ПИСМО ЛЕОНУ

ПИСМО ЛЕОНУ

Ако пожелиш да се вратиш Леоне

закључај успомене у похабаном коферу

и баци их у Сену на поласку

Понеси само празне дланове

Кроз прозор воза што клопара разбацај сва надања 

Можда се неко њихово зрно прими и проклија

 негде некоме непознатом

и твоја срећа постане његова

Ако пожелиш да се вратиш Леоне

не говори никоме о томе

Чекаће људи да дођеш  пуног  срца

и  устрепталог  погледа у коме се огледају

сва твоја зрела жита

А ти ћеш  само трине и кучине моћи да им даш

мој Леоне

Ако пожелиш да се вратиш буди јак  и помисли

како те после тог још једно враћање чека

И како ће ти мука бити двострука

И како долазака без одлазака нема

И како је онај који чека можда увек на добитку

јер не губи

Леоне размисли

Распакуј зато  свој остарели кофер

није ти први пут

И помисли како никад ни одлазио  ниси

па чему онда да се враћаш

И како те овде има подједнако као  тамо крај Сене

док сањаш савске обале

што те памте онаквог какав си отишао

И како те више нико овде познао не би,

мој Леоне

Тодора Шкоро

_________________

УЛИЦА С ПОГЛЕДОМ

УЛИЦА С ПОГЛЕДОМ

Живели су у кућама које су окренуле  леђа реци и цветној падини која до реке води. Саграђене пре више деценија, све одреда уперених  погледа ка уској прашњавој улици,  па су њени станари једни другима могли да загледају прозоре и  капије, да виде кад ко дође, кад оде. Гледајући се тако изблиза и по ваздан, често су умели да се заваде. Онда подигну више ограде. Али опет чују вриску деце и галаму бесних домаћица и то им смета. А иза кућа им се шири простор и пуца поглед. Залуд им то. Ни  један прозор нису отворили на ту страну. Тек у дну затрављених дворишта је покоја склепана  шупа за угаљ или кућица за пса.

Кад  је те године багер раскрчио једини ненастањени плац обрастао у коров  и ускоро на њему никла лепа кућа, нису могли да се начуде  што је окренута наопако, што су јој и трем, и башта, и улаз и тераса са задње стране.

Нове комшије су, седећи у врту у сутон, гледале како сунце лагано зарања у реку.  Нико им није сметао. Живели су свој живот.

„Боже, чудних ли људи, да нам окрену леђа кућом!“, шапутали су остали.

Придошлице се нису обазирале.

 Тодора Шкоро

_____________

ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН

ЛЕП ПИЈАЧНИ ДАН 

            Од ране зоре суботом седи на том каменом степенику. Пролазе крај њега пијачарке, старице натоварене обрамицама са крцатим корпама које, клатећи се лево-десно, ударају свакога крај кога мину, смичући им капе и шубаре са глава. Прате их жестоке псовке.

            Он седи, на сметњи тим истим старицама, на сметњи свима који хрле ка пијаци, на степенику који се пружио директно на улицу, а преко кога је и био једини улаз у ту избу. Није то била његова кућа, ко зна чија јесте, као што нико није знао где је његова, ако је има. Он, међутим, мирно седи, увек на том прагу, испред  напуштене, урушене куће, као да је  рођен ту.

            У подне, враћајући се, понека сељанка спусти крај њега пар крушака, или неки непродати парадајз. Већина, ипак, прође не осврћући се, Новчиће  не оставља нико, нема пред њим шешира у који би се бацили. И нико не зна је ли просјак или није.

            Поподне, кад перачи улица наиђу, котрљајући остатке расутог поврћа снажним шмрком, подиже руку и они начас престају. Он прилази и из широке цеви из које се цеди још помало воде опере  руке, испљуска лице и врат и каже:

            „Леп пијачни дан, баш леп...“

            И одлази, раздраган, некуд.

Тодора Шкоро

_____________

           

МОЈ ДРУГ ХРАСТ (награђена прича)

Школа "Сретен Лазаревић" у Приликама

На књижевном конкурсу организованом поводом јубилеја, 140-годишњице школе "Сретен Лазаревић" у Приликама код Ивањице, прича "Мој друг храст" освојила је другу награду.
Мој дуг, пером и маштом, ђачком добу, давном, дивном...

МОЈ ДРУГ ХРАСТ

И кад је аутобус већ прилично одмакао осећао сам у ноздрвама мирис њене косе и чуо одјек њених устрепталих речи.

„Пожури, не смеш да закасниш у школу!“

Онда ме је маленим, крхким ручицама угурала у аутобус и дуго, дуго махала за њим.

Наша мала Ма, тако смо је звали, наша паметница. Са само пет година знала је већ сва слова , а и да броји „до бескраја“, како би говорила, и нико јој није могао објаснити зашто ипак не може да крене у школу заједно са Петром и Николом, близанцима из комшилука, које би увек, у свим играма, надмудривала. Зато је овога јутра била пресрећна, много пре зоре се пробудила, ушуњала се у моју собу, видео сам кришом како ми прегледа торбу, врло озбиљно, као да проверава да ли је све ту.

„Имаш ли трему?“, питала ме је.

„Мало“, одговорио сам и мислио како сам слагао своју малу драгу Марију, како заправо имам огромну трему, као и увек, уосталом, иако сам био добар ђак.

            Да одагнам стрепњу и разведрим мисли  помислих на буцкасту Марицу, живахну и причљиву толико да је ни учитељ није могао ућуткати друкчије него ју је из последње клупе, где је по читав час умела да ћерета, додуше шапатом, преместио у прву клупу, до мене. Покушавала је она, боцкајући ме лењиром кад се учитељ окрене према табли, и мене да заговара, гледала ме живо иза дебелих стакала  наочара, али бих јој ја само одмахнуо да ћути и наставио да пратим час. Била је упорна, али како у мени никако није налазила саговорника, догодило се чудо и Марица је ускоро постала тиха и пажљива. Али тек док се не би огласило звоно. Онда би, као вихор, истрчавала у школско двориште, окупљајући око себе све друге који су, ипак, волели да је слушају и причала би им, брзо и гласно, гестикулирајући и забацујући своје две плетенице на рамена, ко зна о чему. Ја бих за то време седео на трави, наслоњен уз стари храст који је, тврдила је бака, знао столетне школске тајне, и тек понекад бих бацао поглед према другарима. Био сам стидљив, Марица то није могла да зна. Није могла да зна ни да су ми њене очи, зелене и крупне, онако искричаве иза наочара, биле лепе. И њена коса мириснија од сваког пролећног цвећа. Изгледа да сам се био заљубио, али  Марица, а ни ико други то није могао да зна. Она је мислила да сам уображен.

            „Твој друг, твој најбољи друг је тај храст, знаш... Бољег и ниси заслужио!“,  сасула ми је у лице једног дана кад, по ко зна који пут, нисам хтео да јој се придружим у игри коју је сама смислила и у којој је, наравно, она била главна.

            „Храстов друг, храстов друг!“, одјекивало је потом данима испред школе, а ја сам тужан ћутао, седао и даље уз храст на одморима и гледао на часу с тугом Маричин потиљак  који ми је, љута, окретала, не желећи више да разговара са мном.

            Аутобус се приближавао вароши, а ја сам опет помислио на свог друга, на стари храст и питао сам се, стрепећи, да ли је неко открио да сам на његовом стаблу, маленим татиним ножем који сам био украо из шупе, урезао срце и у њему моје и Маричино име. Од тога сам имао највећу трему, али то својој малој Ма нисам могао да кажем, смејала би ми се.

            Угледао сам га, тај  разгранати, столетни храст, још пре него што се аутобус зауставио на „школској станици“, тако се увек звало то стајалиште. Забацивши торбу преко рамена, као опчињен гледао сам у његову моћну крошњу док сам прилазио. Начас, она се замагли и ја схватих да плачем.

            Брзо обрисах сузу и тада видех око храста стотину неке деце како се играју, видех тобогане, клупе, клацкалице, видех величанствени парк, поплочане стазе што вијугају около храста, као да га грле, само моје школе – није било.

            Замаглише ми се очи, поново. Укопан у месту, стајао сам  дуго. Тада се иза стабла помоли прилка, лагано крете, а кад се заустави на корак од мене, видех, у великим зеленим очима иза дебелих стакала наочара, такође сузе.

            „Молила сам да ти не пишу да су стару школу срушили, а изградили нову, велику лепу, тамо ниже... Знала сам да ћеш да се потресеш. Али, твој друг храст је још ту, видиш!“, ухватила ме за раме својом избораном свелом руком, дрхтећи као и ја, и повела ме до моћног дрвета.

            Наслоних се леђима на њега и спустих се на земљу. Загрлих га дрхтавим рукама, и  пипајући по његовој кори потражих срце, али њега више није било. Прогутало га је време, ових педесет прохујалих година. Насмеших се, кроз сузе, свом детињем очекивању.

            Марица, гледајући ме онако мангупски, рече:

            „Знам да си био заљубљен у мене, увек сам знала! Али је то требало да кажеш мени, а не свом другу Храсту!“

            Постидех се, поново, а она ми пружи руку да ми помогне да устанем.

            „Идемо“, рече. „Прослава матуре почиње за који минут. И, сви смо на броју, знаш... Осим старог учитеља, он је умро још пре двадесет  година...“

             Помислих како ће моја мала  Ма, моја унука Марија, са одушевљењем да слуша мој „рапорт“ из школе. И, засузиће и она, знам, на причу о мом другу Храсту. Дедина је то крв.

Тодора Шкоро

__________________

КОШУЉА СРЕЋНОГ ЧОВЕКА (колумна)

На сајту "Конкурси региона" нова колумна...

Kolumna Todore Škoro:   Košulja srećnog čoveka

            Priču o potrazi za najsrećnijim čovekom na svetu svi znamo. To je ona, u kojoj car naređuje da se po celom carstvu traga dok se ne nađe najsrećniji čovek kako bi, po verovanju, njegova bolesna ćerka ozdravila kad obuče košulju toga čoveka. Potraga je trajala dugo – među bogatima, uspešnima, cenjenima, vlastelom i seljacima, ali niko od njih nije za sebe mogao potvrditi da je najsrećniji na svetu, sve dok carevi glasnici nisu, prolazeći pored siromašne izbe i videvši njenog domaćina i njegovu čeljad nasmejane i raspevane, zastali, i upravo im on potvrdio da je – najsrećniji čovek na svetu (zbog zdrave i lepe dece, zbog poštene žene, zbog baštice koja je rodila...). Pogađate, kad je trebalo da carskim izaslanicima dâ svoju košulju da je ponesu bolesnoj princezi, on im je rekao da je – nema!

            Bili carevići ili prosjaci, nekada davno, ili sada, ljudi su tako stvoreni da, instinktom, ili nekim višim duhovnim zovom, streme sreći. I odvajkada tragaju za njom, i nalaze je, u najrazličitijim kutovima života, ili mašte. Neko u sitnom vezu, neko u igranju sa unucima, neko u slikanju, vazda je tako bilo, nije se svet po tom pitanju mnogo menjao vekovima. Sve do ovog našeg veka, kažu naprednog („najboljeg od svih vekova“, ubeđuju nas globalisti i ini poslenici sveukupnog, pre svega tehnološkog razvoja).

            Ima zaista dvadesetprvi vek najmoćnije informacione tehnologije, kosmičke programe, najbrže vozove i najveće brodove i avione, gigantske korporacije koje se prostiru na pet kontinenata i sabiraju bogatstvo koje se ne može numerički ni izraziti, ali – ima li danas, u takvom veku, srećnog čoveka?  I kako i gde današnji čovek, zaglušen tolikom bukom rečenog  „napretka“  traži svoju malu, nasušnu sreću?

            Kad se s posla u sumrak, iz neke firme iz tog korporativnog lanca vrati kući smrvljen, umoran, gladan, uspeva da tek nešto pojede i legne da spava. O sreći ne misli, nema kad. Ali sreća traži da čovek o njoj misli, da za njom čezne, da je traži, čak i onda kad se čini da se i bez nje može. Isto to traže i sitna zadovoljstva, ali čoveku umornom, slomljenom, ovom robu 21. veka nedostaje snage da ih nalazi. I za to se, međutim, brine svemogući Vek Napretka. Nudi tu, nadohvat, na samo jedan pritisak dugmeta na daljinskom upravljaču sitne radosti i šarene laže ( a sasvim drsko nazvane „rialiti“) na kojima se, kažu istraživanja, kod većine i zaustavi potraga ako ne za srećom, a ono makar za zadovoljstvima. Za onim sitnim, onim niskim zadovoljstvom gledanja „preko tuđe tarabe“ za koje bi se svako od tih gledalaca smeo zakleti da ih ne poseduje, sve dok jednom ne uđe u taj začarani krug „rialitija“. A onda odatle nema izlaska, mentalnog i emocionalnog pogotovo. Zna Veliki Brat šta radi. Ne drži on zatvorene u kući desetoro-dvadeset svojih „glumaca“, nego stotine hiljada i milione onih koji ih prate. I onda je miran. On, Veliki brat, a i Novi Vek, koji može nesmetano dalje da prosperira i sabira svoje nemerljivo bogatstvo.

            Naravno, nije ceo svet navučen na „rijalitije“, na FB, na Twiter i slične zanimcije koje se nude, kojima nas opsedaju, a koje su, eto, skoro džabe (osim što ćemo, ali će možda biti kasno, shvatiti da nisu besplatne nego da smo ih itekako platili – svojim vremenom, pažnjom, otuđenjem i od sebe i od drugih, zdravim razumom...) Ima, kažem, i drukčijih ljudi koji u potrazi za svojom „srećnom košuljom“ idu starim, utabanim stazama – nalazeći je u prijateljima, porodici, istinskoj umetnosti (onoj od pre Ovog Veka). Ali, bivajući u manjini, ni njihova sreća ne može da bude potpuna, sve i da je nađu. Biće drukčiji, biće čudni, biće možda i izopšteni, jer se bojim da polako postaju ubedljiva manjina.

            Kako da današnji čovek veruje u istinske vrednosti (ovde ću se zaustaviti na umetničkim), ako mu se svakodnevno u neograničenim količinama, svugde oko njega nude samo plitki sadržaji, a ono što bi trebalo da bude nova umetnost polako klizi u komercijalno, u tvorevine neodređenog i sumnjivog kvaliteta? Jedino što preostaje u odbrani sopsvenog duha, izgleda jeste povratak na stare, proverene umetničke vrednosti, njih ne može ni Novi Vek da nam oduzme, niti da ih „ukalja“. Mada...

            Nedavno, kao neopevanu glupost pročitah negde da je nekakvim modernim studijama ustanovljeno da čitanje onoga što se uvek smatralo „vrhunskom literaturom“ može da stvori depresiju, da učini ljude nesrećnima! Jedva sabravši malo koncentracije, od besa koji me obuzeo, pročitah nekakvo sumanuto objašnjenje da čovek, sa stanovišta svog „običnog“ života, posle čitanja dobrih  knjiga (gde je, po dotičnim „tumačima“ valjda sve lepo i „neobično“) postaje nesrećan!

            Ne znam za ostalo, ali knjige ne dam!

Neće meni nikakvi novi vladari sveta reći da su Šekspir, Dostojevski, Ibzen, Man, Aristotel, opasni po moje zdravlje! Pa ljudi vekovima među njihovim delima idu putem potrage za svojom „srećnom košuljom“ i nalaze je. Tražim je i ja i nastaviću da je tražim baš tamo, makar i da je nikada ne nađem. Bar ću biti srećna na tom i takvom putu.

            Ili ću početi da obrađujem svoj vrt.

ЊЕН ПУТ

ЊЕН ПУТ

Ишла би на реку у свитање

да храни рибе, птице и рибаре

Да са њима ћути

онда кад  наше ћутање

не би могла да разуме

Ишла би на реку у сутоне

да поздравља бродове, галебове

и заљубљене

Да са њима дели осмехе

онда кад би  на мене

била љута

Ишла би на реку увек

да побегне од нас, али би се враћала

Да сам бар тог јутра 
кренуо за њом

Хладна је била зора 
и  вода мутна

А она ни шалом
огрнута

Тодора Шкоро

________________

ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА (минијатуре)

 ПРОСЈАК КОЈИ ПЕВА

            Читав град је знао тог просјака који се смејао и певао, углавном. Његов шешир је увек био празан.

            Нико не дели милостињу таквим просјацима.

            Шта знају људи? О срећи, о новцу, о просјацима?

            Живе у заблудама, углавном.

СРЕЋНЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

Био је он добар очух.  Увек би јој, кад се истрезни, куповао дугу хаљиницу и излазио с њом у шетњу. Подсмевале су јој се другарице, оне су носиле кратке лепршаве хаљинице какве пристају девојчицама.

Она је, ипак, била срећна. Није морала да се стиди рањавих колена и модрица на бутинама које су остајале после његових грозних батина.

БАКА

            Пред сваку зиму слала јој је грубе вунене чарапе које је сама плела. Она их је поклањала невољницима или их склањала у оставу.

            Док је чучала у снегу крај хумке, провлачила је прст кроз рупу коју је на чарапи направио мољац. И плакала.

            „Исплела ти је нове, неки дан их је завршила...“, чула је мајчин глас.

            Устала је да пође. Сви су се већ били разишли са бакине сахране. Био је то веома хладан дан.

           

КУЋА

            Градио је кућу више од двадесет година. Желео је најбоље своме јединцу. Мењао би прозоре кад би његов малишан рекао да воли велике. Преко зелене, премазивао фасаду жутом бојом. Изваљивао дрвена и уметао метална врата, а у врту садио руже уместо хортензија. „Он их не воли!“,  мрмљао је. Дозидао је и поткровље, направио огромни атеље, већ први пут кад је видео сина како се игра бојом и четкицама...

            Сад седи под липом и гледа фотографију. На њој, човек грли младу жену са дететом у наручју, испред неке сасвим друкчије куће, негде далеко. И врт у коме су, друкчији је. И небо, чини се. Једино су очи малишана на мајчином крилу исте као његове, исте као очеве.

            То му је најупечатљивије. Кућу у позадини више и не гледа, док брише сузу.

Тодора Шкоро

________________