ИСПОД ОТКОСА

            „Данас, синко, постајеш човек“.

            Озбиљним, скоро свечаним гласом обратио се наш деда брату, старијем од мене неколико година, те тиме за мене довољно одраслом, али ипак, са његових једва петнаест-шеснаест година и голобрадим, увек широко насмејаним лицем по коме су тек биле изникле нежне смеђе маље, ипак дечаку који га погледа зачуђено.

            Био је то дан косидбе. Ја сам то знала јер сам дан раније оца и деду видела како у шупи оштре косе, спремају гладила и водире и чула их како се договарају коју ће ливаду прво косити. Кад је деда саопштио да ће у косидбу повести и Стојана, отац се начас тргнуо, намрштио и почео да лагано одмахује главом, али је деда неумољиво пресудио:

            „Није рано, не секирај се. Момчић је већ, ижџикљао је, а и снажан је у мишицама, време му је...“

            Отац је ућутао, а ја сам се дуго превртала у кревету ту ноћ не могући да заспим од среће и неког чудног одушевљења. Од свих радова у пољу највише сам волела косидбу и све у вези са њом. Од јутарњег, скоро побожног дединог и очевог умивања под орахом испред куће, после чега би обавезно потегли по гутљај-два из оплетеног балона пуног ракије, па до реског фијука оштрења косе. Ипак, сва чар тога, мени посебног дана, била је у седењу на синору ливаде, под врбом, док бих гледала како отац и деда, један иза другог, као да су један другом сенка, слажу откосе.

            Брат није делио моје одушевљење. Можда зато што је морао да помаже, да им сваки час доноси воду којом би се напијали и поливали да се расхладе, или алат да наоштре косе, а и да, неко време пошто би откоси пали, те откосе преврће вилом по најјачој жези, па би се уморио толико да, кад би бака стигла носећи велику котарицу са ручком, он би се само бацио крај мене у хладовину врбе и заспао, ни не окусивши ручак.

            Овога јутра све је, међутим, изгледало друкчије. Деда је сам изнео алат из шупе, напртио на раме и своју и косу коју је био наменио Стојану, а њему је дао да носи само велики празан балон који су увек, на путу до ливаде, пунили на извору, па би он онда био претежак чак и за Стојана и тада би га преузимао отац. Брат ми је изгледао смешно у преширокој ланеној, ручно тканој кошуљи која му је сезала скоро до колена, али сам  пазила да се не насмејем, знала сам да не смем, видела сам по дедином изразу лица колико им је тај дан важан и никако нисам хтела да га наљутим па да нареди да останем код куће. Сагла сам главу и скакутала за њима тројицом, берући успут цвеће, сусрећући се повремено са Стојановим подругљивим осмехом и коментаром: “баци тај коров!“  Он је знао разлику, мени је све што се шаренело у трави било цвеће. Ипак, нисам се љутила на њега. Волела сам га и кад би био груб. Овог пута, међутим, није ме задиркивао, није се ниједном окренуо да ме прекори. Корачао је тихо, погнут, и било ми га је некако жао.

            „Не буди тужан, данас ћеш постати човек“, рекох му тихо, приближивши му се довољно да ме само он чује.

            „Не буди блесава, шта ти знаш о томе!“, обрецну се, а мене та неочекивана грубост уплаши. Због ње, те грубости, а и због различитости целог тог дана у односу на уобичајене косидбене дане, моја првобитна радост је спласнула, одушевљење нестало и ја сам, скоро равнодушно посматрала како тамо, по средини ливаде, где је трава најбоља, ни превише полегла, ни превелика, две снажне мушке фигуре трећу слабашну уче како се исправно замахује косом. Ускоро, угледала сам како почињу да се ливадом оцртавају три откоса. Онај први, дедин, био је најшири, са уредно сложеном травом. Други, много ужи, био је Стојанов, али како су откоси, попут лењих глиста милели према другом крају ливаде, полако су се изједначавали, или је то можда очев трећи, завршни, чинио да тај троструки траг на трави буде заиста симетричан и складан, не знам. Скоро заборавивши на братовљеву грубост, с радошћу  и нестрпљењем сам погледала према путељку очекујући кад ће да наиђе бака. Била сам већ огладнела. А онда сам угледала и баку и маму како међу собом носе велику четвртасту котарицу у којој је, то сам знала, била врућа погача, кајмак, сир , пршута, али и љуте папричице и неколико великих, тек убраних црвених парадајза.

            „Потегни и ти мало“, рече деда пружајући мали балон са ракијом Стојану, пошто  се и сам окрепио. Запрепашћена, гледала сам како брат натеже, али сам по кретњи јабучице знала да је сркнуо тек мали гутљај пре него што је балон пружио оцу. Обрисао је потом уста рукавом кошуље, баш као и деда, а мени је све то поново било смешно. Мајка и бака су пословале нуткајући их храном, а ја сам у угловима њихових усана видела неке скривене осмејке, а у очима неки чудан понос кад би погледале Стојана, и то нисам разумела.

            „Зар ти нећеш да спаваш? Зар се ниси уморио?“, упитах брата скоро заједљиво.

            Погледао ме некако пркосно. Ништа ми није одговорио, само је дохватио највећи комад хлеба и пршуте и почео да једе. Цурио му је зној са чела, али се није обазирао. Гледао је према безбројним низовима сложених откоса са оним  истим изразом поноса у очима којим су сви гледали у њега. Устао је први од ручка и рекао:

            „Идемо. До подне можемо целу ливаду да завршимо“.

            И опет су троструки трагови почели да се оцртавају ливадом. Баба и мајка су покупиле остатке ручка и кренуле кући, а ја сам тужно гледала како ми тај необични дан отима брата. Посматрајући три фигуре у белим лаганим кошуљама које истовремено замахују као да плешу, разумела сам да су исто, да су у неком свом, мени неразумљивом свету одраслих у коме лептири и цвеће више нису важни, њих су оставили мени да се ја са њима играм, али ни мени више до игре није било. Покуњена, кренула сам путељком према кући, одмакавши већ далеко, кад сам зачула Стојанов врисак. Окренула сам се, видела га како је бацио косу, а онда клекнуо на траву и по откосу почео нешто да тражи. Отац и деда су брзо пришли, а ја сам, трчећи назад према њима, чула Стојаново гласно јецање и једва разумљиве речи:

            „Нисам хтео да га убијем, нисам га ваљда убио... Нисам?!“

            Већ сам била довољно близу да видим братовљеве крупне сузе, али не и шта је то што је косом покосио, кад ми деда, који ме виде да прилазим подвикну да станем, да не прилазим и да одмах трчим кући, а да ће они брзо доћи.

            „Није ништа, ништа није било, не брини....“, викнуо је за мном отац, да ме умири и утеши. „То је само лане, преживеће.... Иди кући...“

            Није преживело. Угинуло је касно те ноћи иако су га превијали и неговали, иако га је мој брат Стојан држао у наручју, мазио га и нежно му нешто шапутао. Није више плакао, чак ни када му је нејака рањена животиња издахнула у наручју.

            До краја те сезоне у косидбу су ћутећи одлазили само отац и деда. Тек наредне године са њима је пошао и Стојан. Али је тада већ био одрастао човек.

Тодора Шкоро

_________________________