

„Radi li to namerno?“, pomislih i pogledah u lice žene preko puta. Zagledana kroz prozor, izdignute brade, zamišljena, nije delovala kao da želi ma koga da zavede, makar i nenamerno. Ipak, nekako sam osećao da je svesna utiska koji izaziva, a njen blagi dodir rukom po kolenu, kao da ga miluje, uverio me u to. Da, bila je svesna lepote prizora koji je otkrila putnicima. Inače je bila obična. Jedna sasvim pristojna, uredna mlada žena osrednje lepog lica, i svega drugog osrednjeg, osim te božanstvene noge koja se njihala, mamila, zavodila...

Krajičkom oka primetih da su i ostali putnici pogledali prema njoj, uživajući u lepoti njenih gležnjeva, kolena, lista... Stanice su se nizale, ja sam se pravio da čitam novine, ali sam ustvari uživao u prizoru lepog ženskog dela tela, kad primetih da se noga unervozila. Zastala je u njihanju, pa ubrzala, pa je njena vlasnica rukom brzo i skoro nervozno dotakla, povukla dugu lepršavu suknju preko kolena i ja shvatih da se dama divnih nogu sprema da ustane i iziđe. „Čemu nervoza?“, pomislih zbunjen.

Ustala je, duga suknja pade sve do gležnjeva, pokrivajući malopređašnji divni prizor, a ona zakorači prema vratima. Kad načini drugi korak, celo telo joj se iskrivi na jednu stranu, a ja uočih ispod duge svilenkaste suknje jednu lakovanu, nežnu, a drugu grubu, sa đonom debelim desetak centimetara, cipelu, koja ipak nije mogla da prikrije osakaćenost.

Dok je izlazila brzo me pogledala u oči. Video sam u njima mešavinu bola i prkosa, mržnje i patnje. U mojima, mora da je bio šok. Njen jetki osmeh je to potvrdio. Izvesno, navikla je bila na to.

Todora Škoro