ЛЕГЕНДА О ИСАКУ

            Знао сам  да је стар и помало сенилан, али оно што сам видео одузело ми је  занос и одушевљење с којим сам пошао на разговор са најважнијим живим сведоком времена које сам истраживао, времена давно прошлог, никад до краја расветљеног, а опет времена које је значајно утицало на оно потоње, на практично све године мога живота на један чудан, ирационалан начин, онако како на стварност утичу легенде. А Исак, и све у вези с њим, одавно је  постао легенда која је, можда чак и уместо њега, витално живела све ове године, снажна, моћна, своја, одвојивши се  и од њега самог, оставивши га у реалности која га је крњила и осипала, која му је подарила тек  дрхтаве руке што су једва држале штап и поглед замућен мреном који је блудео по соби не успевајући тачно да ме фокусира.

            „Новинар, кажеш? Није вас дуго било... Никада нисам волео новинаре...“

            Ћутао сам. Спреман да истрпим све увреде на рачун свога еснафа, све ћефове овог чудног старца који је јасно показао да нисам добродошао, али ме је ипак примио. Био сам спреман да ћутањем повлађујем и оно са чим се не слажем, само да бих добио  аутентичну причу док не буде касно, док се старац не угаси, а онда би заувек остала само легенда. Требао ми је, ја њему нисам, знали смо то обојица, али ме то није онеспокојавало ништа више него његово мршаво, крхко тело или дрхтави глас, налик дечјем, налик нечему између режања и цвиљења, само не ни налик гласу некада најмоћнијег револуционара и оратора који је умео да са  неколико узвикнутих реченица покрене цео народ, или бар онај његов незадовољни , претежнији део, и да потом мења историју.

            „Сувише си млад. Колико ти је година? Двадесет пет, тридесет?“- упита нагло.

            „Близу четрдесет“ – рекох.

            „Свеједно, и даље си млад, млад за оцењивање туђих истина. Ако то има везе са годинама, а нема, има са искуством, ..“, одмахну руком хитро, учинило ми се нервозно, као кад човек хоће да устане и пође, да прекине разговор, али Исак Нађ није имао куда да оде, били смо у његовој радној соби, био је осуђен на мене и моје присуство  све док ми га не ускрати, а бојао сам се да хоће, разговор је почињао да тече у правцу који нисам желео и нисам знао шта да му одговорим.

            „Детињство је отац човека, знаш ли то?“, упита ме наједаред после дуге и непријатне тишине.

            Климнух главом.

„Моје је било тешко“, настави. „Можда заправо не ни превише тешко, али сам ја њиме био незадовољан. Тесне и бесмислене су ми биле  уџерице и уличице у којима сам одрастао, бесмисао њихове тескобе више ме је притискала него немаштина у којој је парче хлеба намазано џемом било неостварива бајка. Био сам гладан, да, али сам то могао да истрпим. Али сам био и жељан, жељан нечега бољег, и то у себи нисам могао да савладам. То је у мени родило револуционара... Ако је то било твоје прво припремљено новинарско питање, добио си одговор ...“

Било је, признао сам у себи. Али, осим њега, тог првог, имао сам још сијасет питања, чезнуо за одговорима, за искреном и потпуном исповешћу тог харизматичног вође који је имао снаге и полета да поведе револуцију, да је и изведе, а онда, кад је требало да на победничко постоље стане, тамо га није било. Били су тамо неки други, његови другови, бивши другови који су преузели његов барјак и његове заслуге, а да нико није смео после тога да их за њега упита дуго времена.

Сенка издаје која је на њега била бачена, али некако немушто, неубедљиво, без конкретне оптужбе и суђења које би га дисквалификовало, није била довољна, а ни уверљива да затамни све Исакове подвиге  у борби за бољу будућност, напротив. Сви његови ватрени говори, остали су да се као залог тихо чувају и препричавају, да , у годинама које су следиле васкрсну изненада кад нека нова незадовољства нарасту, и некој новој младости постану тесне и бесмислене улице којима ходе, а хлеб те „боље будућности“ им постане горак.

            Исак Нађ је тако, не попевши се на трон револуције, постао и остао вечити симбол бунта, јунак незадовољне младости (а младост је увек незадовољна!), херој и легенда чија је величина са годинама незаустављиво расла, а у оним кризним би слика о њему достизала божанска обележја. Са дистанце од десет, двадесет и више година, проучавајући пре свега студентске протесте, али и радничке, па до оних политичких, партијских, нереално ми се чинило колико га је она страна, која је себе сматрала потлаченом, па онда узимала Исака као барјак у тој борби, глорификовала. Можда зато што је сваком бунту потребан вођа, а  нека нова незадовољства нису умела да изнедре таквог вођу, па су посезала за њим, често бивши у опасности да делују анахроно и чак непримерено примењујући његове методе, цитирајући његове говоре и кад  томе није било места. Таквој слици о себи доприносио је и сам Нађ, правивши понекад политичке скандале тиме што би, противно протоколу, одбио да се рукује са новим премијером на пријемима на које су га понекад позивали, или својим доследним ћутањем на студентским трибинама и демонстрацијама на којима би њему, свом вечном хероју, клицали и еуфорично аплаудирали. Он би се само попео на бину, као кип стојећи у сивом громби капуту, било да је лето или зима и са потпуно непровидним тамним наочарима посматрао ту нову бунтовну младост, ако их је уопште посматрао.

            „Јесам, трудио сам се да их видим“, рече ми, насмејавши се на питање о наочарима. „Али сам их слабо видео, и њих и било шта друго...Вид ме је одавно издао, зато их носим цео живот, а они су у томе тражили некакву симболику слепца, шта ли...“

            Није ме изненадило, мада сам био спреман да и те наочари подведем под његову ексцентричност. Сада, док сам га гледао, ситног и жмиркавог, изгубљеног у великој фотељи у коју је сав био утонуо, некако обичног, први пут сам помислио да све оне необичности које су обележавале његов живот, заправо имају неко разумно, логично  објашњење. Исто онако као што је његов научни рад, објављен у тринаест томова, на тему револуција био је неизоставна литература докторантима историје и социологије и на светским универзитетима, а он сам, међутим, никада није хтео да се прихвати катедре.

            „То би ми нарушило револуционарни имиџ“ – насмејао се.

            Куцнувши тихо неколико пута, у собу и без његовог позива уђе ситна, хитра старица и, ни не погледавши у мом правцу, дође до Исака, прекри му колена вуненом деком, спусти на сточић три разнобојне таблете и остаде да стоји крај њега.

            „Моја Клара“, представи ми је. „Она је власник мог живота последњих четрдесет година. Она зна шта је за мене најбоље и ово сада нама двојици поручује да је разговор завршен, јер моје старо тело и ум треба да се одморе...“

            Збуних се. Нисам очекивао да ће посета да траје тако кратко, да ће тако брзо и нагло да се заврши, а ја још нисам успео да сазнам ни делић онога што ме је занимало, мене лично, а и мог уредника који очекује да се вратим са ексклузивним текстом и одговором на главно питање које чак нисам стигао ни изокола да поставим. Промешкољио сам се на фотељи, већ видећи како ће нови број мог магазина да остане без икаквог, а камоли егзотичног текста, и не знам да ли ми је било жао или драго због тога, јер у ово кратко време које смо провели заједно Исак ми је постао некако чудно драг, некако мој, и не знам како бих успео да само у једном тексту, макар и да сам био у прилици да га комплетног завршим, сместим цео један необични живот, а поготово не знам како би његова евентуална исповест и објашњење деловали сада, колико би променили слику о њему и да ли је уопште та слика требало  да се мења.

            Молећиво погледавши Клару, он ми се обрати:

            „Иако сам уверен да знам твоје кључно питање због кога си дошао, молим те да га напишеш и ставиш  у овај коверат. А ја ћу теби дати, ево овде у овој фасцикли, све оно што ће ти бити довољно за тај твој текст. И то какав текст!“

            Био сам потпуно пометен. Гледао сам у коверат, несигуран да ли сам га добро разумео, а онда сам ипак, док су ме њих двоје нетремице и без речи посматрали, исписао на папиру питање које ме је мучило, које је, неодговорено, лебдело скоро пола века, а то је – зашто је Исак Нађ одбио (а знао сам да је одбио) да стане на чело државе после револуције. Док сам му пружао залепљен коверат, насмејао се, пружио ми исти такав и рекао:

            „А ево теби краћег и сажетијег одговора на то твоје питање. Кад стигнеш кући, прво њега прочитај, па ако сам погодио шта си хтео да ме питаш, онда узми и ишчитај целу ову моју исповест у фасцикли и објави је. Ако нисам погодио, заборави и на овај разговор и на било какав текст о мени.

            Испратила ме до врата само Клара, он је, чини ми се, одмах задремао.

            Коверту сам отпечатио још у приземљу њихове зграде. Писало је:“Нисам могао то да урадим. Видећеш зашто, по папирима у фасцикли!“

            Био сам импресиониран, пожелео сам да одмах ту, на степеништу, распрострем садржај фасцикле и сазнам  мистерију, али сам знао да неко може наићи и видети ме, зато сам пожурио кући што сам брже могао. Прво сам телефоном позвао уредника, еуфорично му саопштио да имам ексклузиву, имам исповест, имам све одговоре, ма, да имам текст за Пулицера, брбљао сам без престанка, док ме он није нагло прекинуо:

            „Зашто?“

            „Шта – зашто?“, упитах.

            „Зашто није хтео да буде председник?“

            Тек тада схватих да то још не знам, да ме одговори чекају у дебелој плавој фасцикли и некако промрмљах то уреднику, покушавши да му објасним мој и Исаков договор око питања и одговора, око дозволе за текст, око тајне коју крију списи које ми је дао.

            Са друге стране жице зачу се уздах.

            „Видим, успео је да те потпуно слуди, стари ексцентрик. Али, хајде баци се на читање и на писање текста и донеси ми га сутра у редакцију“, рече и спусти слушалицу.

            Рукама које су ме, неконтролисано дрхтећи, подсетиле на старчеве, отворио сам фасциклу и истресао њен садржај. Била су то документа, печатирана и потписана, лекарски налази. Загледах се у заглавља, сва су била иста, са именом др Кларе Кон, специјалисте неуропсихијатрије. Помислих да ми је сенилни старац грешком дао нека документа своје туторке које је, ето, изгледа лекар-психијатар, и већ сам хтео да папире вретим у фасциклу и истог трена му их однесем у стан, кад испод папира испаде црни роковник на коме је писало „Мој јадни Исак“. Отворих га и видех да је то Кларин дневник, писан руком, у коме је, редовно, годинама, писала о Исаку Нађу, свом штићенику, веренику, пријатељу, шта ли јој је био, али опсервацијама доктора, са свим описима његових хистеричних и агресивних испада са којима се борила деценијама и од којих га је лечила.

            Зору сам дочекао будан. Око мене су лежали папири, дијагнозе на латинском, рецепти за најјаче неуролиптике и Кларин роковник са хиљадама исписаних редова у којима , али више између њих, сам  видео сав бол и очај једне напаћене душе коју би свако ново помрачење свести, макар било и краткотрајно, рањавало још више. Нисам баш најбоље разумео о којој се болести радило, али је суштина била у томе да је Исак био свестан да, опхрван таквом болешћу, не може да се прихвати одговорног државничког посла.

            Бауљајући од умора и шока, отишао сам до поште. Старчеву коверту у којој је писало „нисам могао то да урадим...“сам ставио у другу и послао је на њихову адресу. Дописао сам: „Фасциклу ћу оставити код портира у Вашој згради. Нисам, ето, могао ни ја...“

            После два дана  уредник ме је нервозно позвао телефоном да чује кад ћу му донети текст, а  ја сам му само уморно одговорио:

            „Нема приче, нема ту ничег, старац ме је изиграо“.

            А пола године потом, сазнавши на вестима да је Исак умро, отишао сам до њиховог стана и старици, сломљеној од бола, вратио плаву фасциклу.Клара је само тихо рекла:

            „Хвала вам, добри човече“.

Тодора Шкоро

______________________